Миг с неба

Коначно су у Србију стигли мигови које смо добили од Русије. А за миговима ће можда и С-300, али и однос са Западом другачији од овог који нас је унаказио

Када је, у понедељак, са аеродрома Авијацијског завода у Луховицама поред Москве на запад ка Србији полетао „антонов“ који је у свом трупу носио прва два мига 29 од шест колико нам их је Русија поклонила, нешто (југо)источније, на аеродрому „Липецк 2“ отпочињала је заједничка летно-тактичка вежба српских и руских пилота на миговима 29 и хеликоптерима Ми-8 и Ми-17, БАРС 2017. Трећа БАРС вежба заредом од 2015, чији је циљ, како је пре две године рекао начелник Управе за борбену обуку Ваздушно-космичких снага Руске Федерације генерал-мајор Олег Чеснаков, „да заједнички увежбавамо дејства у борбеним ситуацијама“…
И никакво чудо што су амерички конгресмени, забринути, од Пентагона затражили хитан извештај о српско-руској војној сарадњи. А природа је српско-америчких односа таква, да њихова забринутост код нас не може а да не изазове наду да ипак неће бити онако како стрепимо, нарочито откако је покренут унутрашњи дијалог о Косову и Метохији.

[restrict]

РЕАЛИЗАЦИЈА ДОГОВОРА До среде је, елем, у Србију стигло и свих шест руских, то јест од сада српских мигова 29. Када се читава ствар сагледа из ове перспективе, и није прошло много времена, тек десетак месеци, откако је посао договорен, иако нам се свима (добронамернима), можда и само због наше нестрпљивости испуњене зебњом да ће нешто кренути по злу, чинило да процедура траје забрињавајуће дуго.
А како и да се не забринемо када је Србија доспела на радар Вашингтона због своје војне сарадње с Русијом, и само се за Србију у америчком војном буџету за фискалну следећу годину тражи споменути извештај о војној сарадњи с Русијом од 2012. до данас. При чему је, наравно, јасно да она забринутост због дуге процедуре није изазвана чињеницом да смо доспели на амерички радар – боље је, наиме, да смо им на радару него да смо им у шаци – већ чињеницом да доспевање на радар због те сарадње подразумева и притиске да од сарадње одустанемо. Мигови 29 на батајничком аеродрому представљају снажан доказ да под притиском ипак нисмо попустили.
Па отуда и снажан осећај радости који је заменио забринутост чим се први „антонов“ у понедељак приземљио на батајнички аеродром. Не само зато што ће нам небо од сада бити кудикамо безбедније него што је било досад, већ и зато што претварање оних шест руских мигова 29 у српске представља и крупан политички гест.
С-300
Кад смо већ код политичких гестова, подсећамо да је амерички конгресмен Елиот Енгел, званични иницијатор сумње у српско-руске односе на вашингтонском Капитол хилу, када је незадовољно констатовао да је „Русија пристала да Србији поклони шест ловаца миг 29, 30 тенкова Т-72 и 30 оклопних возила БРДМ-а“ а да при томе није „приморала Београд да за ову опрему плати више од 600 милиона долара колико она кошта на отвореном тржишту“ него „ју је Кремљ једноставно дао Београду“, рекао је Енгел и да „сада Србија жели руске противваздушне системе С-300“ и „ако Србија жели да постане део Запада, ово није начин да доспе тамо“.
Подсећамо и да је, некако у исто време а било је то у другој половини јула, директор руске Федералне службе за војнотехничку сарадњу Дмитриј Шугајев открио да Русија „разматра могуће испоруке“ ракетног система С-300 Србији: „Српски партнери тренутно изражавају заинтересованост за испоруку батаљона С-300. То је нешто о чему разговарамо.“
С тим у вези, пре две недеље је, у интервјуу за „Печат“, министар одбране Александар Вулин рекао да су нам противваздухопловни системи неопходни и да ћемо их набавити, појаснио је да се „упознајемо са свим системима“ па и са С-300, „али нема преговора на тему набавке тог наоружања“.
Неочекивано брзо, међутим, у протекле две недеље дакле, уследио је обрт. Како „Печат“ сазнаје, незванично али поуздано, Србија је исказала званичну заинтересованост управо за систем С-300. Стигли су нам мигови 29, сада више није незамисливо ни да добијемо С-300. Опет, као и у случају мигова, војни значај овакве набавке био би несумњив, али би још већи био политички значај. Зато што степен наше сарадње с Русијом представља меру ослобађања Србије од Запада.

ДЕМОНСТРАЦИЈА СЛОГЕ Нови српски мигови 29, како је најављено, јавности ће званично бити представљени 20. октобра, приликом прослављања годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату.
Постоји, с тим у вези, један занимљив детаљ који нам је привукао пажњу. „Како ’Спутњик’ сазнаје“, јавио је овај портал, „поједини делови авиона ипак ће“ – после представљања српској јавности 20. октобра – „морати да буду послати у Русију како би ремонт био комплетиран.“
Шта нам ово говори? Очигледно да су мигови 29 у Србију допремљени пре него што је сав посао на њима завршен. А то пак значи да су српске и руске власти, у спрези и дослуху, пожуриле да у Србију допреме ове авионе пре рока, баш да би они били приказани тог 20. октобра када ћемо се сви подсетити како су Срби и Руси заједно ослободили нашу престоницу од нацистичке окупације. Што ће рећи да им је, и српским и руским властима, било нарочито стало да сада начине овај гест, набијен симболиком, како би одговарајућу поруку упутили и граду и свету, а нарочито свету, и то западном. Овонедељни долазак мигова 29 у Србију утолико је и значајнији него што се види на први поглед.

ШОЈГУ И НИШ При чему изгледа и да ће тог 20. октобра у Београд на светковину доћи и руски министар одбране Сергеј Шојгу. Указали смо прошле недеље зашто је то питање (постало) важно. Укратко, Шојгу је у Србију, да дође на годишњицу ослобођења Београда, званично позван још 12. августа, али одговора из Русије није било, а годишњица се примакла; то смо протумачили као сигнал руског незадовољства нашим устезањем (изазваним отвореним америчким притиском) да Српско-руском хуманитарном центру у Нишу доделимо обећани дипломатски статус.
Прошлог петка, када је српски шеф дипломатије Ивица Дачић боравио у Москви и састао се са својим руским колегом Сергејем Лавровим, „Спутњик“ је емитовао вест да је Шојгу прихватио позив и да 20. октобра долази у Београд. Ова би вест, оствари ли се, требало да значи да су отклоњени узроци руског незадовољства Србијом, а то нам је незадовољство значајно утолико што би оно значило да су Србијом задовољни Американци, а сви врло добро знамо у шта се претворила Србија када је Американце чинила задовољним…
Да ли ће Шојгуов долазак у Београд значити и да ће нишки центар добити законом обећани дипломатски статус? Не нужно. А опет, „Спутњик“ ове среде јавља да је за директора нишког центра постављен „чувени командант са Бајкала“ Виктор Гуљевич кога у суперлативима описују као „једног од најбољих“; Гуљевич, штавише, у Ниш долази уместо „другостепеног комитета“ који је ту био до сада (аутор оваквог описа је потпредседник руске владе Дмитриј Рогозин). Трудимо се да не дозволимо да нас налет изненадног оптимизма одведе предалеко, али ово би могао да буде озбиљан знак да ће нишком хуманитарном центру ипак бити додељен статус који му Американци изричито не желе. Зашто би, наиме, Руси у Ниш слали онаквог Гуљевича ако ће Ниш затворити? А већ је речено да ће бити затворен ако не добије дипломатски статус.

ПИСМО ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ Е, сад. Да нисмо евроскептици какви јесмо, уплашили бисмо се, а овако се не плашимо него само увиђамо да би садашњи развој српско-руских односа могао негативно да утиче на развој српских евроинтеграција. На то нас је, у интервјуу за портал „Јуропиен вестерн Балканс“ објављеном у уторак, подсетио летонски министар спољних послова Едгарс Ринкевичс: „За све нас, од највећег је значаја да се све земље-кандидати ускладе са спољном и безбедносном политиком ЕУ, нарочито после 2014. и нарочито после нелегалне анексије Крима. А ми знамо да постоји једна земља која то није учинила – Србија.“
Земља која то није учинила, Србија, не само да не изгледа као да ће то учинити већ, на наше опрезно задовољство, почиње да се понаша прилично необично за земљу која искрено жели да постане чланица Европске уније и верује да ће јој се једног лепог дана то и догодити.
Реч је, наравно, о писму које ће премијерка Ана Брнабић однети у Брисел кроз неколико дана, а у коме ћемо исказати незадовољство због различитих, двоструких аршина којима Европска унија третира питања Косова и Метохије, односно Каталоније.
Наравно да је одавно јасно да се и Европска унија и Запад уопште понашају крајње лицемерно када је наша јужна покрајина у питању. И наравно да је то одавно јасно и нашим актуелним властима као што је јасно и свима осталима. Што значи да је у читавом овом случају пажње вредна само реакција званичног Београда у виду протеста Бриселу, јер је то једина нова околност у свему овоме.
Који је смисао овакве реакције, коме је она намењена? Бриселу, или домаћој јавности? Ако је Бриселу, како рекосмо, поприлично је необична за земљу која моли да буде примљена у Унију, а истовремено тој Унији у лице саопштава да је лицемерни насилник. Ако је домаћој јавности, само ће утицати на распаљивање ионако присутног евроскептичног расположења у Србији. У обе варијанте, како год да се окрене, критиком Европске уније уместо да смо само подржали територијални интегритет Шпаније зато што она подржава наш, урадили смо оно што нисмо морали, а то што смо урадили појачава јаз између Београда и Брисела како се само пожелети може.
И све нас то заједно, од мигова преко С-300 до Ниша и Брисела, враћа на већ цитирану опаску конгресмена Елиота Енгела: „Ако Србија жели да постане део Запада, ово није начин да доспе тамо.“ Надамо се да ће године које су пред нама показати да је конгресмен Елиот био потпуно у праву…

Друга рунда, други део

Иако је пре само десетак дана први потпредседник приштинске владе Беџет Пацоли тврдио да ће јужна српска покрајина као независна држава ући у Унеско („Охрабрен сам и кажем вам да ћемо имати гласове за Унеско“), Министарство спољних послова такозваног Косова саопштило је ове среде да је одустало чак и од покушаја да ове године уђе у Организацију Уједињених нација за образовање, науку и културу. Таква одлука, како је наведено у званичном саопштењу, донета је „из прагматичних разлога“ и уз „консултације са САД и другим земљама Квинте“ а то су Велика Британија, Немачка, Италија и Француска.
Прагматичан разлог може да буде само један: упркос оној Пацолијевој тврдњи, Косово и његови патрони нису успели да му обезбеде довољан број гласова. Штавише, из чињенице да ове године неће чак ни покушати да увуку Косово у Унеско, за разлику од 2015. када јесу покушали, али су остали кратки за три гласа, може се закључити и да су сада кудикамо даље од свог циља него што су били.
Ово јесте важна дипломатска победа Србије. И за њу су, поред Србије, заслужни и Кина и Русија који су лобирали у нашу корист.
А није најмање битно ни то што овако неславан крај косовског сна о Унеску представља врло убедљиво сведочанство о променама које су наступиле у светском поретку у ове, само две године које су за нама.

[/restrict]