Црно сунце друге Србије

ДУХ ВРЕМЕНА И ДУХ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Пише Божидар Зечевић

Шта је другој Србији или не-Србији, за коју сам сигуран да стоји иза Бјелогрлићевих Сенки над Балканом, требао овај кошмар? Кога се тичу последњи дани Краљевине и њени лањски снегови, после краја историје и осталих глобалистичких мантри?Хоће ли ико икада положити рачун за ове ружне слике Србије и Београда, снимљене српским новцем?

После завршетка телевизијске серије Сенке над Балканом, мегапројекта Јавног сервиса Србије који потписуje Драган Бјелогрлић, општи утисак је поразан. Сасвим отворено и без длаке на језику мора се рећи: слика коју је о Србији и Београду између два рата желела да створи дотична телевизијска ујдурма страшна је стигма над целом новијом историјом српског народа и његовом војном, интелектуалном, привредном, финансијском и сваком другом елитом. По мишљењу Бјелогрлића и његових сценариста, била је то хорда убица, разбојника, злочинаца, сецикеса, наркомана, пијанаца и педера… Иста је пливала у непочинству и разврату, не презајући ни од каквог злочина. Била је то страшна кућерина страве, на чијем је крову седео краљ Александар Карађорђевић са својом кајмакчаланском бандом, первертитима, сатанистима, жандарчинама и трулим професорима.

Београдска чаршија, коју смо овде могли да гледамо, била је стална мета Коминтерне, усташа и свих редом душмана Србије. Тамо и другде и није било другог израза за српско традиционално друштво у целини. За саму чаршију знамо да и није баш била нека цвећка. Било је у њој свега и свачега, по чему су најбоље умели да ошину баш српски књижевници попут Нушића. Али та чаршија ни по чему није личила на онај брлог по коме се данас ваљају Бјелогрлић и његова братија.

Овако нешто није могло бити снимљено ни у најцрње доба југокомунизма не због идеолошких разлога – описана слика пропале Србије била би тада једва дочекана – него због јавне саблазни и несносне количине псовки, простаклука и огавних призора које садржи. Каква год била, Титова номенклатура имала је неког укуса и мере. Данашњи идеолошки спонзор и наручилац оваквих хорора нема икаквог зазора када је у питању српска традиција. Све што је српско мора бити пљунуто и згажено. Срби немају никакве традиције осим крвавих кошмара које су изазвали својом зверском природом. И зато су увек криви и заслужују да им се нанесе оваква срамота. И стога се овакви пројекти мање алиментирају из страних фондова – њих има и нису безначајни – него највише од оних који управљају парама српских пореских обвезника.

Хоће ли ико икада положити рачун за ове ружне слике Србије и Београда, снимљене српским новцем?

[restrict]

Лаж, подвала и безобразлук Шта је другој Србији или не-Србији, за коју сам сигуран да стоји иза Бјелогрлићевих Сенки, требао овај кошмар? Кога се тичу последњи дани Краљевине и њени лањски снегови, после краја историје и осталих глобалистичких мантри? Није ли баш та отпорашка песница после 5. октобра прогнала сваку прошлост из српског живота, ставила тачку на свако наслеђе и захтевала да „препустимо историју прашини архива“? Зашто су сад одједном покренули новију српску историју и то баш овакву, као на нечем засновану, а скрпљену од карикатура са именом и презименом, од лажних слика, од крхотина свих могућих модерних мејнстрим трендова од филм ноара до Дена Брауна, како их, наравно, замишља Мали Ђокица; неко као „ново читање“ те прошлости, кобајаги „историју којој нас нису учили“? Откуд сад толико интересовање за прошлост и то баш оних који су је до јуче гонили у запећак, да се више никада не поврати?

Коме је служила ова приредба реквизита и костима који сами по себи нису тако лоши, колико су дозлабога лоше ношени и режирани? Чему је требало да служе надодољени козаци? Није благо Романових (са све Николајевом круном) икада било у Београду, нити је извршена оружана пљачка истог са убиством свештеника у цркви коју Србија дубоко поштује и у њој се и данас Богу моли, нити је постојала икаква руска нарко-мафија обучена у парадне черкаске, са све шубарама, кинжалима и гардијским акселбендерима, која хара ноћним Београдом. Ништа од тога није постојало нити се икада десило. Међу петроградском аристократијом која је после револуције живела у Београду било је вероватно и морфиниста. Али не организованог злочинства и отпадништва, повезаног са царском армијом на челу са бароном Врангелом, ратним херојем и вождом православне Русије, чија је последња воља била да буде сахрањен на братској, истоверној српској земљи, где и данас у миру почива. Измишљотине Сенки не могу се правдати икаквом уметничком слободом; оне су бескрајно удаљене и од уметности и од слободе.

Све је то русофобна лаж која баца тешку сенку на прошлост руске избегличке заједнице, коју су Срби, њихов краљ и патријарх, братски примили и помогли чиме су могли, а она им узвратила најбољим што је имала. Био је то сабор врхунских интелектуалаца и научних ауторитета, професора универзитета који су основали пола београдских катедри, подигли болнице и у њима вршили најсложеније операције, архитеката који су буквално изградили нови, културни, европски Београд… Прођите, Европљани ниједни, Немањином улицом и Улицом кнеза Милоша, прођите Београдом од Патријаршије до хотела на Авали и дивите се делима руских неимара, настављачима Росија и Растрелија, петроградске школе грађанске архитектуре… Отиђите у београдско Народно позориште где су доскора ученице Ваганове и Маргарите Фроман играле кореографије Петипе, директно пренесене из Маријинског театра: цео београдски балет основали су и надахнули царски Руси. Прођите Скадарлијом којом још одзвањају стари, драги звуци руске романсе и београдске легенде Олге Јанчевецке. Она је оличавала предратни, културни, витални и зашто не, веома забавни Београд и његов космополитски дух, а не ваши разбојници. Али ви о томе појма немате. Што се онда пачате у свет који не знате, у личности о којима сте тек начули и вама недоступну (и непојамну) традицију?

Подсећамо на искрену молбу преосвештеног Иринеја, изречену недавно у Печату: „Надам се да ће Руси нашим духовно незрелим и надобудним тумачима улоге њихових саплеменика у нашем животу у 20. веку братски и великодушно опростити.“ Тако рече духовник. Бог прашта, можда и Руси кад се о њима ради, али не и критика, нарочито у тренутку у коме је дара превршила меру и када се лаж, подвала и безобразлук морају назвати правим именом.

 

Србија као пијана крчма Јер русофобија је, иначе, само колатерална штета Сенки над Балканом. Главна мета Сенки је нешто што је имало и српски и космополитски, а романтични карактер, нешто што је и данас веома присутно у историјској перспективи старог Београда, а то је наша грађанска култура, београдски дух који су носили бесмртни Нушић или професори Вујић и Мика Алас. Цела ова галерија наших културних предака напојила је духом овај урбани фолклор. Тај београдски дух, који су они стварали и успели да оживе у распону од једног века, јединствени спој Запада и Истока сачињен од европског хабитата и балканских сазвучја, призора и извора јесте, пре свега, један културни феномен. Недавна прошлост Београда као самостална целина и као историјски корпус спада у сам врх наше нематеријалне баштине. Тај дух места који је описивао енглески писац Лоренс Дарел, и сам житељ Београда у једном невеселом периоду његове новије историје, твори громаду значења у распону од римске културе до пионира европске авангарде, врхунског спорта, џеза, биоскопа, којих је само на Теразијама било дванаест (данас нема ниједног). „Београд и није варош него филм! Београд је живот, Београд је синтеза срца и математике“, прокламовао је протагонист европске авангарде Дада Алексић управо у оно време и на оном месту које нам Бјелогрлићеве Сенке приказују као ружну, прљаву и злу балканску рупу.

Не, не треба другој Србији Београд као културни феномен. Она тражи престоницу Србије као пијану крчму, Београд као паланку не философије него пандурске палије, којом владају србијански генерали-педери. (Такав Београд, потонуо у насиље и блато, слика је и прилика данашњег, а не негдашњег Београда. Зато и несрећни глумци делују више као звезде Гранда, па гледалац не зна где завршавају Сенке, а почиње Луда ноћ; ионако су део истог тима).

И није само Јатаган мала парадигма ове серије него су ту, кад затреба, плутократски салони и Дедиње које једва да је икад постојало. И оно више личи на резиденције данашњих тајкуна, са италијанским мермером, шпанским плочицама и пластичним ламперијама. Возе се у овој серији сви преостали предратни бугатији и пакарди из чувеног музеја, носе се нерцови и шапои мадам Пату, све до бола трапаво и извештачено. И све то треба да дочара слику труле Краљевине, која само носи инсигније СХС, а остаје оно што јесте: србијански пајзл, кај не?

Једини који се од других може видети у серији су елегантни Анте Павелић у улози адвоката и његов клијент, македонствујушчи револвераш, који чами у београдској бувари. То је неки Бјелогрлићев ресантиман, ти наводни Македонци у серији, којима управља клон новије прошлости јужног Балкана, извесни Дамјан, који би требало да подсети на историјску личност Дамјана Груева, фанатичног србофоба и оснивача солунског „Друштва против Срба“ (1897–1902), чији је циљ био да „огњем и мачем истреби Србе из Македоније“. Глумац Тони Михајловски, који у Бјелогрлићевој серији тумачи овај лик, изјављује усред Београда и за београдске новине „да је поносан на то што игра једног од вођа ВМРО, пошто му је та идеологија врло блиска“! Шта рећи… Али у односу на сирове србијанске жандарчине ове две индивидуе, усташа и бугарашки терориста, заиста импонују својим држањем.

Српска елита – духовни родитељ Хитлера То нас уводи у следећи ниво контекста, који се распростире изнад описаног, површинског.

Ево шта хоће друга Србија: доста са глорификацијом Видовдана (Цера, Колубаре, Албанске голготе, Крфа, Солунског фронта…), дајте да видимо како је живела и умрла наследница тих ратова, видовданска Краљевина (намерно се не каже Југославија, јер је другосрбијанци дубоко поштују; сам Бјелогрлић са јужнобанатских висина довикује: „Југославија је била велика идеја којој балкански народи нису дорасли“). Оваква каква се види у Сенкама и није могла да преживи. Није ли неопозиво осуђена на 4. конгресу КПЈ у Дрездену 1928, у Коминтерни и Ватикану? Нико од ових, стварних непријатеља Југославије не помиње се у Сенкама. Главне опасности по државу црта краљевски генерал отприлике овако: „Македонија гори, Павелић потпирује, а онај Врангел шета војску као по својој губернији.“ Каква колосална, наивна, неисторична глупост! Нити је Македонија горела (није тада ни постојала), нити је Павелић потпиривао (него су Мађарска и Италија потпиривале њега), нити је весели Врангел са остацима руских избеглица представљао икакву опасност по свог добротвора Александра Карађорђевића. Џаба. Ово су само приоритети друге Србије и њених Сенки!

Ту се, кроз тајанствено Црно сунце и братство Thule назиру Annenerbe, Химлер и на крају Хитлер, као главна опасност. Али испада да је баш у Београду рођено Црно сунце, окултни симбол нацизма и да су се, према сазнањима Бјелогрлићевих негроманата, међу којима се истиче експерт за тајне старог Београда, неки Стојилко из Ниш, баш у предратном Београду сплитали и расплитали конци тајног друштва које је водило не само Краљевину него и планетарну окултну заверу. Српска елита – духовни родитељ Хитлера! Боже сачувај и саклони! Овим шарлатанима је читање помодне конспирологије и гледање разних жанровских продуката толико завртело мозак да су целу ту демонску скаламерију, без иједног упоришта у збиљи, насадили на београдску калдрму. То треба да је жељена историјска позадина краљевине Карађорђевића, коју иначе кочијашки псују кроз цело њихово „ново читање“. И још тврде како све то подупиру нека научна сазнања и како нам откривају „историју каквој нас нису учили“.

Наравно да нас тој историји нису учили, јер није ни постојала. Као и све друго, у питању су подвале. Обичне измишљотине. Али како каже легенда руске емиграције у Београду Андреј Тарасјев: „Те лажи су постављене у известан историјски контекст и подметнуте историјским личностима са именом и презименом.“

Инфамно иживљавање над једним таквим ликом, принцом Ђорђем Карађорђевићем, од почетка пратимо у фикцији Сенки. Необично сложена и живописна личност краљевића Ђорђа, легенде старог Београда заједно са његовим нераздвојним другом Миком Аласом (виђао сам старог принца, са беретком, уредно закаченим штипаљкама на ногавицама и пецарошким штаповима, како на бициклу хита на Дунав), у старости благородне нарави и појаве, у серији је махнити Мерлин који открива страшну тајну пакленог краља и његовог демонског доктора, који стоје на челу мрачног комплота. Појављује се ту и недужни Арчибалд Рајс, коме је подметнуто откривање окултне позадине ујдурме, Лонгиновог копља које је проболо Исуса итд. и остале будалаштине, измишљане за не баш ситне паре у неком београдском буџаку.

Сличан је случај са ликом Мустафе Голубића, прво Аписовог, а затим Стаљиновог специјалца, Херцеговца из Стоца, који у дијалогу треба да заноси на херцеговачки (говори, међутим, као последњи папак са данашње Башчаршије). Како није знао шта ће с овом изузетно сложеном и још неистраженом фигуром, коју му је неко космополитски сугерисао, Бјелогрлић је повезао са главном ликом инспектора Танасијевића (кога сам игра), имајући у виду њихово могуће познанство из Првог светског рата. Тако два ратна друга (Стаљинов ликвидатор и полицајац краља Александра) сада склапају савез и удружују се против београдског нацистичког подземља. Можете ли замислити савез између НКВД-а и Главњаче у борби против братства Thule?!? Напомињем, не ради се о серији типа Ало, ало или Црни Груја него о новом читању историје или, још прецизније, историји каквој нас нису учили.

А кад је постало јасно да мантре о „уметничкој слободи“ више не пију воду у тумачењу малих, приучених унука комунизма, овдашња дубока држава на крају је дигла руке од историографије. Шта ће нам историја, важно је њено „ново читање“ са све Црним сунцем, Хитлером, Стаљином и јапанским препелицама! Тако у једном другосрбијанском гласилу, које се највише истакло телалским лобирањем за Сенке, читамо из пера главног уредника: „Уопште нисам схватио шта је тема око историјских чињеница у Сенкама над Балканом… Ми смо је (серију БЗ) гурали максимално, што због Бјеле, што због тога што је и за нас корисно. Приче о негативном приказивању Руса (?!) и извртању историјских чињеница (?!) нисам ни пратио нити сам уопште знао да се то дешава. Мене је бунило кад неко уопште покреће ту тему.“

Невиђена бахатост: зашто су историјске чињенице уопште тема? Ако ми одлучимо да нам те чињенице не требају, неће их ни бити! Такав је сада захтев идеолошког спонзора, зле маске целог овог предузећа које плаћају грађани Србије.            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *