Почетна / БРОЈ 502 / Бој о Косову

Бој о Косову

Да ли је у данашњој Србији недопустиво залагање за очување Косова и Метохије у саставу наше земље, и зашто би за све нас много важније морало да буде оно око чега се патријарх српски Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије слажу, од онога о чему се не слажу?

Аутори Апела за одбрану Косова и Метохије вероватно нису могли ни да сањају колики ће публицитет овај апел добити, а колико ће се, заузврат, мало говорити о његовој садржини. Очекивано или не, тек безмало се сва прича о апелу свела на увреде упућене једном од његових потписника, митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, уз забрињавајуће сагласје које су у том прегнућу представници актуелне власти – од Николе Селаковића и Марка Ђурића до Зоране Михајловић – исказали с осведоченим борцима за српство као што су Чедомир Јовановић или Гордана Чомић из Демократске странке, све и ако се од Зоране Михајловић, а она није видела ништа спорно у британској резолуцији о Сребреници којом је српски народ проглашаван за геноцидан, ништа мање и није очекивало.

Најпре о садржини, онда и о увредама, у покушају да разумемо куда нас све ово води а могло би да нас одведе право у пропаст.

ПРЕГОВАРАЧКИ ОКВИР „Први пут у српској историји“, образлажу у првој реченици своју мотивацију аутори апела, који је настао у Политичком савету ДСС-а Милоша Јовановића, али је много шири од самог ДСС-а, „надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“.

Јесу у сваком страху, па и у страху од предаје Косова и Метохије, велике очи, али овај страх је нажалост веома основан, па и формално заснован у Преговарачком оквиру о (евентуалном) приступању Србије Европској унији. У том документу, који заправо представља списак наших обавеза с којим се сагласила и актуелна власт, стоји наиме и обавеза да са Косовом потпишемо правно-обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа, термин који је био врло неодређен све док га сасвим јасно није одредила најмоћнија чланица Европске уније, Немачка, чији је амбасадор у Београду Аксел Дитман отворено рекао да свеобухватна нормализација односа укључује и српски пристанак на улазак Косова у Уједињене нације. А председник Србије Александар Вучић, који је „Печату“ 2016. рекао да „Косово неће бити члан Уједињених нација. Тачка“, у међувремену је у барем три наврата овако резолутан (и, наравно, охрабрујући) став релативизовао рекавши да „Косово неће ући у УН осим ако ми не будемо нечим задовољни“ (26. септембар 2017), да „не постоји никаква шанса да Косово добије столицу у УН, осим договора са Србијом у којем она мора да има нешто, а не да нема ништа и да буде понижена“ (5. децембар 2017), те да је „то (чланство Косова у УН) немогуће, осим ако не постигнемо неку другу врсту историјског споразума, којим би Срби били задовољни“ (30. децембар 2017)“, при чему, наглашавамо, пристанак на улазак Косова у УН представља потпуно и коначно одрицање од Косова и Метохије после кога – ово је оцена вашингтонског експерта за нас Данијела Сервера, још једног осведоченог борца за антисрпску ствар – формално српско признање косовске независности постаје сасвим небитан чин, будући да је овај најбитнији већ почињен.

ОПРАВДАНА ЗАБРИНУТОСТ Сад, постоји теоријска могућност и да цитирана Вучићева релативизација сопствене одлучности – а подсећамо и да је он сам открио да је 2013. одбио да да сагласност на улазак Косова у међународне организације, укључујући и УН, упркос личним претњама које је доживео – да су његови дакле наговештаји могућег попуштања део некакве тактике за постизање супротног циља, али никако се не сме занемарити ни много очигледније тумачење по коме наговештаји попуштања јесу управо то, најава предаје. Но чак и ако занемаримо све ово што је немогуће занемарити, већ и свако даље инсистирање на наставку српског ЕУ пута, у светлу открића амбасадора Дитмана, не може а да не представља упозорење да ће се Србија заиста сагласити с уласком Косова у УН.

Те је, отуда, забринутост исказана у апелу, да ће „српска рука (да) потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“, у најмању руку оправдана. А једнако су неспорни, или би барем требало да буду, и остали искази садржани у овом документу, да је „процес сецесије Косова и Метохије добио забрињавајући замах“ и да се „тај процес може и мора зауставити“, да су „неприхватљиви и морају бити одбијени, једном засвагда“ захтеви за улазак Косова у УН „као и свака подела Косова и Метохије“, да су „садашње међународне околности такве да до праведног решења није могуће доћи“, те да је „замрзнути конфликт (попут конфликта на Кипру и другде) једина разумна одлука“, да разговоре с Албанцима „ваља наставити (…) до коначног решења у складу са Уставом Републике Србије, Резолуцијом СБ УН 1244 и међународним правом“, најзад, да се „питање Косова и Метохије не може решити без пристанка Србије нити је ико може понизити, ако не понизи себе сама“, а „без Косова и Метохије или било којег дела своје територије, Србија не би била само осакаћена, већ и трајно поражена, као земља која је своју скупу судбину продала и поништила свој идентитет“ све до „коначног исписивања из историје“.

СЛУЧАЈ АМФИЛОХИЈЕ Па све и ако ове констатације чињеница и предлози који из тога проистичу нису свима неспорни, а има наравно и таквих, о њима би могло да се разговара у добронамерној потрази за најбољим решењем за најтежи проблем. Уместо тога, међутим, пљусак увреда и дисквалификација усмерен, како рекосмо, првенствено на митрополита црногорско-приморског Амфилохија који је потписао апел оном уводном реченицом а онда је више-мање и поновио у интервјуу локалној телевизији из Херцег Новог: „Ја нисам рекао да је он издајник, а сада се бојим, искрено речено ако већ о томе говоримо, да та његова политика, да она води издаји Србије, издаји Косова.“

Представници актуелне власти, пошто су већ нашли за сходно да реагују на ову изјаву, могли су, под условом да тако мисле, да кажу да митрополит у својој процени – јер овде јесте реч само о његовој процени, у виду исказане бојазни о даљем току процеса у коме живимо – греши, могли су да кажу и да им не пада на памет да се на било који начин одрекну од Косова и Метохије него да је то црвена линија до које ће се тражити некакво решење, могли су то и да детаљније образложе или да му бар објасне, макар и у четири ока, да још није време да се све карте на сто стављају отворено јер је изабрана таква тактика… Али не, уследила је прекомерна употреба увреда да се митрополит Српске православне цркве „бави враџбинама“ (Никола Селаковић), да је ониме што је рекао „одржао опело свом црквеном позиву“ и „згазио у блато српске опозиционе политике“ (Марко Ђурић), те да „митрополит Амфилохије неће водити државну политику Србије“ (Зорана Михајловић), што све заједно представља реакцију упадљиво (и неугодно) сличну реакцијама функционерке Демократске странке Гордане Чомић која је митрополитове речи описала као „вербално насиље, и ја не знам разлоге ни мотиве, да ли му је само сочно тако да клевеће људе или је то пропаганда коју жели да користи, али како год било, недопустиво је и заслужује реакцију свих у Србији“, и лидера ЛДП-а Чедомира Јовановића који није рекао да су у питању враџбине него „ритуално жртвовање“ које је „чин лажне борбе за интересе грађана Србије и само додатно дели већ подељено и посвађано друштво“.

СТАВ СРПСКЕ ЦРКВЕ И не само то. Стиче се тежак утисак да није све ово искључиво критика митрополита Амфилохија него и наше цркве уопште, будући да се митрополитов непопустљиви став о Косову и Метохији у својој основи ни по чему не разликује од става који су већ изразили патријарх српски Иринеј, а он је апеловао „на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно што се поклони некоме, то је засвагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“, и епископ бачки Иринеј Буловић који је прецизно изнео своје дубоко уверење да ће „став огромне, чак апсолутне већине верника Српске православне цркве бити јединствен и да они неће бити за даље уступке о питању Косова и Метохије него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија, као наше алфа и омега у суштинском, идентитетском смислу… Да ми кажемо – ’узели сте, поклањамо’ – на то немамо право јер бисмо се тиме одрекли себе као народа… Мислим да је са наше стране, од стране наше државе, већ понуђен максимални компромис. Бриселски споразум, који се налази на ивици гажења нашег Устава, те је уставно-правно на једвите јаде прихватљив, заиста је огроман компромис…“, и приде је, на начин практично подударан тексту апела, указао да је на светској сцени „ситуација неупоредиво повољнија по нас него што је била деведесетих година зато што значајне светске силе, пре свих Русија и Кина, принципијелно бране и међународно право и наше право на властиту територију. Са наше стране – духовно и егзистенцијално, а не само политички – било би самоубиствено да у новим, много повољнијим, светским околностима, сада кренемо путем добровољног напуштања онога што нисмо отели и што је исконски наше“.

При чему се мора указати и на континуитет ових настојања да се ућутка глас цркве да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије. Подсећамо да је на онај очински апел патријарха српског Иринеја Зорана Михајловић узвратила непристојним захтевом Српској православној цркви да „не врши притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића“. Овај став, да црква треба да ћути и да се не меша у своја посла, ескалирао је ових дана цитираним увредама.

Зар се тако води било какав дијалог, па и овај унутрашњи?! Ућуткивањем гласова који – из ма ког разлога – нису пријатни попут аплауза и овација? Наравно да не.

Ова начелна примедба утолико је бременитија уколико се подсетимо да су неки сасвим другачији предлози – попут оног срамотно капитулантског предлога Владана Кутлешића да пристанемо на улазак Косова у Уједињене нације и да успут признамо његову независност – дочекани похвалом. Да ли то значи да заговарање предаје у данашњој Србији није проблематично, али је зато недопустиво залагање за даљу борбу за очување наше тапије, физичке, правне и духовне, на Косову и Метохији?

Све ово тим пре што потпредседница владе Михајловић сад каже и да „очекује да ће се појачавати напади националиста на Вучића како се унутрашњи дијалог буде ближио крају“. Какав нам тек крај унутрашњег дијалога ове речи најављују?

ПАТРИЈАРХОВА НАДА Или, можда, све ипак није баш толико невесело као што изгледа? Реч је, наиме, о могућности да патријарх српски Иринеј види даље од нас, и да не греши када каже да „људи могу да причају ово или оно, али ми видимо колико се председник Александар Вучић бори да сачува Косово и Метохију. Тај најсветији део наше земље, тај наш Јерусалим, ту нашу Палестину, ту нашу свету земљу са оним светињама бројним, великим и славним… Благодаримо Господу што нам је подарио човека који се лавовски бори за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“.

Овим речима патријарх није Вучића само похвалио него му је и наметнуо обавезу да се покаже достојним похвале коју је добио.

С друге стране, вратимо ли се на исказану бојазан митрополита Амфилохија, очигледно је да он и патријарх немају исту процену председника Вучића и његових поступака, но та је разлика између митрополита и патријарха потпуно небитна у односу на једино што је заправо значајно, а то је истоветан став који они имају према најважнијем питању пред нама, питању будућности Косова и Метохије, то јест Србије и српства. Отуда, уверени смо да би и митрополит Амфилохије жарко желео да се на крају испостави да је његова процена Александра Вучића била погрешна, а не патријархова. А до тада, апел остаје да стоји као вапај да се не чини оно што никада није било, и не сме да буде учињено.            

4 коментара

  1. Unutrasnji dijalog, Patriotski blok

    PECAT > NAJBOLJI NEDELJNIK za politicke debate, bez cenzure, dug vremenski prostor za suceljavanje

    A P E L > ZA ODBRANU KiM i stav, zabrinutost mitropolita Amfilohija za KiM su totalno opravdana, iz sledecih razloga:
    … Briselski sporazum>BS je tajno i protivustavno nametnut Srbiji>srpskoj javnosti na usvajanje bez dostave javnosti i Narodnoj skupstini na debatu?
    … Tekst>formulacija BS je napisana sa namerom da dovede u zabludu Srpski narod da prihati BS: Prve 6. tacke>Odredbe: formiranje Zajednice os[tina sa srpskom vecinom (tzv ZSO), ali ostale 9. tacke daju Kosovu sve atribute Albanske muslimanske drzave Kosovo (kao da ste sa sednice zadnju tacku >RAZNO odredjivanje STATUSA Kosova, a po ishodu>Odredbama (15) vidi se da se radi o primopredaji teritorije (nova drzavna granica, ugasene drzavne institucije Srbije na Kosovu, Srbi ugurani_integrisani u albanske institucije…)? itd.

    IZ NAVEDENIH RAZLOGA > treba hitno dostaviti TEKST>formulaciju Brisel. sporazuma na > analizu>debatu u skupstini i srpskoj javnosti?

    AKTUELNA>transparentna POLITIKA Aleksandra Vucica o KiM i njegovo tumacenje BS > ima brojne kontradiktornosti, prikrivanja i zataskavanja… u odnosu na formulaciju i Odredbe BS, stava APELA, i Amfilohija. Ali, da analiziramo samo jedan stav>izjavu Vucica na Nemacki zahtev da Srbija ne moze u EU ako ne potpise Pravnobavezujuci sporazum, koji je Srbija>Vucic prihvatio a u nastavku relavitizovao, citiram: … da je clanstvo Kosova u UN nemoguce osim ako ne postignemo neku drugu vrstu ISTORIJSKOG sporazuma, kojim bii Srbi bili zadovoljni (30. decembar 2017).

    ZNA SE iz brojnih izjava Vucica na kakvu drugu vrstu sporazuma sa Kosovom misli, dogovorio se sa Hasimom Tacijem (govori i petogodisnji BS): „Kosovo ce na kraju prihvatiti formiranje Asocijacije_Zajednice… tzv. ZSO po BS, Vucic ce to proglasiti pobedom _ da su i Srbi dobili nesto _ istorijski kompromis… u Beogradu bice euforicna proslava pobede Aleksandra Vucica kako je on sacuvao Kosovo u sastavu Srbije i kako je on jedini Srbin u istoriji koji je resio navodno istorijaki komflikt Srba i Albanaca (poklonio teritoriju)???

    ZASTO VUCIC samo u naslovu govori o tyv. ZSO_u? Pet godina krije, nece da kaze srpskom narodu da ce Asocijacija… ZSO raditi po zakonima i Ustavu drzave Kosovo po BS, nema nikakva zakonodavno_izvrsna ovlscenja, Srbi integrisani u Albanske institucije, status isti kao i u ostalim Kosovskim opstinama?
    Nastavak…




    9



    0
  2. Драган

    Данас се пред нашим очима одвија Бој на Косову!
    Није то бој крвљу и телом, већ бој Свето-Савско-Православног духа са
    духовима таме и зла у поднебесју – “Бриселског споразума“.
    Представник Свето-Савско-Правосланог духа је србски народ са КиМ,
    а промотер и представник таме и зла /“Бриселског споразума“/ је
    Александар Вучић /са свим својим домаћим и страним помагачима/.
    Дакле, Срби са територије КиМ су на историјском простору и у историјском
    тренутку, у првој линији одбране Свето-Савско-Православног духа, и њима
    је припала та част и достојаснтво да одбране КиМ за вјек и вјеков.
    Они су у томе сложни /сви до једног, са изузетком појединаца-издајника/,
    без обзира на све лукавости “ЛАТИНА – СТАРИХ ВАРАЛИЦА“.
    А тамо где је слога – ето и Бога за савезника.
    А тамо где је Бог – ко ће онда против Бога и Његових савезника – СРБА!
    Срби са КиМ добили су савет и подршку свог Епископа Артемија, на правди
    Бога протераног са КиМ – по директиви Вашингтона и Брисела, заклетих
    непријатеља Бога и Срба!
    СРБИ НА ОКУП:
    “Став и савет Еп. Артемија Србима о “бриселском споразуму”
    in Србија / on 11/05/2013 at 10:31 am /
    Срби на Косову и Метохији не смеју пристати на издају КиМ на коју је
    политичко вођство у Србији већ пристало. Став Срба са Косова и Метохије
    треба да буде да власт у Србији може да чини шта год хоће, али Срби са
    Косова и Метохије на то не смеју да пристану и тако као недужни народ
    прихвате на своја плећа одговорност ове националне и историјске издаје.
    Епископ Артемије“

    Драган Славнић




    9



    0
  3. Ne sumnjam ni u ciji patriotizam.Razumem situaciju.Shvatam pritiske kojima smo svi izllozeni.Razumem da je tesko.Sve razumem samo ne mogu da razumem potrerbu Vucica da resi problem KiM ,bas sad kad ga nikako u nasu korist ne mozemo resiti.Tu prestaju sva razumevanja za politiku Vucica i ovih oko njega.Ocigledno je da se uzdaju u moj,odnosno zamor Srbskog naroda.Nedozvolimo im da nas prevare.




    9



    0
  4. Мирко Поповић

    Александар Вучић се није залагао за одвајање од Црне Горе, није признао „Косово
    Републику“, није увео санкције Русији, није ушао у НАТО.

    То је све урадио Мило Ђукановић.

    Где је ту сличност између њих двојице, не знам. Митрополит предсказује да ће
    Вучић све то да уради. Предсказања, провиђења, прекогниције, антиципације
    итд. нису добар основ за вређање.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *