Олимп и Луначарски са РТС-а

Идеолошка злоупотреба позоришта и телевизије

Ако је основна идеја директног ТВ преноса „Олимпа“ на медијском јавном сервису била гледаност, да ли је тим тешко фаулирана сама идеја јавног медијског сервиса? И шта је онда „Олимп“ као неолиберални пројекат „слободе“, него нови агитациони театар Анатолија Луначарског, ширење уметности међу масе… театар атракција. Само што сада није реч о смештању „перформанса“ у фабрике него у наше дневне собе, али са истом тоталитарношћу страсног везивања идеологије и позоришта као сегмента „стратегије естетске организације маса“

РТС је прошле недеље уживо преносио представу „Олимп“ са БИТЕФ-а у режији Јана Фабра.

Овај догађај је скандал до сада незабележен у историји српских медија и српске културе уопште. 

Група мушкараца у Адамовим костимима, по вољи аутора тог опсценог спектакла чак и без смоквиног листа, прошлог петка је посредством јавног сервиса Србије, дакле путем националне фреквенције, уведена у наше дневне собе. Ово је био целодневни „културно-уметнички перформанс“ бестидности, чије је главно обележје – проблематичан „понос“ са дефилеа „сексуалних мањина“ који је гуран запањеној публици „под нос“.

Телевизија са националном фреквенцијом преносила је иновативни спој „параде поноса“ и ТВ „ријалитија“ који, отуда, нема много везе са позориштем и пре му је место на тргу, испред позоришта. На тргу где је место за циркус, на који је либерална идеологија свела читаво друштво, па и само позориште.

А пошто је читаво српско друштво претходних деценија са лудачком посвећеношћу „ослобађано“ традиционалних вредности, које се иначе у култури препознају кроз пристојност и поштовање публике, зашто онда ово опште посрнуће једног друштва не би било демонстрирано и у позоришту, међу „најслободнијима“ од нас

Парада и ријалити „Олимп“ на јавном медијском сервису је био „позоришни пројекат“ који је и по идеји и по реализацији еротски експлицитнији и идеолошки шокантнији од било ког „ријалитија“ до сада емитованог на неолибералним приватним телевизијама у Србији. „Параде поноса“ су према том „позоришном пројекту“ биле морални чин. То је доказ да неки мозгови у уредништву и културној редакцији РТС-а, по тежини, габаритима и капацитетом, не прелазе вредности онога чиме је млаћено пред шокираним српским гледалиштем.

Не помаже ту ни дежурно правдање: ко те „тера“ да гледаш, имаш „даљинац“. Чак и када их не пустимо у своју дневну собу, шокантно је то што овакав садржај емитује неко коме сви ми плаћамо претплату, а онда им још држава даје милионе из буџета у који, опет, сви ми уплаћујемо свој новац. Накнадно смо, наравно, данима бомбардовани разним саопштењима и најавама програма где се сугерише да смо сви будале ако нам је то што раде ови „ослобођени“ грађанисти одвратно, ако нисмо „свет“ у који се РТС већ одавно пресвукао.

Али није скандал чак ни то. Скандал је понашање РТС-а које је уследило после комешања у јавности изазваног директним преносом параде „Олимпа“.

Хвалећи свој уређивачки потез, РТС на свом сајту каже да је публика у „скоро пуној“ сали Центра „Сава“ (дакле ни салу нису могли да напуне за тај „догађај“) десетоминутним стојећим овацијама поздравила ансамбл 24-часовне представе „Олимп“: у славу трагедије, „прослављеног белгијског редитеља Јана Фабра“. У саопштењу се истиче следеће: плес глумаца је био „спектакуларан“, представа је „без престанка трајала 24 сата“, „брз ритам и плес извођача публика је на ногама пратила аплаузом“, „четири глумице без одеће поручиле су…“, „уследиле су десетоминутне овације…“ и „једна посетитељка се окренула Фабру… и рекла: ’Хвала’.“

Одурно.

А онда је уследило и саопштење уредништва РТС-а. Не спомињући провокацију са голим гениталијама гурнутим у лице своје публике, РТС скреће пажњу са тог скандала покушавајући у први план да истакне да је „први пут у својој историји на свом програму имао директан пренос који је трајао 24 часа“. „Мо’ш мислити“ успеха! Представу, наставља се у саопштењу, „Олимп – у славу култа трагедије“ преношена је са 12 камера, а екипу коју је чинило више од 100 људи предводио је редитељ Мишко Милојевић. „Вози, Мишко“! Вози у нову трагедију…

Повратак Лењина И сад оно најважније, оно што крије суштину: програм културе и уметности РТС 3, према дневном мерењу гледаности, захваљујући преносу представе Јана Фабра, позиционирао се „знатно боље него иначе. Спектакуларно финале представе пратило је више од 220.000 гледалаца“, каже се у саопштењу.

Дакле, гледаност је циљ.

А од када је то гледаност императив идеје и праксе медијског јавног сервиса? Зар јавни медијски сервис, као идеја, није рођен као одговор на робовање рејтингу на које су осуђени приватни медији на тржишту?

Ако је основна идеја била гледаност, да ли је тиме тешко фаулирана идеја јавног медијског сервиса? И шта је онда „Олимп“ као неолиберални пројекат „слободе“, ако није нови агитациони театар Анатолија Луначарског, ширење уметности међу масе… театар атракција? Само што у овом случају није реч о смештању „перформанса“ у фабрике, него у наше дневне собе, али са истом тоталитарношћу страсног везивања идеологије и позоришта као сегмента „стратегије естетске организације маса“.

Смисао тога није, наравно, у интересу уметности него у интересу идеологије, њене саморепродукције и омасовљавања. Естетизовање идеологије голим пенисом у „Олимпу“ неодољиво личи на совјетски уметнички продуктивизам и обрачун са моралом као обрачун са историјом, посредством употребе српа и чекића као симбола. „Олимпом“ на телевизији у директном преносу још једном је на најгрубљи начин позориште сведено на пуко средство идеолошке агитације, која би да „доводи до жарења револуционарног прогласа“ (Луначарски).

Уметност као масовна идеолошка свечаност! Све личи на повратак Лењина у Србију. Али повратак Лењина кроз оно у чему је грешио, а не кроз оно што су биле шансе које није остварио…

Неолиберални Пролеткулт А као „шлаг на торту“ дошла је и изјава Небојше Брадића, главног и одговорног уредника културно-уметничког програма РТС-а. Он каже да је РТС овим преносом допринео „већој видљивости ове манифестације, њеном интернационалном карактеру“ –  али он не каже у чему је ту допринос позоришту и култури Србије.

За њега је битно да су га похвалили Јан Фабр и његова група, зато што је „снимак који је направила Радио-телевизија Србије у неким аспектима много бољи у односу на оне које је урадила француска телевизија“ (ваљда су се фалуси боље виделе на РТС-у него на француској телевизији!). Шта је то него пропадање позоришта и телевизије у нешто што се може назвати једино још политичком перверзијом, чији је циљ нова „масовна интеграција малограђанских и сељачких контекста“ посредством телевизије и онога што је остало од позоришта после његовог вређања директним ТВ преносом и јефтиним сценским ефектима. Нови неолиберални Пролеткулт, са истим оним капацитетом насиља над људскошћу, чији део је и медијски јавни сервис Србије.

„Олимп“ је доказ да и данас важи став о трагизму идеолошких манипулација на које је упозоравао Киш, тезом да „стаљинизам није прошао јер представља стање духа које од индивидуа прави механичке играчке“. Само што уместо Да Винчијевиог механичког лава, направљеног да поздравља Луја 12. приликом његове посете Милану („Гробница за Бориса Давидовича“), који је за Киша био метафора дресираног ума, данас глумци из „Олимпа“ механички поздрављају публику млатећи исуканим… „поносом“ који је са улице пренесен у позориште, а посредством телевизије и у наше домове.

Либерали данас кажу да, представом „Олимп“, БИТЕФ и даље помера границе. Али то није тачно. БИТЕФ јесте некада провокативним представама померао границе у либералном смеру. Било је то у данима социјалистичке ортодоксије; али данас у време либералне ортодоксије он те границе не помера већ их цементира. Цементира их уредник културне редакције РТС-а и бивши неолиберални министар (кадар „Г17“) Небојша Брадић, који ће после свега остати упамћен као Анатолиј Луначарски српске неолибералне контрареволуције која, као и она руска револуција, „са собом носи идеје чудесне ширине и дубине“. Утопија која се пред нашим очима распада.

Фабр и чешљање бабе „Олимп“ није ништа друго до европска варијанта српског неолибералног телевизијског епа „Село гори а баба се чешља“. И он ће остати упамћен по опсценостима у директном ТВ преносу на исти начин на који ће популарна „Баба“, дика српске креативне индустрије, остати упамћена по тати који пева четничке песме. Каква моћ… Каква ароганција! Слична оној кад Фабр и овај наш комесар Луначарски – Небојша, не само што изводе голе глумце  да млате „машкама“ него то све гурну у директан ТВ пренос на „јавном сервису Србије“. Стаљинови комесари су о томе могли само да сањају. И све то је, као „креативна индустрија“ – културни концепт који почива на томе што спектакл промовише као нови сет пожељних вредности у култури, иако је још Ги Дебор, седамдесетих година прошлог века, упозоравао да је спектакл, заправо, антитеза савремене уметности и синоним за капиталистичко овладавање културним вредностима.

Разумљиво ја да је идеологија део културе у ширем смислу и да култура може да служи идеологији, али постоји граница после које се култура у том служењу губи и остаје само чиста идеологија. Таквог терора културе, која је идеологија без остатка, дакле идеолошког терора, не само над културом већ и над публиком, у Србији није било чак ни у данима најгоре социјалистичке ортодоксије. У прошли петак се догодило, речено језиком улице, неолиберално „ципеларење“ позоришта, јавног медијског сервиса и публике. Да ли постоји неко ко ће заштитити позориште, медије и моралну заједницу Србије?        

Један коментар

  1. Libido Dominandi: Sexual Liberation and Political Control
    E.Michael Jones – Libido Dominandi: Sexual Liberation and Political Control
    ISBN 10: 1587314657 / ISBN 13: 9781587314650

    a ima i predavanje na youtube-u pod istim imenom kao i knjiga ..

    Dr.Jones je inace raskrinkao i Medjugorje kao prevaru…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *