Почетна / Свет / Путинов избор

Путинов избор

Од марта 2018. Русија ступа у фазу пуне обнове државне снаге и моћи, што ће се неминовно одразити на глобалном плану, кроз серију крупних политичких потеза који неће бити по вољи Запада

Захуктава се кампања за председничке изборе у Русији. Борба Владимира Путина за нови шестогодишњи мандат шефа државе, иако многима с правом делује као унапред добијена битка, далеко је од незанимљиве – поготово имајући у виду глобалне последице које са собом доноси. Отуда је симптоматично игнорисање западних медија овог политичког феномена, посебно ако се зна да се председничка трка за америчке изборе медијски прати више од годину дана уочи самог гласања и конзументи ових вести обавештени су о свим, па и најситнијим детаљима. С друге стране, пут вероватно најмоћнијег човека данашњице ка новом председничком мандату у Кремљу као да је обавијен завером ћутања на Западу. То, међутим, неће утицати на последице које ће свакако наступити после 18. марта, када се очекује да би руски лидер могао да освоји између 60 и 70 одсто гласова већ у првом изборном кругу, а према неким пројекцијама, овај проценат би могао да буде и већи.

„БОРБА“ ЗАПАДА ЗА ПЛУРАЛИЗАМ Период између 2018. и 2024. године вероватно ће бити кључан у историји 21. века. Руске припреме за коначно ослобађање од америчког притиска окончане су у претходном периоду и стога је разумљиво да у Вашингтону са изразито негативним набојем оцењују будућу Путинову победу. Колико сам Путин озбиљно приступа предстојећим изборима види се и из његове одлуке да наступи као независни кандидат – дакле, под најтежим условима – а не испред владајуће политичке партије Јединствена Русија (ЈР). На тај начин Путин не само што истиче да не тражи привилегован статус него своју кандидатуру жели максимално да приближи бирачима. Иако ће у кампањи добити подршку Јединствене Русије, фаворит председничке трке се овим потезом на неки начин и дистанцира од највеће руске странке, у чијем оснивању је учествовао, али никада није био њен члан. То је још једна специфичност руске политичке сцене и Путину омогућава да критикује ЈР и указује на пропусте, а да се истовремено ослања на њену подршку у парламенту, приликом изгласавања закона. Исто тако, према Уставу, руски председник је и на челу Владе РФ, јер он својим указом именује премијера, али га и смењује. За прву одлуку неопходно је гласање у парламенту, док за смену владе и премијера то није потребно.

Док извештавање о Путину и његовој председничкој кандидатури западни медији избегавају у широком луку, дотле подршку „лидеру опозиције“ Алексеју Наваљном истичу у први план. Ако Москву, без икаквих доказа, оптужују да се меша у изборне процесе западних земаља, онда европски и амерички политичари то чине у односу према Русији – јавно и без задршке. То је, како кажу, њихова борба за демократију и политички плурализам у Русији! Портпаролка Европске службе за спољне послове Маја Коцијанчић коментарисала је одлуку Централне изборне комисије (ЦИК) РФ о неприхватању председничке кандидатуре Наваљног. Коцијанчићева каже да су после одлуке ЦИК-а настале „сумње у односу на политички плурализам у Русији“. Руски ЦИК, наиме, није одобрио кандидатуру Наваљног, јер према закону лица која су осуђена за тешка кривична дела не могу да буду бирана на државне функције.

У случају Наваљног, реч је о две пресуде, из 2013. и 2017. године, којима је осуђен на пет година условно. Ради се о оптужби да је учествовао у отуђивању чак 10.000 кубика дрвне грађе државног предузећа „Кировлес“, у време док је био саветник губернатора Кировске области 2009. године. Европски суд за људска права је у фебруару 2016. оценио да је током суђења било нарушено право Наваљног на фер суђење и наложио ново, али није признао да је реч била о политички мотивисаном процесу, како су захтевали адвокати осуђеног. На поновљеном суђењу, у фебруару 2017, Наваљни је поново оглашен кривим, што је изазвало бурне реакције на Западу и међу грађанским активистима у Русији.

КО ЈЕ СТВАРНИ ЛИДЕР ОПОЗИЦИЈЕ Одлука од одбијању кандидатуре Наваљног, према речима Маје Коцијанчић, „изазива озбиљне сумње у постојање политичког плурализма у Русији и демократске перспективе предстојећих избора“. „Политички мотивисане судске одлуке не смеју да се користе за забрану учешћа у политичком животу“, нагласила је портпаролка – упркос томе што такве квалификације нема ни у пресуди Европског суда. Сада се, наравно, може очекивати да се са сличним оценама јаве и представници америчке дипломатије, али и без тога је у западним медијима створена јасна слика: Путинов избор за председника није легитиман и све врсте протеста, демонстрација, па чак и револуције против њега су дозвољене! И легитимне, без обзира на то што је реч о човеку који ужива несумњиву подршку више од две трећине грађана Русије.

С друге стране, иако је реч о човеку осуђеном за крађу више стотина хиљада долара, Наваљног описују искључиво као „критичара Кремља“, „Путиновог опонента“, „лидера опозиције“… Чињеница је пак да Наваљни ни у ком случају не може да буде назван лидером опозиције, јер према свим социолошким истраживањима његов рејтинг не прелази један одсто. Њему приписују изборни успех на изборима за градоначелника Москве у септембру 2013, када је освојио више од 27 одсто гласова, изгубивши од Сергеја Собјањина. Међутим, Наваљни је у том тренутку окупио око себе сав протестни потенцијал грађана Москве, иначе познатих по томе што мање подржавају Јединствену Русију, чији је кандидат Собјањин био. Такође, на изборима за градоначелника нису учествовали реални лидери опозиције, попут Владимира Жириновског и Генадија Зјуганова, па је и део њихових бирача очито свој глас дао Наваљном.

Стога је погрешно назвати Наваљног лидером опозиције, или главним Путиновим опонентом и критичарем, јер сви ови епитети више пристају Зјуганову и Жириновском, који већ деценијама не штеде оштре речи на рачун руског лидера. Али они никада нису били против Путина и Русије, за разлику од Наваљног, када је реч о национално значајним питањима. Зато и имају политичке рејтинге који се приближавају 10 одсто, а не један проценат којим се „дичи“ лидер прозападне опозиције. Сигурно је, ипак, да ни један, ни други, ни трећи – ни појединачно, ни сви заједно – не могу да угрозе изборни рејтинг Владимира Путина.

У том смислу, одлуку ЦИК-а да не одобри кандидатуру Наваљног не треба посматрати као Путинов страх од овог политичара, кога је амерички „Вашингтон пост“ у свом наслову још 2012. описао речима: „Човек од кога се Путин највише плаши“. Ради се пре свега о поштовању закона, према којем осуђена лица губе пасивно право гласа, односно не могу да се кандидују. То је, свакако, и логично: ако је Наваљни као саветник губернатора одмах незаконито присвојио огромну државну имовину, шта гарантује да као председник Русије то не би чинио у много већим размерама. И није у овом случају најбитније да ли је одслужио своју казну или није, реч је о томе да неко доказано има склоности ка крађи, злоупотребама и корупцији – па га не треба стављати на даља искушења.

 

ПОДСМЕХ КРЕМЉА У свему томе је важније да руска власт на овај начин показује однос према западним притисцима. Раније се сматрало нормалним да главни западни играч на политичкој сцени увек буде фигура заштићена као бели медвед. И ако се власт дрзне да га мрко погледа – одмах уследи одмазда у виду оптужби за аутократију, диктатуру, кршење демократских слобода и људских права… Додуше, читав овај добро познати рафал оптужби испаљен је и сада, али из Кремља овог пута то дочекују са благим подсмехом и ругањем: погледајте прво шта се дешава у вашем дворишту, како се код вас главни кандидати опозиције провлаче кроз медијско и свако друго блато непосредно уочи избора!

Пример Наваљног сведочи о још нечему: ако је свој први председнички мандат Путин искористио за обрачун са олигарсима који су целу руску привреду испоручили Западу на тацни, онда је други мандат био посвећен економском расту и опоравку земље. По овој аналогији, ако је Путинов трећи мандат (први по повратку у Кремљ после четворогодишње паузе) био обележен сузбијањем политичког утицаја Запада и борбом против такозване „пете колоне“, онда би од марта 2018. Русија могла да ступи у фазу пуне обнове државне снаге и моћи, што ће се неминовно одразити и на глобалном плану. Још једноставније речено: све до сада је руски продор у свет био видљив првенствено кроз економске кораке, успостављање енергетске мреже и куповину иностраних актива, али би наредна фаза била оличена серијом крупних политичких потеза који неће бити по вољи Запада. Или бар једног његовог дела. Зато је Путинов избор за председника бојкотован у западним медијима. Али игорисање реалности не може ту ништа да промени. Јер Путин је свој избор одавно направио.               

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *