Vanja Vučenović: Američka strategija za kraj sveta

autor: Vanja Vučenović

Amerika pod vođstvom Donalda Trampa donela je svoju prvu Strategiju nacionalne bezbednosti. Ako je suditi po redovima ove bezbednosne i spoljnopolitičke agende, svet i čovečanstvo ne bi trebalo da računaju na preterani mir i spokoj u bližoj perspektivi. SAD se ne okreću sebi i svojim unutrašnjim pitanjima, kako je gromoglasno obećavano i najavljivano prilikom inauguracije 45. američkog predsednika. Baš naprotiv. Trampov predsednički igrokaz dobija sasvim drugačiji, neočekivani izgled i tok. Intervencionistička politika, beskompromisno širenje američkih vrednost, produbljivanje i podsticanje starih, tradicionalnih geopolitičkih suparništava i rivalstava (Rusija, Kina), indirektna najava obračuna sa tradicionalno neprijateljskim i „odmetničkim“ državama i režimima (Severna Koreja, Iran) – predstavlja suštinski kostur nove američke nacionalne strategije za 21. vek.

Ovim strateškim dokumentom, Imperija ima jasnu i neskrivenu nameru da zada možda i poslednji učinkovitiji globalni udarac, kako bi svet ponovo povela ispod svoje, dobro poznate, „mesijanske“ zastave. Strategija pokazuje odsustvo svake volje SAD da se suštinski pomiri sa činjenicom da je svet već godinama bespovratno multipolaran i multicentričan, te da se pojavljuju neki novi kandidati za svetski broj 1. Takvo činjenično stanje Amerika sebi ne želi, niti sme da prizna i priušti. A zašto? Iz jednostavnog razloga. Američke ratne avanture širom planete jesu uslov njene svekoliko unutrašnje ekonomske i društveno – političke stabilnosti. To je i u isti mah i osnovni aksiom na kojem je izgrađeno američko društvo, te je i nerealno za očekivati da će se takva filozofija ikada promeniti.

I ne radi se ovde o Donaldu Trampu kao pojedincu. Nije Tramp centralna figura kojoj u celoj ovoj „stvari“ treba pridavati neki veći značaj. Niti ga kriviti za činjenje ili nečinjene. Sasvim je moguće, štaviše izvesno, i to da je njegova uloga u svemu ovome potpuno efemerna i marginalna. Moram da priznam da ni u jednom trenutku nisam pomislio kako je moguće da Tramp uradi nešto više ili drugačije od onoga što bi dozvoljavala agenda mračnih koridora moći u SAD. Nazovite to dubokom državom, „prosvetljenom“ globalnom zakulisom ili globalističkim gospodarima sveta koji ne dozvoljavaju veća strateška odstupanja ili iznenađenja,  makar se to iznenađenje zvalo ekscentrični i nesumnjivo originalni Donald Tramp.

Ipak, scenario je odavno osmišljen i ispisan, Amerika nikada ništa ne prepušta slučaju. Zato je i Trampu dodeljena uloga koju treba da odigra. Negde na „visinama“ je procenjeno kako je on pravi kandidat za nju. Nesumnjivo da je američkom narodu, nakon niza neuspešnih predsednika i politika, zaključno sa Barakom Obamom, u jednom trenutku bio potreban neko ko će muški, jasno i glasno saopštiti da nada nije umrla, te da postoji budućnost u koja je  izvesna i u koju treba verovati. Dugo se čekalo na nekoga ko će biti dovoljno dopadljiv i harizmatičan da bi mu se poverio zahtevan zadatak da povede mase nezadovoljnih ka dalekom svetlu na kraju tunela. Svako će se lako prisetiti čuvene bajke o čarobnom frulašu (iz Hamelna), koji je magijskom lepotom i dopadljivošću svoje muzike zavodio mlade naraštaje, da bi ih kasnije odvodio u nepoznatom pravcu.

Zato, i kada je reč o ovoj prvoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD, aktuelni američki predsednik je čovek koji je tvrdim ili mekim, vidljivim ili nevidljivim mehanizmima moći kojom je okružen – posledično stavljen pred svršen čin da svojim ličnim potpisom potvrdi i verifikuje spoljnopolitičku i geopolitičku filozofiju i doktrinu koja je Sjedinjene Države učinila najmoćnijom silom tokom najvećeg dela 20. veka. Uprošćeno, ta filozofija svodila se, uz možda manje ili veće pauze, gotovo uvek na ratove zarad uspostavljanja mira i ekonomske ekspanzije i na nametanje američkog vrednosnog modela svekolikom čovečanstvu. Strategija, u svojoj suštini, potvrđuje takvo stremljenje američke politike i u budućnosti.

Ne treba gajiti iluzije da će svet nakon ovog strateškog dokumenta postati mirnijim i bezbednijim mestom za život. Da budemo iskreni, to i nije njegova intencija. Neprijatelji i protivnici Amerike i slobodnog čovečanstva gotovo da su markirani jarkom crvenom bojom, moguće je samo da se sada čeka povoljan geopolitički trenutak kako bi se naposletku povukao i obarač. Pred potencijalnim geopolitičkim izazovima nalazi se prevashodno i ponovo region poslovično nestabilnog i neuralgičnog Bliskog istoka. Uostalom, takva poruka je poslata, za mnoge prilično ishitrenim, Trampovim priznavanjem Jerusalima za glavni grad Izraela. A s obzirom na to da je Iran u većem delu američke strategije prepoznat kao faktor koji bitno destabilizuje bliskoistočni region, plamen preti da se potencijalno razgori upravo na tom prostoru. To bi moglo da pokrene i sukob većih regionalnih, pa i globalnih razmera. Razlozi za moguću eskalaciju sukoba biće u svakom slučaju geopolitičke prirode,  podstaknuti jasnim motivom SAD za uspostavljanjem potpune dominacije na ovom strateški važnom prostoru, što ni u kom slučaju neće biti moguće bez potpunog pokoravanja Irana.

Bilo kako bilo, Amerika je bacila rukavicu u lice svim svojim protivnicima i rivalima. Strategija je, očekivano, izazvala poprilično komešanje u međunarodnim krugovima. Ona jeste možda prvo eksplicitno napisano spoljnopolitičko i geopolitičko opredeljenje savremene Amerike, ali za one mudre i upućene, ona ne bi trebalo da predstavlja neku preteranu novost. Pregrupisavanja na globalnom planu su već otpočela, svi veliki, a i mali, prepoznali su se u ovom značajnom američkom strateškom dokumentu. Ipak, izvesno je da Pax Americana ne može biti uspostavljen bez nekih novih budućih geopolitičkih obračuna. To je izvesno, i to jako dobro znaju i predosećaju i Rusija i Iran… i Pakistan i svi drugi „odmetnici“. Strategija je tu da „donese mač svetu“,  da vaspostavi neki novi hladnoratovski model i reafirmiše stare imperijalne porive i potrebe SAD. Čini se da Amerika ovog puta ima jasnu nameru da čovečanstvu, jednom za svagda, nametne mit o kraju istorije u svetu koju je potpuno amerikanizovan. Ipak, opasno je to što takav, „kraj istorije po američkoj meri“ sa neizbežnim i nekontrolisanim ratnim sukobima i nuklearnim nadigravanjima može vrlo lako da dovede i do bukvalnog kraja sveta. Da li  D. Tramp i oni iznad njega razmišljaju i o tom „detalju“?