Бах на Kоларцу

Настављајући своју акцију интерпретирања старе музике на инструментима периода, Предраг Госта је представио дела Ј. С. Баха на Коларцу у недељу, 28. јануара. Препуна сала сведочи о деценијској љубави београдске публике према бароку, о чему организатори и извођачи углавном не воде рачуна, мислећи, провинцијално, да је барок нека музикица лаког габарита

Предраг Госта са својим ансамблима испуњава управо празнину коју је оставио за собом оркестар Про Mузика после смрти диригента Ђуре Јакшића. Посебан допринос музичкој култури је извођење на копијама историјских инструмената, пракса која је до нас, осим чембала, дошла веома касно. Ансамбл је мањег обима, као у Бахово салонско време, па би можда мањи и интимнији простор био пригоднији. Одмах се у први план издвојио изванредни барокни виолончелиста из Америке Андре Лоран О’Нил, који је заправо био стожер оркестра, носилац гибања и професионално најбарокнији учесник концерта. Иако само басо континуо, било је задовољство и част слушати га и гледати, јер је племенит звук његовог инструмента оплеменио цело вече.
На програму су била два концерта са оркестром, за виолину у а-молу и за чембало у А-дуру, између којих је Госта, иначе свирајући басо континуо са чембала као стари Бах, искористио прилику да се, по навици, обрати публици. Види се да је живео у Америци, јер осим приче о делима и композиторима, добар део говора је била отворена самопромоција и пропаганда, на шта ми на брдовитом Балкану још нисмо навикли. Али свету се мора угодити. У концертима су као солисти наступили виолинисткиња Катарина Ђорђевић, која је и концертмајстор оркестра, и чембалиста Душан Тороман. Прва виолина је кроз цео концерт била најјачи звучни фактор оркестра (најбољи инструмент?), док је теорба Дарка Карајића фигурирала изгледом, иако се уопште није чула. У виолинском концерту трећи став је био непотребно брз (темпо је одредио оркестар), па се солисткиња намучила око ситних нота које су звучале згурано и без значења, што је код Баха велики промашај. Свака нота код њега има смисао, мисију и мора јој се дати значај. У чембалском концерту, солидно изведеном, солиста се слабо чуо, јер је чембало стајало у средини оркестра без поклопца, који служи за усмеравање и појачавање звука. Исто се поновило и у Петом бранденбуршком концерту, у коме су солисти флаута, чембало и виолина. Овде је, ничим изазвано, Бахова револуционарна чембалска каденца у првом ставу, којом се први пут одваја солиста од оркестра, скраћена на минимум, са неким стилски сумњивим хармонијама на крају, док је други, лагани став, у коме наступају само солисти, остао без фундаменталне подршке виолончела басо континуа. Иначе, трећи став је очекивано био врло брз, што је данак савременом схватању темпа.
Што се тиче попречне флауте, коју мајсторски свира Каролина Бетер, врло се скромно чула као солистички инструмент у оркестарској Свити број два у ха-молу, такође и у Петом бранденбуршком. У Свити ха-мол најлепши је био став у коме су свирали само флаута, виолончело и чембало, када је племенити звук флауте коначно дошао до изражаја. Бадинери на крају је прохујала као вихор. Осим поменутих солиста, у ансамблу су наступили и Душица Блаженовић и Ивана Завишић (виолине), Ана Торбица (виола) и контрабасиста Војислав Деспотовић, који су се изванредно снашли у скоро солистичким улогама, резултатом тако малог састава оркестра. Госта је дириговао дискретно, на неким местима је требало да буде присутнији. Потребно је много година да ансамбл свира и дише у истом ритму, а то овом ансамблу тек треба да се догоди. Не рачунајући аплауз између ставова, који би се свидео публици Моцартовог времена, али у наше време изазива презир сталне концертне публике, било је ово веома надахнуто музичко вече, али и успела презентација аутентичног звука барокне музике.