Olimp i Lunačarski sa RTS-a

Ideološka zloupotreba pozorišta i televizije

Ako je osnovna ideja direktnog TV prenosa „Olimpa“ na medijskom javnom servisu bila gledanost, da li je tim teško faulirana sama ideja javnog medijskog servisa? I šta je onda „Olimp“ kao neoliberalni projekat „slobode“, nego novi agitacioni teatar Anatolija Lunačarskog, širenje umetnosti među mase… teatar atrakcija. Samo što sada nije reč o smeštanju „performansa“ u fabrike nego u naše dnevne sobe, ali sa istom totalitarnošću strasnog vezivanja ideologije i pozorišta kao segmenta „strategije estetske organizacije masa“

RTS je prošle nedelje uživo prenosio predstavu „Olimp“ sa BITEF-a u režiji Jana Fabra.

Ovaj događaj je skandal do sada nezabeležen u istoriji srpskih medija i srpske kulture uopšte. 

Grupa muškaraca u Adamovim kostimima, po volji autora tog opscenog spektakla čak i bez smokvinog lista, prošlog petka je posredstvom javnog servisa Srbije, dakle putem nacionalne frekvencije, uvedena u naše dnevne sobe. Ovo je bio celodnevni „kulturno-umetnički performans“ bestidnosti, čije je glavno obeležje – problematičan „ponos“ sa defilea „seksualnih manjina“ koji je guran zapanjenoj publici „pod nos“.

Televizija sa nacionalnom frekvencijom prenosila je inovativni spoj „parade ponosa“ i TV „rijalitija“ koji, otuda, nema mnogo veze sa pozorištem i pre mu je mesto na trgu, ispred pozorišta. Na trgu gde je mesto za cirkus, na koji je liberalna ideologija svela čitavo društvo, pa i samo pozorište.

A pošto je čitavo srpsko društvo prethodnih decenija sa ludačkom posvećenošću „oslobađano“ tradicionalnih vrednosti, koje se inače u kulturi prepoznaju kroz pristojnost i poštovanje publike, zašto onda ovo opšte posrnuće jednog društva ne bi bilo demonstrirano i u pozorištu, među „najslobodnijima“ od nas

Parada i rijaliti „Olimp“ na javnom medijskom servisu je bio „pozorišni projekat“ koji je i po ideji i po realizaciji erotski eksplicitniji i ideološki šokantniji od bilo kog „rijalitija“ do sada emitovanog na neoliberalnim privatnim televizijama u Srbiji. „Parade ponosa“ su prema tom „pozorišnom projektu“ bile moralni čin. To je dokaz da neki mozgovi u uredništvu i kulturnoj redakciji RTS-a, po težini, gabaritima i kapacitetom, ne prelaze vrednosti onoga čime je mlaćeno pred šokiranim srpskim gledalištem.

Ne pomaže tu ni dežurno pravdanje: ko te „tera“ da gledaš, imaš „daljinac“. Čak i kada ih ne pustimo u svoju dnevnu sobu, šokantno je to što ovakav sadržaj emituje neko kome svi mi plaćamo pretplatu, a onda im još država daje milione iz budžeta u koji, opet, svi mi uplaćujemo svoj novac. Naknadno smo, naravno, danima bombardovani raznim saopštenjima i najavama programa gde se sugeriše da smo svi budale ako nam je to što rade ovi „oslobođeni“ građanisti odvratno, ako nismo „svet“ u koji se RTS već odavno presvukao.

Ali nije skandal čak ni to. Skandal je ponašanje RTS-a koje je usledilo posle komešanja u javnosti izazvanog direktnim prenosom parade „Olimpa“.

Hvaleći svoj uređivački potez, RTS na svom sajtu kaže da je publika u „skoro punoj“ sali Centra „Sava“ (dakle ni salu nisu mogli da napune za taj „događaj“) desetominutnim stojećim ovacijama pozdravila ansambl 24-časovne predstave „Olimp“: u slavu tragedije, „proslavljenog belgijskog reditelja Jana Fabra“. U saopštenju se ističe sledeće: ples glumaca je bio „spektakularan“, predstava je „bez prestanka trajala 24 sata“, „brz ritam i ples izvođača publika je na nogama pratila aplauzom“, „četiri glumice bez odeće poručile su…“, „usledile su desetominutne ovacije…“ i „jedna posetiteljka se okrenula Fabru… i rekla: ’Hvala’.“

Odurno.

A onda je usledilo i saopštenje uredništva RTS-a. Ne spominjući provokaciju sa golim genitalijama gurnutim u lice svoje publike, RTS skreće pažnju sa tog skandala pokušavajući u prvi plan da istakne da je „prvi put u svojoj istoriji na svom programu imao direktan prenos koji je trajao 24 časa“. „Mo’š misliti“ uspeha! Predstavu, nastavlja se u saopštenju, „Olimp – u slavu kulta tragedije“ prenošena je sa 12 kamera, a ekipu koju je činilo više od 100 ljudi predvodio je reditelj Miško Milojević. „Vozi, Miško“! Vozi u novu tragediju…

Povratak Lenjina I sad ono najvažnije, ono što krije suštinu: program kulture i umetnosti RTS 3, prema dnevnom merenju gledanosti, zahvaljujući prenosu predstave Jana Fabra, pozicionirao se „znatno bolje nego inače. Spektakularno finale predstave pratilo je više od 220.000 gledalaca“, kaže se u saopštenju.

Dakle, gledanost je cilj.

A od kada je to gledanost imperativ ideje i prakse medijskog javnog servisa? Zar javni medijski servis, kao ideja, nije rođen kao odgovor na robovanje rejtingu na koje su osuđeni privatni mediji na tržištu?

Ako je osnovna ideja bila gledanost, da li je time teško faulirana ideja javnog medijskog servisa? I šta je onda „Olimp“ kao neoliberalni projekat „slobode“, ako nije novi agitacioni teatar Anatolija Lunačarskog, širenje umetnosti među mase… teatar atrakcija? Samo što u ovom slučaju nije reč o smeštanju „performansa“ u fabrike, nego u naše dnevne sobe, ali sa istom totalitarnošću strasnog vezivanja ideologije i pozorišta kao segmenta „strategije estetske organizacije masa“.

Smisao toga nije, naravno, u interesu umetnosti nego u interesu ideologije, njene samoreprodukcije i omasovljavanja. Estetizovanje ideologije golim penisom u „Olimpu“ neodoljivo liči na sovjetski umetnički produktivizam i obračun sa moralom kao obračun sa istorijom, posredstvom upotrebe srpa i čekića kao simbola. „Olimpom“ na televiziji u direktnom prenosu još jednom je na najgrublji način pozorište svedeno na puko sredstvo ideološke agitacije, koja bi da „dovodi do žarenja revolucionarnog proglasa“ (Lunačarski).

Umetnost kao masovna ideološka svečanost! Sve liči na povratak Lenjina u Srbiju. Ali povratak Lenjina kroz ono u čemu je grešio, a ne kroz ono što su bile šanse koje nije ostvario…

Neoliberalni Proletkult A kao „šlag na tortu“ došla je i izjava Nebojše Bradića, glavnog i odgovornog urednika kulturno-umetničkog programa RTS-a. On kaže da je RTS ovim prenosom doprineo „većoj vidljivosti ove manifestacije, njenom internacionalnom karakteru“ –  ali on ne kaže u čemu je tu doprinos pozorištu i kulturi Srbije.

Za njega je bitno da su ga pohvalili Jan Fabr i njegova grupa, zato što je „snimak koji je napravila Radio-televizija Srbije u nekim aspektima mnogo bolji u odnosu na one koje je uradila francuska televizija“ (valjda su se falusi bolje videle na RTS-u nego na francuskoj televiziji!). Šta je to nego propadanje pozorišta i televizije u nešto što se može nazvati jedino još političkom perverzijom, čiji je cilj nova „masovna integracija malograđanskih i seljačkih konteksta“ posredstvom televizije i onoga što je ostalo od pozorišta posle njegovog vređanja direktnim TV prenosom i jeftinim scenskim efektima. Novi neoliberalni Proletkult, sa istim onim kapacitetom nasilja nad ljudskošću, čiji deo je i medijski javni servis Srbije.

„Olimp“ je dokaz da i danas važi stav o tragizmu ideoloških manipulacija na koje je upozoravao Kiš, tezom da „staljinizam nije prošao jer predstavlja stanje duha koje od individua pravi mehaničke igračke“. Samo što umesto Da Vinčijeviog mehaničkog lava, napravljenog da pozdravlja Luja 12. prilikom njegove posete Milanu („Grobnica za Borisa Davidoviča“), koji je za Kiša bio metafora dresiranog uma, danas glumci iz „Olimpa“ mehanički pozdravljaju publiku mlateći isukanim… „ponosom“ koji je sa ulice prenesen u pozorište, a posredstvom televizije i u naše domove.

Liberali danas kažu da, predstavom „Olimp“, BITEF i dalje pomera granice. Ali to nije tačno. BITEF jeste nekada provokativnim predstavama pomerao granice u liberalnom smeru. Bilo je to u danima socijalističke ortodoksije; ali danas u vreme liberalne ortodoksije on te granice ne pomera već ih cementira. Cementira ih urednik kulturne redakcije RTS-a i bivši neoliberalni ministar (kadar „G17“) Nebojša Bradić, koji će posle svega ostati upamćen kao Anatolij Lunačarski srpske neoliberalne kontrarevolucije koja, kao i ona ruska revolucija, „sa sobom nosi ideje čudesne širine i dubine“. Utopija koja se pred našim očima raspada.

Fabr i češljanje babe „Olimp“ nije ništa drugo do evropska varijanta srpskog neoliberalnog televizijskog epa „Selo gori a baba se češlja“. I on će ostati upamćen po opscenostima u direktnom TV prenosu na isti način na koji će popularna „Baba“, dika srpske kreativne industrije, ostati upamćena po tati koji peva četničke pesme. Kakva moć… Kakva arogancija! Slična onoj kad Fabr i ovaj naš komesar Lunačarski – Nebojša, ne samo što izvode gole glumce  da mlate „maškama“ nego to sve gurnu u direktan TV prenos na „javnom servisu Srbije“. Staljinovi komesari su o tome mogli samo da sanjaju. I sve to je, kao „kreativna industrija“ – kulturni koncept koji počiva na tome što spektakl promoviše kao novi set poželjnih vrednosti u kulturi, iako je još Gi Debor, sedamdesetih godina prošlog veka, upozoravao da je spektakl, zapravo, antiteza savremene umetnosti i sinonim za kapitalističko ovladavanje kulturnim vrednostima.

Razumljivo ja da je ideologija deo kulture u širem smislu i da kultura može da služi ideologiji, ali postoji granica posle koje se kultura u tom služenju gubi i ostaje samo čista ideologija. Takvog terora kulture, koja je ideologija bez ostatka, dakle ideološkog terora, ne samo nad kulturom već i nad publikom, u Srbiji nije bilo čak ni u danima najgore socijalističke ortodoksije. U prošli petak se dogodilo, rečeno jezikom ulice, neoliberalno „cipelarenje“ pozorišta, javnog medijskog servisa i publike. Da li postoji neko ko će zaštititi pozorište, medije i moralnu zajednicu Srbije?