Папир у канти

Ако је све ненормалнија ситуација на Косову и Метохији доказ да треба отићи још и даље у нормализацији односа Београда и Приштине, као што тврди амерички амбасадор у Београду Кајл Скот, шта нам то говори о намерама САД и нашој (могућој) блиској будућности?

Једна важна недоумица, изгледа, напокон је разрешена, а са разрешењем те недоумице постаје (још) јасније и штошта друго што нам се дешава у текућем процесу нормализације ненормалног који је – процес – кренуо у правцу огољене уцене да на тоталну предају пристанемо милом или силом. Што ће рећи да је коначно почео да показује своју праву природу, на коју иначе упозоравамо одавно. Но кренимо редом.

НОН-ПЕЈПЕР Разрешена недоумица на коју мислимо односи се на питање постојања америчког нон-пејпера, неозваничене понуде за решење косовског проблема коју, ако би се питали само Американци, не можемо да одбијемо, и само још фали нека крвава коњска глава да би утисак био употпуњен, знате на шта мислимо.

У сваком случају, да, тај папир-не папир заиста је стигао. Посведочио је о томе Енвер Хоџај, заменик премијера Косова: „Решење отворених билатералних питања између Косова и Србије је међусобно признање. И то је папир који има у рукама и Београд.“ И председник Србије Александар Вучић: „Добијао сам нешто што личи на начела, принципе, нешто што представља ‘нон-пејпер’, од појединих великих играча на светској позорници.“ И београдске „Вечерње новости“ које, позивајући се на своја сазнања, прецизирају да је тај „амерички пакет“ у форми нон-пејпера „недавно неформалним дипломатским каналима прослеђен на Андрићев венац“ – седиште председника Србије – и да је управо то тај папир о коме говори Хоџај.

Постојање овог папира које је свиме овиме и дефинитивно потврђено, и то америчког папира, представља, под један, дефинитивно сведочанство да се процес убрзава и да је тренутак за доношење наше одлуке безмало већ стигао, и, под два, да су Американци ћушнули Европску унију у страну и одлучили да сами заврше с нама. У том кључу, сва је прилика, треба тумачити и отворено одбијање косовских Албанаца да наставе технички дијалог с Београдом под окриљем Европске уније, но, о томе касније.
[restrict]

ЧЕТИРИ СТУБА Каква је садржина овог нон-пејпера за коју су нас, узгред буди речено, наши западни пријатељи дуго убеђивали да не постоји, то јест, да је реч о белом папиру који ће Београд и Приштина сами имати да испуне? Хоџај наводи да су Београду и Приштини представљена „четири стуба за историјски споразум“ и да „следи учлањење Косова у Уједињене нације“, а „Новости“ прецизно наводе и која су то четири стуба. Први: „Заједница српских општина добија шира извршна овлашћења и појачане надлежности у областима здравства, просвете и културе.“ Други: „Заједница би тесно институционално била везана за потпредседника косовске владе који би долазио из редова српског народа и који би практично био контролор њеног рада и спровођења овлашћења.“ Трећи, кључни: „Од Београда се очекује да омогући улазак Приштине у међународне организације, пре свега у УН.“ И четврти, очигледно бесмислен али је ту зарад утиска да и Србија нешто добија: „Ако српска страна пристане на овај пакет, нашој држави би био омогућен улазак у Европску унију, а САД би јој гарантовале ширу економску и дипломатску подршку у међународној политичкој арени.“

Другим речима, у замену за коначни и кључни уступак после кога заиста нема назад – сагласност на улазак Косова у УН – нуде нам оно што смо већ добили Првим бриселским споразумом, Заједницу дакле српских општина.

Тако да и не чуди што је „то за нашу страну било апсолутно неприхватљиво“, наводе „Новости“, „и логично је да ову ‘понуду шеф државе није ни узео у разматрање“.

„Све што могу о томе да кажем је“, потврдиће и сам Вучић, „и да је била питана да ли тако нешто прихвата или не, Србија би тешко на те предлоге могла да пружи позитиван одговор.“

ПОВРАТАК АХТИСАРИЈУ Значи ли то да ће, после оваквог става Србије, њени западни пријатељи престати да је узнемиравају тако непристојним понудама или да ће јој (нам), можда, чак и понудити нешто пристојније?

Наравно да не, забога, па и ово што нам се сада нуди истоветно је ономе што нам је већ било понуђено Ахтисаријевим планом па смо га зато и одбили, а и он је сам само представљао конкретизацију америчког плана за Балкан који није подложан промени све док се из корена не промени америчка политика према овим нашим просторима, то јест, ако се то икада догоди. Што значи да је далеко извесније да ће наставити да нам стижу слични не-папири, непристојне понуде у којима ће можда понека нијанса бити промењена али ће суштина остајати иста, уосталом, по моделу који смо већ видели када је Велика Британија чак седам пута подносила Савету безбедности УН ону резолуцију о Сребреници, која је мењана по рубовима како би могли да кажу да је боља или макар другачија од претходне, али јој је опасна намера све време остајала идентична.

Најзад, и сам Вучић ово признаје: „Тешко је за њих да изађу с новим предлогом зато што велике западне силе полазе од тога да је територијално питање Косова и Метохије решено, тако што су добили своју независност. И они од тога неће да одустану.“

УЗБУНА И ОХРАБРЕЊЕ А то пак значи да ће Вучићу остати само да говори не, и не, и не…, а то је већ ситуација која буди незгодну асоцијацију на Први бриселски споразум када је Вучић такође говорио не, и не, и не, па је на крају ипак пристао. И тиме начинио грдну погрешку, не само зато што је парафом (Ивице Дачића, тадашњег премијера Србије) угасио све остатке српске државе у њеној јужној покрајини, него је и приде погрешно проценио да ће друга страна испунити свој део обавеза и да ће Заједницу српских општина формирати онако како је и договорено.

Хоће ли нам се сада поновити исто? Ако ово подсећање на не које је завршило као да представља сигнал за узбуну, истовремено би требало да буде и знак извесног охрабрења. Вучић тада, наиме, јесте пристао на споразум који је лош за Србију, али није пристао да у њега буде унета и одредба по којој се Србија саглашава са уласком Косова у међународне организације, то јест, у Уједињене нације. Управо се то сад од њега тражи поново, и, ако је тада одбио као што јесте, нема никаквог права, разлога ни оправдања да сада поступи другачије.

Штавише, разлози за поновно одбијање сада су још кудикамо до знатно убедљивији него што су били тада. И зато што је друга страна – а под другом страном подразумевамо и косовске Албанце, и Американце, и Европску унију – показала да јој се не може веровати да ће испунити своју страну погодбе, па зашто бисмо се онда уопште погађали када нам је у перспективи да дамо нешто (све) а да у замену не добијемо ништа, и поврх тога, зато што је сад већ сасвим очигледно да би улазак Косова у Уједињене нације са српским пристанком, осим што би значио дефинитивно и добровољно одрицање од срца сопствене земље и историје, значио и корак ка стварању Велике Албаније.

При чему се више чак и не крије да се корача управо ка томе. Скупштина у Приштини одлучила је ових дана да укине све граничне контроле између Косова и Албаније, укида се и телефонски роминг међу њима, обједињавају царине, а на све то премијер Албаније Еди Рама каже да нико не жели Велику Албанију, али да, „када неко стално виче: вук, вук, може и да га призове“…

НАСИЉЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Упоредо с процесом пристизања и одбијања америчког нон-пејпера, на Косову почиње да ври; напади на преостале Србе у јужној српској покрајини све су учесталији.

Каменовани су Срби који су покушали да дођу до Цркве Свете Тројице у Петричу код Клине, нападнута деца у Старом Грацку, у метохијском селу Жач шиканирани су свештеник Стеван Марковић, његова супруга и петогодишњи близанци, каменоване две српске куће у центру Косовске Витине, крађа аутомобила, стоке…, и све ово у само неколико дана.

И то баш сада, а није га, насиља, у оволикој мери било задуго. Тако да је немогуће одупрети се закључку да коинциденција није случајна већ сасвим намерна, односно, да представља назнаку невоља које тек следе. То је она коњска глава у кревету како би се прихватила понуда која не може да се одбије.

Хоћемо да кажемо да је Александар Вучић по свој прилици у праву када каже да сви побројани инциденти представљају „организовану провокацију Приштине“, те да Албанци имају благослов и Приштине, и њених западних ментора: „Плашим се да су Албанци решили да, уз нечију прећутну или суштинску подршку, не само унесу немире и страх у Србе, већ и да предузму неке друге мере.“

Другим речима, ако не пристанете милом, пристаћете силом. Управо је то и порука америчког амбасадора у Београду Кајла Скота, који је рекао да инциденти попут онога у Петричу „додатно наглашавају потребу за радом на споразуму о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине, који мора да осигура српском становништву слободу да учествује у политичком друштвеном и верском животу на Косову без страха за сопствену безбедност“. Дакле, не само да Скот није осудио насиље косовских Албанаца, него је управо то насиље искористио као аргумент за признавање лажне косовске независности. Збиља фантастично, нема шта.

ОЛУЈА НА СЕВЕРУ На страну оправдано згражавање, него, ова нам амбасадорова порука и призори с Косова и Метохије прогнозирају забрињавајуће сценарије.

Логично је претпоставити, наиме, да ће даље одбијање Београда да пристане на нон-пејпере из Вашингтона бити пропраћено даљом ескалацијом насиља над Србима на Косову и Метохији, при чему погром од 17. марта 2004. године представља јасну опомену на размере насиља на које су спремни и косовски Албанци и њихови покровитељи.

Други могући сценарио ескалације још је и опаснији, а односи се на могућност (покушаја) оружаног заузимања севера јужне српске покрајине, при чему је Вучићу, изгледа, поручено да и не помишља да одреагује. „Ако покушате да уђете са својом војском и својом полицијом на Косово, НАТО ће то да третира као непријатрељски акт“, пренео је председник Србије упозорење које је добио.

А „Вечерње новости“ откривају да „Косовске безбедносне снаге, уз логистичку подршку Американаца, спремају у септембру упад на север Косова и Метохије. Ова операција припрема се у тајности под кодним именом ‘Златна сабља’“. Ову информацију су нашим безбедносним службама, наводе даље „Новости“, пренеле њихове руске колеге: „Према информацијама руских безбедњака, обука припадника КБС обавља се у базама ‘Филм сити’ у Приштини и ‘Помазатин’ надомак Косова Поља… Руси упозоравају да КБС планира заузимање рејона на северу у правцу административне линије прелаза Јариње и Брњак, као и зеленог појаса око насељених места. Према њиховим сазнањима, Кфор би помогао у извиђању територије, а полицијске јединице и Еулекс би били одговорни за заузимање насељених места ако дође до отпора локалног становништва. Основна идеја овог плана је да се произведе паника и осећај дефетизма код нашег народа на северу КиМ, јер би током спровођења акције практично били одсечени од централне Србије.“

ПРЕКИД(И) У БРИСЕЛУ Најзад, да Албанци (и њихови спонзори, то се подразумева) заиста планирају заоштравање кризе – а заоштравање планирају зато што им не иде како би желели, да им наиме иде, били би мирни као бубице као што су били када је закључиван Први бриселски споразум – говори дакле о таквој намери и њихова демонстративна одлука да бојкотују даљи наставак техничког дијалога између Београда и Приштине у Бриселу.

Иако није лоше што се дијалог прекида јер је у њему до сада добијала само Приштина а Београд ништа, и још боље што је такав дијалог прекинула Приштина а не Београд, мора се поставити питање плана који се крије иза таквог потеза, будући да је у старту јасно да то Приштина није урадила на своју руку, нити је то урадила да би Београд из тога извукао некакву корист.

Чини се да је реч о двоструком притиску. На Београд, коме се поручује да с њим могу и да не разговарају али ће у том случају настрадати косметски Срби, али и на Брисел, да се жешће укључи у испуњавање албанских жеља и америчких планова.

„Европска унија“, критикује је главни косовски преговарач Авни Арифи, „пала је у замку Београда и понаша се тако да се ствара утисак да их интересује само Заједница (српских општина)“.

С тим у вези, интересантним се чине и гласине које сад стижу из Брисела о наводном захтеву Шпаније и још неких земаља да се директније укључе у бриселски дијалог, и треба сачекати с примереном дозом опреза да би се разазнало шта се иза свега тога заиста крије. Тек, изненадна провала незадовољства посредничком улогом Брисела не може а да не изазове подозрење, ма колико нам се на прву лопту добродошлом чинила (наводна) заинтересованост Шпаније за наш случај.

АСИМЕТРИЧНИ ОДГОВОРИ СРБИЈЕ Оно што се пак чини (колико-толико) извесним јесте постојање извесног шума између Брисела и Вашингтона, јер, не би се Албанци усудили да буду толико незадовољни Бриселом да њиме није незадовољан и Вашингтон, уосталом, приштинско одбијање даљег дијалога није наишло ни на реч осуде из Вашингтона и паметноме доста. Није то бог-зна-шта, али, вредело би да се покуша да се ова ситуација искористи, на крају крајева, слабији су кудикамо ако против нас нису сасвим заједно као што су до сада били.

Суштина је, наравно, у питању како ће изгледати српски одговор на искушења која нам предстоје, тим пре ако се обистине црне слутње о предстојећим нападима на косметске Србе и северно и јужно од Ибра а у контексту америчке претње да и не помишљамо да им прискочимо у помоћ.

Наш одговор мора да буде, колико чврст и мудар, толико и асиметричан јер са НАТО-ом не можемо да се бијемо баш као што ни наше сународнике не можемо и не смемо да препустимо злехудој судбини.

А то пак значи и да што чвршће морамо да се ослонимо на оне савезнике које имамо, а то је наравно, пре свих, Русија. Да оваква могућност није сасвим нереална свесни су, чини се, и на Западу, о чему сведоче дипломатски извори листа „Данас“ који „истичу да Вучић учестало у последње време припрема јавност у Србији да је ‘могућа потпуна катастрофа’ у вези са Косовом, и не искључују могућност да у том случају ‘дође до новог геостратешког позиционирања Србије, у смислу веће окренутости ка Русији’.“

Ово би била потпуна катастрофа какву, у садашњим околностима, можемо само да пожелимо, тим пре што нам Русија, посредством свог амбасадора у Београду Александра Чепурина и његовог твитер налога, поново пружа сву подршку у борби за очување територијалног интегритета, суверенитета и саме душе Србије: „Основ свеобухватног споразума остаје ван сваке сумње Резолуција СБ УН 1244.“

1244, али и још нешто; да папири који нам буду стизали из Вашингтона заврше у канти за ђубре. Тамо где им је, уосталом, и место.   

[/restrict]

2 коментара

  1. Moramo igrati na istu “ kartu “ kao i Amerikanci!! S T R A H
    Autor potpisa za priznanje fantom drzave MORA imati veci STRAH od Srpskog Naroda nego od Americkih pretnji!!

  2. unutrašnji dijalog

    Naravno da su amerikanci krenuli nezvaničnim putem da dostavljaju srpskoj vladi svoje papire-rešenje za konačno rešenje statusa Kosova (predaju teritorije), jer je Briselski sporazum u završnoj fazi-finalizaciji po principu puzeće predaje (veleizdaje) teritorije KiM. Drugo, žurba je intenzivirana da se iskoristi Aleksandar Vučić koji sve zadatke, poslušno i perfidno izvršava da preda teritoriju nevidjenom diktaturom i cenzurom u novije vreme (5-6 god krije tekst-odredbe Briselakog sporazuma – ne dostavlja ga Narodnoj skupštini da narod vidi šta u njemu piše, kakav je status odredjen, čija će biti teritorija (jedino ko čita elektronsku štampu može da vidi da je Kosovo dobilo sve atribute albanske muslimanske države, a Srbi dobili status srpskih opština kao i sve kosovske opštine koje upravljaju po zakonima i Ustavu Kosova.

    Rekao sam – puzeća predaja (veleizdaja) teritorije KiM! Zašto Amerikanci taj papir-rešenje koje sada imaju nisu ga dostavili nakon sukoba na Kosovu 2.000-te god? Nego su čekali da se stvore uslovi puzeće veleizdaje: Prvo da se onemogući povratak 250.000 proteranih Srba na Kosovu (da bi Albanci napravili državu); Preko EU i Kosova Srbija je instruisana da prihvate REALNOST na Kosovu (faktičko stanje: da Albanaca ima 2 miliona a Srba 150.000, i da mora Kosovo da bude Nezavisna Albanska država (Srbija poslušno izvršavala naloge). Slede propagandne izjave iz Beograda da Srbija nikada više neće ratovati, uništavanje vojnog naoružanja…(poruka Albancima da mogu da nastave sa zulumima nad Srbima. To je van pameti da pre rešenja sttusa KiM davati takve izjave… neka misle Albanci da li će Srbija ratovati za Kosovo?)? Do 2008-me god predlagani su MODELI za rešavanje statusa Kosova, Srbija ćutala, samo se propagiralo Kosovo je Srbija…. i to je odlučujući momenat da medjunarodna zajednica preko EU da signal Kosovu da proglasi nezavisnost…
    — Kreće nametnut Briselski sporazum sa formulacijom da se preda Kosovo – ali da se to sakriva od srpskog naroda i predstavlja kao sporazum za bolji život svih gradjana Kosova – naročito Srba. Tadašnji Predsednik Boris Tadić je nevoljno započeo pregovore u Briselu, jedva pristao na integrisanje administrativne linije i zbog toga je Srbija dobila kandidaturu za EU, a Tadić nagradu. Na izborima su se pojavili Vučić, Dačić, Nikolić koji su srušili Tadića i verovatno su obćevali predaju teritorije kada su preuzelu u startu Briselski sporazum koji je dao Kosovu sve atribute albanske muslimanske države, znači teritorijalno Kosovo predato: postavljena granica, ugašene sve državn institucije na Kosovu, Srbi integrisani u albanske institucije, Srpske opštine (sa prefiksom zajednice) upravljaju po zakonima i Ustavu Kosova, kao i sve kosovske opštine, kako piše u Odredbama BS.

    Sada u finalizaciji očekuje se potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji da bi Kosovo dobilo ulaznicu za UN, Unesko tid. A to će se ostvariti Vučićevim kompromisom sa Albancima (do juće bio dijalog) koji je Vučić verovatno spremio i dogovorio sa Tačijem: Tači će dati pripremljen statut rada ZSO (koji je utvrdjen 2013 i 2015 god) po zakonima i Ustavu Kosova, a Vućić će euforično objaviti da je postignut kompromis o normalizaciji… slavlje u Beogradu: Albanci dobili teritoriju, Srbi dobili – NIŠTA – Zajednicu opština
    U DRŽAVI KOSOVO, i manje od toga – da dugoroćno Srbija finansira opstanak Srba na Kosovo. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *