Почетна / Други пишу / Вања Вученовић: Америчка стратегија за крај света

Вања Вученовић: Америчка стратегија за крај света

аутор: Вања Вученовић

Aмерика под вођством Доналда Трампа донела је своју прву Стратегију националне безбедности. Ако је судити по редовима ове безбедносне и спољнополитичке агенде, свет и човечанство не би требало да рачунају на претерани мир и спокој у ближој перспективи. САД се не окрећу себи и својим унутрашњим питањима, како је громогласно обећавано и најављивано приликом инаугурације 45. америчког председника. Баш напротив. Трампов председнички игроказ добија сасвим другачији, неочекивани изглед и ток. Интервенционистичка политика, бескомпромисно ширење америчких вредност, продубљивање и подстицање старих, традиционалних геополитичких супарништава и ривалстава (Русија, Кина), индиректна најава обрачуна са традиционално непријатељским и „одметничким“ државама и режимима (Северна Кореја, Иран) – представља суштински костур нове америчке националне стратегије за 21. век.

Овим стратешким документом, Империја има јасну и нескривену намеру да зада можда и последњи учинковитији глобални ударац, како би свет поново повела испод своје, добро познате, „месијанске“ заставе. Стратегија показује одсуство сваке воље САД да се суштински помири са чињеницом да је свет већ годинама бесповратно мултиполаран и мултицентричан, те да се појављују неки нови кандидати за светски број 1. Такво чињенично стање Америка себи не жели, нити сме да призна и приушти. А зашто? Из једноставног разлога. Aмеричке ратне авантуре широм планете јесу услов њене свеколико унутрашње економске и друштвено – политичке стабилности. То је и у исти мах и основни аксиом на којем је изграђено америчко друштво, те је и нереално за очекивати да ће се таква филозофија икада променити.

И не ради се овде о Доналду Трампу као појединцу. Није Трамп централна фигура којој у целој овој „ствари“ треба придавати неки већи значај. Нити га кривити за чињење или нечињене. Сасвим је могуће, штавише извесно, и то да је његова улога у свему овоме потпуно ефемерна и маргинална. Морам да признам да ни у једном тренутку нисам помислио како је могуће да Трамп уради нешто више или другачије од онога што би дозвољавала агенда мрачних коридора моћи у САД. Назовите то дубоком државом, „просветљеном“ глобалном закулисом или глобалистичким господарима света који не дозвољавају већа стратешка одступања или изненађења,  макар се то изненађење звало ексцентрични и несумњиво оригинални Доналд Трамп.

Ипак, сценарио је одавно осмишљен и исписан, Америка никада ништа не препушта случају. Зато је и Трампу додељена улога коју треба да одигра. Негде на „висинама“ је процењено како је он прави кандидат за њу. Несумњиво да је америчком народу, након низа неуспешних председника и политика, закључно са Бараком Обамом, у једном тренутку био потребан неко ко ће мушки, јасно и гласно саопштити да нада није умрла, те да постоји будућност у која је  извесна и у коју треба веровати. Дуго се чекало на некога ко ће бити довољно допадљив и харизматичан да би му се поверио захтеван задатак да поведе масе незадовољних ка далеком светлу на крају тунела. Свако ће се лако присетити чувене бајке о чаробном фрулашу (из Хамелна), који је магијском лепотом и допадљивошћу своје музике заводио младе нараштаје, да би их касније одводио у непознатом правцу.

Зато, и када је реч о овој првој Стратегији националне безбедности САД, актуелни амерички председник је човек који је тврдим или меким, видљивим или невидљивим механизмима моћи којом је окружен – последично стављен пред свршен чин да својим личним потписом потврди и верификује спољнополитичку и геополитичку филозофију и доктрину која је Сједињене Државе учинила најмоћнијом силом током највећег дела 20. века. Упрошћено, та филозофија сводила се, уз можда мање или веће паузе, готово увек на ратове зарад успостављања мира и економске експанзије и на наметање америчког вредносног модела свеколиком човечанству. Стратегија, у својој суштини, потврђује такво стремљење америчке политике и у будућности.

Не треба гајити илузије да ће свет након овог стратешког документа постати мирнијим и безбеднијим местом за живот. Да будемо искрени, то и није његова интенција. Непријатељи и противници Америке и слободног човечанства готово да су маркирани јарком црвеном бојом, могуће је само да се сада чека повољан геополитички тренутак како би се напослетку повукао и обарач. Пред потенцијалним геополитичким изазовима налази се превасходно и поново регион пословично нестабилног и неуралгичног Блиског истока. Уосталом, таква порука је послата, за многе прилично исхитреним, Трамповим признавањем Јерусалима за главни град Израела. А с обзиром на то да је Иран у већем делу америчке стратегије препознат као фактор који битно дестабилизује блискоисточни регион, пламен прети да се потенцијално разгори управо на том простору. То би могло да покрене и сукоб већих регионалних, па и глобалних размера. Разлози за могућу ескалацију сукоба биће у сваком случају геополитичке природе,  подстакнути јасним мотивом САД за успостављањем потпуне доминације на овом стратешки важном простору, што ни у ком случају неће бити могуће без потпуног покоравања Ирана.

Било како било, Америка је бацила рукавицу у лице свим својим противницима и ривалима. Стратегија је, очекивано, изазвала поприлично комешање у међународним круговима. Она јесте можда прво експлицитно написано спољнополитичко и геополитичко опредељење савремене Америке, али за оне мудре и упућене, она не би требало да представља неку претерану новост. Прегруписавања на глобалном плану су већ отпочела, сви велики, а и мали, препознали су се у овом значајном америчком стратешком документу. Ипак, извесно је да Pax Americana не може бити успостављен без неких нових будућих геополитичких обрачуна. То је извесно, и то јако добро знају и предосећају и Русија и Иран… и Пакистан и сви други „одметници“. Стратегија је ту да „донесе мач свету“,  да васпостави неки нови хладноратовски модел и реафирмише старе империјалне пориве и потребе САД. Чини се да Америка овог пута има јасну намеру да човечанству, једном за свагда, наметне мит о крају историје у свету коју је потпуно американизован. Ипак, опасно је то што такав, „крај историје по америчкој мери“ са неизбежним и неконтролисаним ратним сукобима и нуклеарним надигравањима може врло лако да доведе и до буквалног краја света. Да ли  Д. Трамп и они изнад њега размишљају и о том „детаљу“?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!