Почетна / БРОЈ 535 / Зашто сам за разграничење

Зашто сам за разграничење

Пише Александар Вулин, министар одбране у Влади Србије

Човек у свом животу ретко препозна да живи и делује у историјским временима. И даље под утиском потрошачке филозофије о крају историје, историју доживљавамо као нешто већ виђено, нешто што се десило, а не нешто што стварамо, у чему учествујемо и нешто што ће се тек десити. Зато се и тако површно и неодговорно односимо према тренутку у коме живимо, несвесни да делујемо у историјском времену у коме се завршавају процеси покренути вековима пре нас, и отпочињу нови који неће трајати ништа мање. Као што човек у зрелим годинама сагледа своје врлине и мане, суочи се са животним промашајима, неиспуњеним сновима и амбицијама, разочарањима у себе и друге, тако се и нација у тренутку одлука које ће је одредити суочи са собом, својим промашајима и разочарањима, надама и страховима. Човек суочење тражи сам од себе гоњен потребом да се преиспита и одреди, а нација само када је они који је воде присиле да се загледа у себе и види не онакву каква би желела да буде и где би желела да буде већ каква јесте и где јесте. Они који се усуде да од нације траже да се суочи са собом обично лоше и брзо заврше, али оно што су покренули не може да се заустави нити успори. Фатална привлачност препознавања себе, ма колико болело, незаустављиво привлачи лице огледалу једном када је огледало откривено. Као што покајнички искрено суочавање са собом превазиђе оно што бисмо желели да признамо, тако и суочавање нације с тренутком истине покрене и отвори питања која нису била постављена, али су дошла сама по себи.

КОСОВСКА РЕАЛНОСТ Идеја о разграничењу с Албанцима и заустављању „Велике Албаније“ отворила је питање наше способности да преживимо, признања да државе, као нераздељене заједнице народа после крвавих и поновљених етничких и верских ратова, нису могуће ако их чине ратни непријатељи, и да ли коначно имамо храбрости да пођемо у решавање свеукупног националног питања Срба.

Шта је Косово и Метохија данас у реалности? Аутономна покрајина у саставу Србије, независна држава, територија под управом УН у складу с Резолуцијом 1244? Вероватно ниједан од понуђених одговора, а делимично и сваки од понуђених. Више од свега, КиМ је полигон на коме се показала снага, али и слабост земаља Запада, способних да изгурају Србију с КиМ, али и неспособних да успоставе трајну и одрживу државу без обзира на уложену војну снагу, потрошене милијарде и политички ауторитет. Неуспех Косова је неуспех НАТО, ЕУ, САД, свих великих покровитеља независности Косова. Разграничењем, велике силе признају да нису успеле, и да је време за нове политике и нове поделе земље и утицаја. Наша способност да то препознамо, да први понудимо решење и став, да се нађемо на линији размишљања великих а да опет учинимо, не Мишићево укопавање на Косову, где се пружа последњи отпор вредан песме и памћења али не и победе, већ Мишићев јуриш на Кајмакчалан где нисмо ослободили Србију, али смо почели да је ослобађамо, доказ је историјске зрелости која није новооткривена али је дуго није било.

ВУЧИЋЕВА УЛОГА Покушај да се НАТО агресијом Србија заувек уклони с КиМ, али и заустави процес решавања српског националног питања у целини, управо се на КиМ показао као промашај. Нема на Балкану трајног и одрживог решења без Србије и без Срба. Србију и Србе је било могуће занемаривати и превиђати само док су Србијом владали они који су прихватали да некада слуганством, некада игнорисањем проблема, Србија не учествује у времену у коме живи без јасних интереса и начина да они буду остварени. Вучићева заслуга је што се, преко сваке наде, изборио за право да Србија и Срби имају интерес за који се боре и што је он сам постао вођа који с пуним ауторитетом говори у име свих Срба без обзира да ли живе у Србији или не, сагледавајући укупни интерес Срба, а не само Србије или њене елите. Зато се и усудио да покрене тему од које смо сви заједно бежали деценијама. Да ли ће улогу оног који води Вучић и преживети не знам, али знам да ће остати записан као неко ко се усудио да захтева од Срба да буду достојни себе и своје величине и да почну да се боре у времену у коме живе, а не да препричавају древне поразе и надају се победама за које неће морати да се боре у својој генерацији, већ ће борбу препустити онима који тек долазе. Зато сам за разграничење.

СТВАРАЊЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ И као што је однос према Србији увек део већих геополитичких праваца и одлука, тако је и однос према Косову па и према Албанији и Албанцима увек однос према Србији и Србима. Албанија је створена да Србија не избије на море, а Косово да Србија буде стратешки опкољена, да никада не почне да сама одлучује о себи и да свако њено јачање буде унапред заустављено и онемогућено. Срби и Албанци живе у различитим епохама, али на истим територијама. Пошто формирања нације нису завршили у 19. па ни у 20. веку, Албанци тек сада имају култ нације и осећај да немају државу, али и свест да за њено постојање треба да жртвују све, као током деведесетих, када су по наређењу политичког вођства албанских партија напуштали школе, здравствени систем, државне послове Републике Србије, уводећи тиме свој народ у беду, болести и трагично лоше образовање што су последице које се на КиМ осећају и данас.

Албанија је формирана тек у мају 1913. Лондонским мировним споразумом од стране шест великих сила, као последица инсистирања Аустроугарске и Италије да Србија не изађе на море. Албанци су државу добили на силу, као задатак и као последицу балканског рата који су водили други, проглашавајући је 1912. када су видели да Срби долазе а да се Турци неће вратити. Они нису изборили државу као последицу националне борбе за ослобођење од турског ропства или развијене буржоазије која је тражила свој економски простор. Албанци свој живот у Отоманском царству и нису сматрали ропством, а устанке су дизали ретко и без идеје о националном ослобођењу, више као последицу борбе фисова са локалним беговима него као жељу за издвајањем из сенке султана. Албански захтеви према Отоманском царству никада нису ишли даље од захтева за аутономијом унутар државе Османлија. Због тврдоглавог остајања уз умирућу Отоманску империју током Првог балканског рата и истрајној мржњи према Србима, Албанци су се у очима великих сила наметнули као фактор који може да отежа, ако не и да заустави напредовање Србије ка југу. Тако је било 1690, 1804, 1876, 1878, 1912, 1913, 1915, 1918, 1921, 1941, 1946, 1981, 1991, 1998, 1999, 2004, 2008, тако је и 2018.
Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. Razgranicenje znaci priznanje – a to je gazdin zadatak… Ili ce sponzori naci nekog drugog da to obavi.




    5



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *