Почетна / Култура / Немањићи и хрватске фантазије

Немањићи и хрватске фантазије

Пише Божидар Зечевић

Оно за шта је другима ( Хрватима на пример!) требало брдо пара и мамутска логистика, нама је историја оставила на длану. Поред „живих“ манастира, цркава и тврђава, поред Хиландара, Студенице, Жиче и Сопоћана нису нам требале сумњиве реконструкције. Код светих ликова Симеона и Саве шта ће нам дигиталне патворине? Поводом серије Немањићи – рађање краљевине ми не само да нисмо звали стране научне ауторитете него нисмо фермали ни домаће, српске катедре и универзитете…

Невен Будак, најистакнутији хрватски историчар средњег века, изјавио је једном да је годинама проучавао изворе и да није успео да пронађе ниједан доказ да је постојао краљ Томислав. На основу тога је закључио да је у питању мит као што то јесте и низ других слика из хрватске историје. На то му је тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман одговорио да без мита нема историје. Десетак година касније Будак је постао главни консултант државотворне телевизијске серије Хрватски краљеви, која је цела била постављена управо на наведеној Туђмановој премиси. Поводом премијере серијала у загребачкој дворани Лисински 2011. године др Будак је изјавио: „О раном средњем вијеку мало је сведочанстава, записа и повјесних докумената. Стога то повјесничарима додатно отежава реконструирање повијести и због тога из тог времена датира мноштво митова. У Хрватским краљевима је спојена знаност, умјетност и технологија.“ Ни речи о „краљу Томиславу“, главној личности и дугим „сликама“ овог фабулозног серијала, у који је уложено 18 милиона куна и који је 2013. године обишао планету у издању глобалног канала Viasat History. У серији Будак више није сасвим сигуран гледе краља Томислава: „Чак и ако није био краљ, био је у ствари краљ.“ Тако је данашња Хрватска, на екрану електронског света, добила свог првог спинованог краља, око чега изгледа да више нема спора.

О Томиславу ништа не знамо Једва једном, државна телевизија Србије решава се да сними телевизијску серију Немањићи – рађање краљевине, али овде ствар стоји сасвим обрнуто. У историографији о српским краљевима од доба Немањића докумената и материјалне грађе има у изобиљу. Уосталом, водило се рачуна и о поводу: тачно осамсто година минуло је од крунисања првог Немањића, Стефана Првовенчаног. Јесте, све је то три века после Трпимировића. Јесте, мало смо окаснили и с тим, могли смо то и раније, али смо барем последњег дана у јубиларној години емитовали прву епизоду наше грандиозне серије и сад је вук требало да буде сит и овце телевизијске на броју. Главно је да ту нема никаквог спора, никаквог мита. Нама митови нису потребни, митови су штетни, а ми смо реалисти и суочавамо се са прошлошћу трезвено. Ми смо, како би рекао Држићев Помет, „људи назбиљ“ и нисмо опседнути прошлошћу. Ми смо за то да се на прошлост стави мораторијум, макар и на одређено време. Зато у нас неће бити митова и легенди и све ће бити сува истина. А не као код неких.

Збиља, откуд наслов Хрватски краљеви, да ли их је и колико било и како су уопште „изгледали“. „Хрватски краљеви први пут у овој серији су добили свој лик, наравно да се не може тврдити како је неки краљ изгледао јер о томе нема података“, објашњава званични сајт серије. Али да не буде забуне, већ у шпици коњаничка статуа Томислава и друге статуе „оживљавају“, што им није тешко, јер се њихов морф ствара по глумцу, а не по стварним ликовима, који не постоје и никада нису постојали. Као и „краљ Томислав“ реконструисане су, али на основу чега? „Што доиста знамо о краљу Томиславу?“, пита се хрватски историчар др Хрвоје Грачанин. „Врло мало се зна о хрватским раносредњовјековним владарима и доиста извори су врло шкрти. Штовише, о Томиславу готово да ништа нити не знамо. Све што се о њему учи и што се мисли да се зна је својеврстан конструкт, конструкција, коју су направили повјесничари још у XIX стољећу. Нема чак ни једне сачуване исправе Томислављеве, ми не располажемо ничим што је изашло из његове канцеларије, а ипак он је најпознатији и први хрватски краљ.“

Дакле, није постојао, а први је и најпознатији краљ.

У стварности ниједан „хрватски краљ“ до краја 10. века није потврђен неком исправом. „Ниједна од познатих исправа није се до сада сачувала у оргиналу него у пријеписима самостанских картулара, у које су поједини самостани обичавали уносити пријеписе својих даровница“, каже хрватска историографија. „Неки су пријеписи размјерно касно и постали, па су, на примјер, најстарије исправе из IX ст. дошле до нас у пријепису из 1568. Због тога што оригинали исправа до XII ст. не постоје, већ је Рачки сматрао неке исправе сумњивима.“ Не треба бити велики историчар па „пријепис“ неког „документа“ настао осам векова касније, у неком католичком клостеру, а да није потврђен или бар поменут у међувремену, сматрати обичним фалсификатом. И наводно писмо папе Јована Десетог наводном краљу Томиславу потиче из једног таквог преписа, насталог шестсто година касније, чији оригинал не постоји у Ватикану него у сто пута преправљаном делу Historia Salonitana из 13. века чији оригинал такође не постоји, него само неколико различитих верзија из 17. столећа! Споран је и главни документ на коме би требало да почива хрватско државно право, тзв. Pacta Conventa из XI века који је до нас дошао путем преписа из XIV века. Цела старија хрватска историја препуна је оваквим „пријеписима“ и марифетлуцима, углавном из пера домаћих католичких прелата новијег доба и сада се поново указује у телевизијском виду и тумачењу повјесничара, који би да некако испливају из небраног грожђа, у које их је увалиo Туђман.

Све то је, наравно, познато др Будаку. Али у серији Будак више није сасвим сигуран око краља Томислава, крајње релативизује ово питање и једва долази до нечега као „чак и ако није био краљ, био је у ствари краљ“, што смо чули и код Грачанина. Одмах затим на сцену ступа главни квазиисторијски принцип серије Хрватски краљеви: после околишног исказа историчара, који из научних скрупула нипошто не тврди да је Томсилав био краљ, долази рез и у следећем кадру видимо Томислава „из епохе“ као правог краља на хрватском престолу, а онда све по реду! У даљем току ове епизоде краљевска титула је непријепорна и више нема икакве дилеме. Ту још чинодејствују Константин Порфиригенит, Поп Дукљанин и Тома Архиђакон (од којих ниједан не помиње краља Томислава!) ваљда да би својим пером и свећама створили неки утисак. Такође, да би се стекао утисак да ово потврђују и савремени међународни ауторитети, ту кратко гостују и оксфордски историчари, који причају нешто сасвим друго или између редова негирају оно што би требало да потврде: краљ Томислав, па краљ Томислав… Тако је данашња Хрватска, пред лицем света, добила свог првог медијског краља, чиме је, изгледа, био испуњен њен главни политички циљ. На сличним филмским резовима из повијесне збиље почива и низ других фабула о хрватским кнезовима и поглавицама, који су у тв серији преко ноћи постали – хрватски краљеви.

Оригинали фалсификата Како је до овог дошло објашњава аутор серије Божидар Домагој Бурић, иначе и сам повјесничар и археолог. На питање зашто је серијал назван Хрватски краљеви, уместо Хрватски кнезови, одговорио је: „Такав назив не би у себи имао добру метрику. Друго, ’краљ’ је хрватски појам, којим су се на народном језику титулирали највјеројатније хрватски кнезови. Дакле, Хрватски краљеви је потпуно примјерен назив, који одговара повијсним чињеницама.“ Ова повијесна и логичка Бурићева вратоломија, дакако, не може да побегне од исте смешне противречности: дакле, у том периоду није било хрватских краљева, али je назив Хрватски краљеви потпуно примерен и одговара историјским чињеницама! Краљевско питање у средњем веку, наравно, није било ствар метрике него признања од стране папе или цара, тј. међународног легитимитета тог времена, али то Бурића не занима, он бежи у детињасти хокус-покус, којим се, да не буде забуне, упркос историји, почетком трећег миленијума повијесно инаугуришу хрватски краљеви као планетарне телевизијске иконе.

Код нас је све другачије. Сви наши краљеви (барем из лозе Немањића) осликани су још за живота и те се свете слике (фреске) могу видети и репродуковати. Они нису постали краљеви ни по метрици ни по народним изразима него по круни (или крунама) које им је из Рима, по тадашњим обичајима, слао папа. То нас ослобађа потребе да ишта сликом потврђујемо, као Бурића и његову екипу, који се убише доказујући да се „Хрвати могу похвалити нечим што нема ниједан еуропски народ – архивом у камену“ као да записа и урезаних натписа нема нигде друго у Еуропи до у Хрватској. Зато су за „потребе серије Хрватски краљеви направљене прве потпуне реконструкције камених натписа, са надограђеним дијеловима који су уништени тијеком стољећа. То, међу осталим, чини и великим културолошким потхватом без преседана у медијској повијести Хрватске“, хвале се аутори.

Не објашњавају, међутим, како су могли да реконструишу нешто што је сасвим уништено тијеком стољећа и на основу чега су саставили прве реплике тог „архива у камену“, које су, као нокте, надограђивали пластиком и стиропором. И то су најчешће били веома спорни фрагменти пластике, као олтарна ограда из Шопота код Бенковца, где наводно пише „Branimir Croatorum“. Научна анализа утврдила је, међутим, да ограда не припада тој цркви и да се слова разликују од осталих слова на другим пронађеним натписима о Бранимиру. Осим тога на свим другим пронађеним натписима Бранимир се назива „Dux Slavorum“, а само овде „Croatorum“. Спорна ограда је „нађена“ 1928. у време прославе „Томиславове године“, франковачке манифестације, коју је организовала Католичка црква и која је служила стварању католичког хрватског идентитета. После 1928. вршена су још три археолошка ископавања на истом месту (последње осамдесетих година прошлог века, у доба нове усташке еуфорије) али ништа није нађено.

Зато „отац хрватске историје“ Фрањо Рачки није унео ништа из тих „камених архива“ у своја класична дела.

За потребе телевизијске серије грађене су у природној величини средњовековне цркве и њихови „аутентични“ ентеријери: Св. Дуја, Св. Спаса, Св. Петра и Мојсија, Св. Марије код Книна, биоградске базилике, бенедиктинске цркве у Рижиницама, солинског краљевског маузолеја… И фамозна Крстионица хумског (српског) кнеза Вишеслава, коју су Млечани однели из православне лавре Светог Саве на Михољској Превлаци у Боки которској, а Мусолини поклонио Павелићу 1941, доживела је телевизијску рециклажу. Она је приказана у природној величини као алем-камен старе хрватске историје, иако су professor emeritus Никола Јакшић из Задра и проф. др Ђорђе Јанковић из Београда показали да Крстионица никада до 1941. није била у Хрватској, чак да уопште не припада хрватској култури и да је прављена у Венецији за кнеза Вишеслава, који није био Хрват.

Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси: све ове сумњиве реплике „изграђене су само за потребе ове серије, што је једини такав потхват у повијести хрватске културе“. Тако је и са биткама приказаним у серији. „Иако су појединости из битака из овог раздобља хрватске повијести потпуно непознате, оне су често везане за политичку повијест. Битке у серији Хрватски краљеви приказане су изразито вјерно, призори битки су крајње вјеродостојни.“ Опет један у низу Бурићевих бисера: како се може битка, о којој ништа није познато, представити крајње верно и веродостојно?

Све фантазије и лажи, сурогат до измишљотине, натезање и паковање, реконструкције фикције, оригинали фалсификата као у драми Радета Радовановића, чак и крађа, једно белосветско стварање утиска да су збиља постојали неки хрватски краљеви пре Држислава, коме је, узгред буди речено, круну послао не папа него византијски василевс. Иако ни у чему не потврђују главне конструкте, у серији се појављују и професори Жак ле Гоф са Сорбоне, Крис Викем и Кетрин Холмс са Оксфорда и још пола туцета светских ауторитета, који причају о свему и свачему, није ни важно о чему, jer су ту само због стварања истог утиска. Али са наступом на Viasat-у, мала, сеоска хрватска подвала постала је – светска лаж.

Нама све то није било потребно. Оно за шта је другима требало брдо пара и мамутска логистика, нама је историја оставила на длану. Поред „живих“ манастира, цркава и тврђава, поред Хиландара, Студенице, Жиче и Сопоћана нису нам требале сумњиве реконструкције. Код светих ликова Симеона и Саве шта ће нам дигиталне патворине? Поводом серије Немањићирађање краљевине ми не само да нисмо звали стране научне ауторитете него нисмо фермали ни домаће, српске катедре и универзитете (види Печат, 26. јануар 2018). Шта ће нам кад знамо историју, кад имамо своје изворе и своје ауторске визије? Оно око чега су се Хрвати намучили, Србима је одавно поклоњено. Само нам је требало мало памети, умешности, талента и наравно знања да се светско-историјски призор Немањића раствори у свој својој раскоши. Зато смо са нестрпљењем чекали почетак и доживели шта смо доживели. У пилот епизоди показали смо да нам управо недостаје то мало свега. Хоће ли тако бити и у наставку серије – видећемо у данима који долазе.                

НАДРИИСТОРИЈСКИ БЕЗОБРАЗЛУК

Један од примера надриисторијског безобразлука представља секвенца из четврте епизоде серије Хрватски краљеви, у којој се, на сплитском сабору 925–926, појављује кнез Михаило Вишевић, кога Порфирогенит означава као српског архонта Захумља. То што учествује на сплитском сабору довољно је да се у серији каже: „Иако нигдје нема изравног доказа о томе могуће је претпоставити да је владар Захумља, данашње Херцеговине, био у некој врсти вазалног, потчињеног односа према хрватскоме краљу.“ Затим долази фамозни филмски рез: у играној фикцији видимо Михаила како се клања и покорно стаје иза Томислављевог престола!

 

 

2 коментара

  1. Невен Будак. Каква историј а таква и држава. Да ли је могуће, главни трг у Загребу носи име некога ко не постоји. Њихова најзначајнија историјска личност је она липа Матије Гупца, дрво старо 400 година. Зато и плаћају в липама.




    2



    1
  2. Др Милан Лекић

    Написано је већим дијелом тачно. Међутим, нажалост, најважниија чињеница која се тиче српских краљевских круна је нетачна. Нису те круне стизале из Рима, нити је тада то био обичај да их шаљу римске папе. За непостојећу римску круну Михајла Војислављевића одговоран је Фрањо Рачки, погрешним преводом делом једног, ионако због дипломатичких недостатака, сумњивог писма папе Гргура VII, којим се он захваљује „краљу Словена“ („Michaelis, rex Sclavorum…“) на иницијативи да се пред куријом реши спор дубровачке и барске надбискупије око јурисдикције над католицима у доминантно православној Србији (Сплитска и Драчка архиепископија цариградске цркве) „краља Михаље“ (Дукљанин) – што је Рачки погрешно превео као захтев Михајла за признањем свог (самопрокламованог, прим аут.) краљевског достојанства. Први је то открио К. Јиречек у својој Историји Срба из 1911. године (српско издање).
    За фалсификате у вези тзв римске-круне Стефана Првовенчаног, одговоран је прво Л. Муратори (1728.), а потом Фрањо Рачки и његов велики пријатељ, управник Тајног ватиканског архива А. Тајнер. Искљува сврха РТС серијала о „Неманњићима…“ је покушај да се трајно у српској средњевековојној историји зацементирају фалсификати из 18. и 19 вијека, којима је обезбеђен простор за хрватско и дукљанско иживљавање домишљањима о сопственим средњевековним државама које су они поседовали у преднемањићком периоду – што је, нажалост, од 1902. године ушло у школске историјске програме и амо се још увијек налази…




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *