КАНДИДАТКИЊЕ ЗА АКАДЕМКИЊЕ

Хоће ли нам крај ове године, иначе изборне године у САНУ, донети могућност да уз имена Борке Павићевић и Латинке Перовић додамо и титулу госпођа академкиња? Можда звучи апсурдно, али питање је умесно, јер на најновијој „дугој и широкој“ листи званично предложених кандидата за чланство у Српској академији наука и уметности, од 16 „заслужних научника“, две трећине тог састава чине жене, а међу њима се, поред имена Латинке Перовић, Загорке Голубовић, Борке Павићевић, Светлане Слапшак, Наде Поповић Перишић, налазе и кандидаткиње Свенка Савић, Милена Драгичевић Шешић и неколико других дама, а све су оне на овом списку још и у друштву „заслужних научника“ и кандидата Драгора Хибера, Драгољуба Мићуновића, Милоша Арсенијевића… Суочени са овом пажње вредном вешћу, објављеном прошле среде у београдском дневном листу „Данас“, читаоци традиционалних назора и разумевања путева који би требало да воде у радни састав Академије, у недоумици су нагађали – да ли је посреди можда некаква провокација, или се са новом, унеколико бизарном досетком јавља сатирични портал „Њуз нет“, овога пута се осмеливши да се потпише псеудонимом елитне београдске универзитетске и истраживачке институције – Института за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ)? Вест је наиме, иако коректно написана, заиста била блиска поетици њузоваца, њиховом смислу за каламбур са оштром, али намерно „провидном“ жаоком, чија предимензионирана поента природно води до разумевања да је реч о апсурду који у животу не бива, мада „личи“ да је стваран, да би се потом неверица разрешавала – смехом. Разлога за ведри смех овога пута не беше, испоставило се да вест није срочила екипа хумориста већ је то као свој предлог ауторитативно потписала и на одговарајући начин (у својству „овлашћеног предлагача“) образложила група мислећих глава окупљених у Научном већу ИФДТ.

[restrict]

Ако је у доживљају немалог дела јавности изостао катарзични смех, судећи по коментарима, није мањкало утисака да се у случају „Институт кандидује кандидаткиње“ присуствује јавној показној вежби на тему савремене српске политкултурне гротеске: све је било карикатурално и неодмерено – број кандидата, избор имена, конфузно образложење предлагача чија је намера била не да компромитују свој подухват већ да наводно допринесу достојанству предстојећег избора нових академика. Шта је то за пријем у чланство куће српских бесмртника препоручило поменуту господу, већином госпође, са листе која је већ названа „списком мајки и тетака друге Србије“, односно „регистром другосрбијанског и сорошевског кадра, из ког су према још увек недокучивим разлозима за сада изостављене такође заслужне грађанке и научнице Соња Лихт, Соња Бисерко и Наташа Кандић“? Чини се да би ове научне експерте и политичке подвижнике у Академију, као групно и за све обједињујуће својство, требало да уведе управо ово што је у подругљивом тону коментатора поменуто: убедљиво припадање једном идеолошком и у том смислу инструментализованом политичком мишљењу и светоназору који, у име опредељења за круг и корпус неолибералних, анационалних и наглашено прозападних вредности, проблематизују велики део националног духовног наслеђа у култури, историји, традицији, док поставке и стратешке изборе у политици бескомпромисне заштите националних интереса тумачи као (српску) заробљеност ретроградним, негативним, и превазиђеним уверењима и размишљањем!
Очекивано је да предлагачи, сходно дефиницији коју подразумева пролаз кроз тесна врата САНУ, и својих 16 изабраника препознају баш као појединце који представљају моралну, духовну и научну елиту српског народа. Како се у те претпоставке заиста уклапа овај прочишћени списак другосрбијанских заслужних првобораца и неолибералних и анационалних боркиња, опредељених за оданост титоистичком југословенству и традицији у границама Србије и Балкана, колико и за неупитну подређеност ЕУ и атлантистичким интеграцијама преко ових граница, није сасвим јасно. За политички активизам и ангажман ауторитета у ИФДТ можда то није ни важно. Сажето кажу: „На овој листи доминирају имена наших реномираних научница, које су својим академским и јавним радом задужиле академски живот у Србији (…) предлог треба да подигне свест о положају жена у науци, о непрепознавању њихових заслуга, квалитета, било теоријских, истраживачких, било научно-политичких.“ Својеврсну свест о друштвеној одговорности, те бризи за умањено чланство у Академијином одељењу друштвених наука Институт показује у констатацији да је „забрињавајућа малобројност чланова, одсуство мултиперспективности и родно дискриминаторска структура не могу бити од користи (…) ни Академији наука, а понајмање иду у прилог нашем друштву које их финансира средствима свих грађанки и грађана“.
Бринући ове тешке бриге (а нудећи „спас“ који многи оцењују као промашен и неозбиљан!) предлагачи ипак занемарују чињеницу да је САНУ институција наглашено националне духовне вертикале, у којој се придеви попут српски и традиционални, понекад чак и придев патриотски, упркос налогу времена и владајуће парадигме, као и спорадичним добро осмишљеним покушајима „брисања“ у минулој деценији, још увек не избегавају и заобилазе, и у којој се, такође упркос тенденцијама новог времена, позивање на уважавање српског становишта не доживљава као јерес са којом би пре требало на ломачу него под кров најзначајније културне и научне институције у држави. Умесно је стога питање: Шта са таквим националним становиштем и поменутом атмосфером заједничко имају поменути „заслужни научници“? Хоће ли, буде ли изабран, неко од овде предложених, доживети потом и својеврсну кризу идентитета, променити себе и своја убеђења, или ће се, као што се у необавезном полујавном нагађању већ увелико предвиђа, тај нови академик потрудити да мења Академију? Шта би, рецимо, учиниле и како би јавно и под кровом САНУ деловале академкиња Свенка Савић, академкиње Загорка Глоубовић и Латинка Перовић можемо да нагађамо, али нам се већ чини да је умесна констатација да су и самим пристајањем да се нађу на листи за наглашено националну институцију, кандидати већ показали, ако не кризу идентитета, онда свакако недоследност и лицемерство!
И у кратком осврту на овај јединствени покушај доприноса кадровском јачању САНУ, чијим појединим одељењима (Друштвеном) прети гашење, не би требало занемарити институцију самог предлагача, ИФДТ). О себи Институт саопштава „све најлепше“ – не само да је „Историја Југославије и Србије у другој половини 20. века нераскидиво повезана са историјом Института“ већ и да је „допринос хуманистичкој мисли, и ангажованој пракси његових научника – неупоредив“. Његов актуелни директор тврди: „Стварајући историју, покушавајући да унапреди друштво, мења парадигму науке и хуманистичке мисли, Институт за филозофију и друштвену теорију темељно је мењао и самог себе.“
Верују ли у Институту да су и листом кандидата коју су управо представили јавности заиста на трагу стварања Историје? Или је ближе истини да Институт за филозофију још темељније треба да ради на мењању себе?

[/restrict]

2 коментара

  1. Ljiljana Milosavljevic

    Kako god da ih zoves, ne valjaju .

    11
  2. da nije tragicno , bilo bi smehotresno
    ne znam ko je u trci za akademsko zvanje pobednik -Borka, Micun, Slapsek…
    ocito mrtva trka srbomrzaca sa ( falecom ) akademskom titulom…
    SRBIJO?

    12
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *