Два Вучића

Ако ће „бити успех“ да за Косово и Метохију „добијемо понуду која ће бити за нијансу боља него до сада“, зашто је председник Србије Александар Вучић замолио председника Русије Владимира Путина „да нам Русија, као једна од најмоћнијих светских сила, помогне у Уједињеним нацијама и другим органима у решењу косовско-метохијског проблема“?

У 9. мају, дану који је сваке године испуњен снажном симболиком јер сав пристојан свет прославља Дан победе над нацистичком Немачком, а Европска унија Дан Европе којом доминира Немачка, ове се године накупило још више симболике него иначе. Хашим Тачи, наиме, председник самопроглашеног Косова, боравио је овог 9. маја у Немачкој, а председник Србије Александар Вучић у Русији. У Москви, и у Бесмртном пуку, и на Црвеном тргу на коме је одржана права парада поноса…

НЕУСПЕЛИ СПИН Тако је – говоримо сад о Вучићу у Москви, оно друго није ни вредно спомена, све је јасно – тако је дакле и дефинитивно раскринкана јефтина ујдурма евроатлантистичких медија из Београда и Загреба, који су над српско-руске односе покушали да баце сенку тврдњом да је нови-стари председник Русије Владимир Путин незадовољан Александром Вучићем па га није позвао на своју председничку инаугурацију 7. маја. Што, у овим одсудним часовима нашег косовског боја у коме можемо да имамо и помоћ Русије ако је желимо и усудимо се да је затражимо, има значај који надалеко превазилази односе двојице председника.

Иако Вучић није присуствовао самој инаугурацији – из двоструко оправданог разлога, јер нити је руским протоколом такав позив био предвиђен, нити би Вучић могао да му се одазове будући да је тог 7. маја боравио у посети Турској – третман који је председник Србије имао у Москви 8. и 9. маја, а био је први страни државник који се сусрео с Путином после његове председничке инаугурације, па су и вечерали заједно, и сутрадан били заједно на бини на војној паради на Црвеном тргу, и положили венце на споменик Незнаном јунаку, и заједно марширали у Бесмртном пуку, све то открива да је истина скроз другачија од оне која нам је сервирана преко „Блица“, загребачког „Јутарњег листа“ и њима сличних гласила туђих намера.

[restrict]

СЕНКА СУМЊЕ Али то не значи и да уопште није било сенке над Вучићевим одласком у Москву. Напротив, сенка се надвила, а бацио ју је сам Вучић. Онако висок какав јесте, и сенка је поприлична… Не због нечега што је рекао о Русији или о Путину него због онога што је рекао о Косову и Метохији и о Србима. А са Русијом то има везе утолико што је до сада већ сасвим јасним постало да ће одрицање од Косова и Метохије ићи у пакету с одрицањем и од Русије. То су нам, уосталом, недавно недвосмислено поручили, ех, управо Немци, саопштавајући нам да им није довољно да се само отарасимо Косова и Метохије него да морамо да се отарасимо и Русије, јер „не можете да седите на две столице, ако тако могу да кажем“, евидентно је могао да каже Торстен Фрај, посланик Хришћанско-демократске уније у Бундестагу, а за њим и његов колега из Социјалдемократске партије Јосип Јуратовић: „Ако неко жели у ЕУ, онда мора да одлучи. Или ће сарађивати са Русијом, или са ЕУ. Не може се седети на две столице.“

Шта је то, дакле, Вучић урадио па је тиме бацио споменуту и тешку сенку на иначе хвале вредан чин какав је одлазак у Москву код Путина, у овим заоштреним геополитичким околностима које не показују симптоме смиривања већ сасвим супротне?

Кратак одговор је: дао је интервју „Куриру“, а у интервјуу „Куриру“ рекао штошта што један председник Србије не би смео да каже. И о Србима, и о Косову и Метохији. Идемо тим редом.

КАКВИ СУ СРБИ „Срби су такви. Срби ми никада неће опростити своју бољу будућност и мир. Дакле, у Србији се славе само порази и ратови“, оценио нас је председник Србије. И приде: „А кога смо ми то славили ко нам је обезбедио и сачувао мир? А кога смо то славили ко нам је обезбедио музеје, позоришта… Ево, отворићу 28. јуна и Народни музеј, између осталог. Кога смо ми то поштовали? Не, поштовали смо само оне који су били ратне војсковође и никога више.“

Срби су дакле, тврди њихов (наш) председник, некултурни простаци који не цене ни позоришта ни музеје, али није ни то све него су уз то и опасни јер не теже миру него рату, и приде су и лудаци јер не желе бољу будућност него поразе у тим ратовима. То проистиче из Вучићевих речи. Да је то Вучић рекао о неком другом народу, о Албанцима или Хрватима на пример, не бисмо могли да живимо од повике коју би подигли, ето, рецимо, Соња Бисерко или Наташа Кандић и Соња Лихт. Да је то неко други рекао о Србима, добро, не би се побуниле госпође Бисерко, Кандић, Лихт, али би такве речи с правом могле да буду оцењене као тешки расизам, с каквим смо се, уосталом, и суочавали током деведесетих година прошлог века. Овако међутим, изгледа, ником ништа…

При чему се мора нагласити – забога, подсетити – да војсковође које славимо не славимо само зато што су ратовали јер нису имали шта паметније да раде, него зато што су се борили за нашу слободу. Без које не би било ни Србије, па ни Вучића да јој буде председник. И нису само ратовали и борили се за нашу слободу него су иза себе оставили и задужбине којима се и данас поносимо, уместо да су чекали да им земљу изграде страни инвеститори.

КОСОВО ЗА НИЈАНСУ? Из овог пак ружења (сопственог) народа следи и логичан, иако неизговорени, закључак да такав народ и не заслужује ништа више од онога што добија по носу, па отуда и низ дефетистичких изјава о будућности Косова и Метохије које председник Србије јесте изговорио у истом интервјуу.

„Кад од света добијемо понуду која ће бити за нијансу боља него до сада, то ће бити успех“, рекао је о будућности преговора о КиМ, и поновио оно што је већ рекао лондонском „Гардијану“, да се „нада“ да ће за шест месеци до годину дана бити потписан правно-обавезујући споразум с Косовом. А за то време, рекао је даље, „неће бити знатно поправљена (позиција Србије). Али оно мало што имамо, оно мало парче као у америчком фудбалу, то мало парче терена које држимо, да задржимо за себе. Да просто имамо нешто чиме бисмо гарантовали безбедност и сигурност Србима на КиМ, да бринемо о државно-правним интересима Србије, што многи заборављају да кажу јер се увек додворавају странцима.“ Што је донекле утешно, али је за тим он збуњујуће неодређено одговорио на питање „шта значи то државно-правни интереси Србије? Да ли то значи да не дамо Косову столицу у УН?“: „Па то шта значи, то је питање. Постоје разне варијанте. Да видимо шта је то што ће Србија и Срби да добију. То је ствар разговора.“ „Шта је оно што би за вас било прихватљиво?“ „О томе не желим да говорим јавно, јер онда не бих преговарао ни са ким… И ако мислите да сам спреман сутра да им кажем: ’Ево вам независно Косово ни за шта’, нисам спреман.“ „А ’ево вам независно Косово за нешто’?“: „Е, па да видимо шта је у питању, да видимо колико је то и да видимо и територијално и у погледу свега другог.“

И само је, убедљиво нас обавештавајући да не контролишемо територију наше јужне покрајине („Реалност је да у Ђаковици, Урошевцу, Пећи, Приштини, Клини… немате Срба, да у Призрену имате Срба онолико колико их је везаних за српску цркву. У Гњилану 40-50 породица. То су чињенице… Ми тамо не контролишемо ни територију. Морамо да разумемо какво је стање“) и да је процес изградње косовске независности одмакао прилично, а делом је за то заслужна и наша, то јест овдашња, претходна власт („Ми, дакле, већ 2008. имамо независно Косово. Сами стављамо печат и восак на независност КиМ 2011. И правимо се да се ништа није догодило?“), само је заборавио да напомене да смо сада у фази борбе у којој, заправо, све зависи управо од нас. Што нашу позицију чини знатно бољом него што је наш председник спреман да призна, иако нам то признаје вицепремијер Косова Енвер Хоџај који је, подсећамо, говорећи о уласку Косова у УН, рекао: „Не верујемо да ће тај процес бити лак, пошто то потпуно зависи од Србије.“

ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ И негде се на трагу те дилеме – зашто председник Србије тврди да смо у тежој позицији него што реално јесмо, да ли је то тактика или само кување жабе – крије и кључно питање: који је од два Вучића прави Вучић?

Онај који, преко „Курира“, тврди да је безмало изгубљено и оно што (још) није изгубљено а и не мора да буде, и који је спреман да се задовољи некаквим нијансама и мрвицама у замену за припуштање Косова у Уједињене нације?

Или је прави Вучић онај који је косовским Албанцима, недавно после хапшења с малтретирањем Марка Ђурића, поручио да им не да ништа више од онога што пише у Уставу Србије: „Ми вама (Албанцима) имамо још мање нешто да дамо. Погледајте Устав Републике Србије, и видећете шта у њему пише, па погледајте шта од тога можемо да вам дамо. А ја вам кажем, не можемо ништа.“

И чија Стратегија националне безбедности, засад још у фази нацрта додуше, изричито наводи: „Активним радом у међународним организацијама и билатералном сарадњом тежиће се спречавању чланства и афирмације једнострано проглашене независности територије коју административно обухвата Аутономна Покрајина Косово и Метохија у међународним организацијама, а посебно у оквиру система Организације уједињених нација… Делујући у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација и основним нормама међународног права, (Република Србија) наставиће да штити свој суверенитет и територијални интегритет, користећи сва расположива дипломатска и правна средства.“

МОСКОВСКЕ ПОРУКЕ Један Вучић, очевидно, искључује другог. Једнога се прибојавамо јер нема никога да га спречи ако је одлучио да се преда, другоме се надамо јер у данашњој Србији, зато што је тако гласала, немамо коме другом да се надамо.

У Москви је ових дана, рекло би се, боравио овај други Вучић, па су у складу с тим и поруке које је оданде послао.

А поручио је, уочи састанка с Путином, да ће га замолити за јаче ангажовање Русије у нашу корист: „О Косову ћемо разговарати, јер сматрам да, уз то што Русија подржава ставове Србије, како су сви кренули максимално да се ангажују о том питању, да би било важно да и Русија изађе са својим ставом, и замолићу председника Путина да, не само у директној подршци коју пружа Србији, недвосмислено изађе са својим политичким ставом кроз све друге органе и институције и међународне организације… Русија је увек пружала недвосмислену подршку територијалном интегритету Србије, и не само то, већ и подршку независном одлучивању и суштинској независности Србије, као и војној неутралности.“

Такав Вучић, за разлику од оног из „Курира“, имао је своје место поред Путина у тренуцима који су и за њега нарочито значајни, од првог билатералног сусрета после инаугурације, преко присуства војној паради у част победе у Великом отаџбинском рату, до шетње у Бесмртном пуку уз слику покојног оца.

Истовремено, оваквим је третманом Владимир Путин удостојио Александра Вучића, и можемо само да се надамо да зна зашто га је тако удостојио. То јест да зна који је, од она два, прави Вучић, и да то није онај који негодује због слављења ратника који су својом крвљу извојевали нашу слободу. Јер такав, очигледно, нема шта да тражи ни на војној паради ни у Бесмртном пуку.

А док се и сви ми, остали, и сами у то не уверимо и дефинитивно, извесно је само једно. Ако не постоји воља за слободом, и воља за борбу за ту слободу, неће, и не може да буде, ни мира ни благостања. Уосталом, нису Срби неразумни митомани, него врло добро знају и кога славе, и зашто га славе. Па ће се у складу с тим односити и према Александру Вучићу.     

[/restrict]

2 коментара

  1. unutrašnji dijalog.r.j.

    Za Vučića će biti veliki nacionalni interes da Srbija za Kosovo i Metohiju dobije nešto koje će biti za nijansu bolje nego do sada, da malo budu zadovoljni ili nezadovoljni i Srbi i Albanci(!). Šta je to “nešto” što Vučić žuri jedino on u istoriji da reši kosovski problem kompromisom (do juče bio dijalog), kada se zna da su Briselskim pregovorima Albanci dobili teritoriju Kosovo (KiM), sve atribute države, a Srbi dobili manjinski status – Asocijaciju/Zajednicu opština sa srpskom većinom koja će raditi po zakonima i Ustavu države Kosova, status isti kao za sve kosovske opštine, Srbi integrisani u kosovske institucije, što Vučić vešto prikriva i o tome nikada narodu ne govori. To nešto – taj kompromis odnosi se na ZSO koji navodno Srbija nije dobila od Albanaca po Vučiću, iako se zna da je još u startu BS 2013 god rešen ZSO, a u narednim pregovorima akcentirane prava i nadležnosti ZSO kada je Marko Djurić euforično izjavio: Srbija pobedila sa 5:0. Očigledno da će Vučić taj ZSO da iskoristi kao Alibi i kompromis da reši Kosovo, za na veka preda-pokloni teritoriju KiM albanskim muslimanima.

    Vučić od Putina i Rusije traži pomoć u rešavanju KiM (pet godina nas ubedjuje da je KiM Južna pokraina sastavni deo Srbije) – a dobro zna da je Briselskim sporazumom blokirao Rusiju da pomogne Srbiji u rešavanju statusa Kosova. Vučić jeste spektakularno dočekan u Moskvi. sve države na sličan način dočekuku strane državnike, to je i Turska uradila (iz interesa, zato šro postepeno ali sigurno stavlja šapu na Sandžak, BiH, Kosovo… to je očigledno, da ne bude za 50 god novi Kipar…). Vučića dočekuju na visok nivo zvanično, a nezvanično iz unteresa: Jel nisu najveći Vučićevi prijatelji državnici kvinte (i EU) – ali oni se sastaju u Americi i isporučuju zahteve da Srbija okonča završnu fazu Briselskih pregovora jer je Kosovo nezavisna država?! Takodje Amerika ima strateške interese na Balkanu i Baltičkim državama, da se svi uključe u NATO… širenje na ruske granice (opasnost po Rusiju). Ne rade to amerikanci što vole Vučića nego što im je on desna ruka, poslućan. I Rusija je pod Nato-američkim pritiskom i zato na svoj način pokušava da pridobije Vučića-Srbiju. Takodje prijateljska Kina je još za vreme Miloševića ekonomsko-trgovinski masovno nastupila na tržište Srbije – iz interesa, a tako nastavili sa Vučićem. Za Tursku sam rekao (njen interes dugoročno imaće i teritorijalne konotacije – širenje islamizacije na srpski prostor, nije Erdogan džabe rekao na Kosovu: Kosovo je Turaka, Turska je Kosovo)….

    11
    • За Србију

      Међународно признати акт звани Резолуција 1244, коју су потписале САД и Русија, гарантује територјални интегритет Србије. Косово треба прогласити окупираним територијама и зауставити било какве преговоре. Проблем вратити на Савет безбедности УН. Тамо имамо савезнике.

      Ниједна национална мањина није добила државу, а још има и своју матичну државу.
      Због начина доласка на власт, што жутих, а што ових напрдњака, који су обећали издају Србије својим менторима, потребно је да народ потпише Народну резолуцију (укуцајте на интернету), јер је то једини начин да се обезвреди потпис на издају Србије у облику Обавезујућег споразума и сличних подметачина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *