Окончање окупације Србије?

За Србију је много опаснији НАТО отров у њој него НАТО обруч око ње

Пошто је окончано увлачење Црне Горе у НАТО, интензивирана је евроатлантска кампања у вези са Србијом. За сада је акценат на начелном распростирању лажне слике у јавности да хтели ми то или не, без чланства у НАТО-у не можемо, односно да нас Русија злоупотребљава због својих интереса. Следећи корак ће бити помахнитали притисак да се прихвати улазак у Северноатлантски пакт.

[restrict]

ОПСКУРНА ПРОПАГАНДА „Наши“ медији су препуни вести да су ЕУ и НАТО донели одлуку да до краја 2018. Македонија буде укључена у НАТО. Ради стварања предуслова за то – нормализације спољних односа са Грчком и унутрашњих са алабанским фактором – Заев је и доведен на власт. Македонији је досуђено да постане словенско-албанска (кон)федерална цигла у атлантском бедему. Нема везе да ли је то или није интерес македонског народа. Ко од моћних странаца њега пита? Тежиште им је на инсталирању, ту и у другим „периферним“ државама, политичара који ће се у складу са добијеним смерницама доследно понашати.

Упоредо са македонском, пласира нам се прича о томе да је НАТО озбиљно закорачио у српски етнички простор и, свиђало нам се то или не, наставиће да гази преко њега. Срби из Црне Горе су утерани у његове редове. Само је питање, како се тврди, када ће се то десити са Босном и Херцеговином, односно Републиком Српском. И тада ће Србија херметички бити затворена НАТО обручем, а српски национално-државни простор располућен.

Одмах да признам: донекле јесте тако, али се манипулативно занемарује кључна чињеница. То је да НАТО настоји да затре делове нашег простора под његовом контролом или утицајем. У Црној Гори, упркос тзв. европским вредностима које горљиво проповеда, допушта гажење националних права српског народа са циљем да буде у потпуности асимилиран. Не само да се негирају ЕУ норме о пропорцијалној националној заступљености у државним институцијама већ се директно дува ветар у леђа опскурном режиму који над Србима спроводи идентитетски геноцид.

 

ИСКРИВЉЕН РАЧУН Када се ради о БиХ, ту ЕУ и НАТО деценијама већ подржавају хегемонистичку политику Сарајева која има за циљ централизацију те државне заједнице. Без РС или са њом сведеном на пуку форму, српски народ у БиХ би био маргинализован и суштински (иако не и формално) доведен до статуса националне мањине. Они који су толико забринути због поделе Срба која проистиче из неспремности грађана Србије да „схвате“ тзв. „НАТО реалност“, ни реч да проговоре о злу коју нам НАТО са својим овдашњим пуленима чини. Разумео бих да нам НАТО нуди нови приступ српском питању као компензацију за чланство Србије у њему. Не! Нуди нам само да и Србија савије главу и кротко дође под његов нож. Да ли ће онда тако уједињеним Србима бити боље?

Не добијамо било какву понуду од НАТО представника али, с друге стране, Русија се хистерично сатанизује у низу медија. Оптужују је да, настојећи да појача свој утицај, дестабилише Балкан. Чак се иде толико далеко да се износе малоумности типа оне да је Русија 90-их година била снажна као данас, она би се, штитећи своје интересе, умешала у ратове за југословенско наслеђе на страни Срба. То је круцијална илустрација њене, наводно, актуелно и потенцијално мрачне улоге. Невероватно!

Некима није проблем што је Запад извршио серију агресија против Срба крајем прошлог века. Не смета им то што је над нашим народом у Српској Крајни извршен геноцид, што нам је отет западни део РС (где је био већи удео Срба у становништву него било где у Србији), што је окупирано Косово. Проблем им би био да смо имали Русију уз себе и уз њену помоћ све то спречили! И не ради се ту о избору између рата и мира. Рат смо и овако имали, али рат по НАТО стандардима. Атлантисти су нас сатирали, а ми без ичије подршке патили!

Ваљда је овдашњим НАТО лобистима то нормалан модел српско-атлантских односа. О. К. је што је Мило Ђукановић, противно вољи народа, увукао Црну Гору у НАТО и уз то ради на затирању српства. Лоше је што има оних који мисле да није добро да и Србија у потпуности доспе у сферу НАТО „милости“, што би подразумевало да се као Македонија одрекне свог унитарног карактера, односно и пре тога КиМ и РС.

 

НАТО ШЕГРТИ Можда ће некоме деловати фрапантно, али мислим да је природно што НАТО лобисти у Србији и њихове спољне централе тако раде. То им је посао. Проблем је што се официјелни Београд томе адекватно не супротставља. Као да пасивно чека да у одговарајућем тренутку, негде нпр. 2019. године, када буде окончан посао са Македонијом и макар одмакне (ако не и више од тога) са БиХ, испадне да Србија нема више куда него да као зрела крушка упадне у НАТО корпу.

Да којим случајем НАТО више не ради против наших виталних националних интереса, чак и уз све зло које нам је учинио у недавној прошлости – да поновим – разумео бих то. Геополитичка сцена је нека врста тржишта. Вага се са које стране се више добија и како да се избегава већа штета. Међутим, НАТО нам ништа не даје. Напротив, упорно ради против наших виталних националних интереса. Избор између НАТО и Русије је сличан дилеми да ли се определити за сигурну смрт у бродолому или се уз ризик спасавати пливајући ка најближем острву.

Неко ће рећи то је упрошћена слика. Истина је да нам НАТО ништа не даје, а прави нам штету, али може да буде и горе. У питању је својеврсни геополитички мафијаш који контролише наш кварт па морамо да му плаћамо рекет. Ако то не будемо радили, запалиће нам кућу. Све је то тачно, уколико постоји могућност плаћања рекета. То и сада већ радимо. Сетимо се свега што смо дали том пакту. Од формалних аранжмана које смо закључили, до неформалног снисходљивог односа и понижавајућег претварања да нам је пријатељ онај ко нам је непријатељ.

Сада причао о нечему другом. О томе да нам неки са осмехом нуде да за рачун атлантских мафијаша сами спалимо своју кућу. Дистанцирање од Русије или даље приближавање НАТО-у – било би баш то! Значило би да тражимо од Москве да нас не подржава о питању КиМ и РС, што би водило попуном урушавању наших позиција. Онда би уследило „решавање“ тзв. војвођанског, санџачког и прешевског питања. Српство би се свело на НАТО србијанство по македонском моделу (кон)федерализовано и са државно-идентитетског становишта трансформисано у мултиетничком смислу. Горе од тога не бисмо прошли ни да је Немачка тријумфовала у Другом светском рату. То нама нуде овдашњи НАТО пријатељи, русофоби и србомрсци!

 

(НЕ)КОНСТРУКТИВНЕ ИГРЕ Шта ради власт? Купује време! Што није лоше када се ради у интересу државе, али јесте ако се све сведе на лично-партијске интересе. Јасно је да Београд схвата тежину ситуације и да је покушао да очува слободан македонски коридор. За сада стоји и уз РС, иако је због неких старих дугова владајућих подбацио када се ради о Црној Гори. Но све то није довољно. У питању је игра на поене, у којој се после сваке партије полако повлачимо, да би нас коначни негативни исход довео пред НАТО капије. Чак и да то номинално одбијамо. Једног дана се пробудимо и делује нам да немамо куд.

Замислите сценарио: подивљали албански шовинисти се спремају да крену на Север Косова и, слично као у марту 2004, спроведу погром над Србима на југу. Претња тоталним разарањем наших манастира се ту подразумева. Једина „брана“ да се то деси је НАТО, а да би истрајао у пацификовању оних које, уистину, он по потреби хушка – потребно је испунити један услов! Јасно вам је: да Србија уђе у НАТО. Наши забринути политичари, готово са сузама у очима, то нам кажу, а ми, збуњени, ћутимо. Зар да допустимо да нам неко уништи Високе Дечане? Боље је да прихватимо и НАТО окове. Многима ће се учинити да је то мање зло!

Уверен сам да нас у том правцу води НАТО стратегија кувања српске жабе. Официјелни Београд нема право да саучествује у томе. НАТО му толерише политику пасивног балансирања и реактивног деловања у циљу очувања „неутралности“. Али би га много више забринула проактивна стратегија. Можда би га навела и да преко својих медијских, НВО и партијских структура у Србији, озбиљније удари по владајућим политичарима. Сада то тек повремено чини да би их подсетио ко је главни. На стадијуму о коме причамо, притисак би можда постао налик ономе који је Груевски имао у Македонији. Ако нема друге могућности, Србија се мора и са тиме суочити.

Не постоји држава да би неко имао фотељу него су владајући кругови ту да штите националне интересе. Наравно, ако су одговорни. Ако нису, онда нам је свеједно да ли стерилно бију националне битке како се не би замерили Западу а „сачували“ част или су пак отворено, као што је раније био случај, сорошевски експоненти. Пре или касније се ствари сведу на исти резултат. Мачку о реп то што неко у души није издајник већ се довија како да опстане на власти ако је то по цену националних интереса!

 

ГЕОПОЛИТИЧКА РАВНОТЕЖА Да не би било како је претходно речено, време је да Београд мирно, али недвосмислено разбије НАТО илузије. И код куће, и у централи тог пакта! Можда ће то изазвати један период напетости, али сам уверен да ће ствари лећи. Ни НАТО не жели да отвори нови фронт на Балкану. Само мисли да јефтино може да прође, тј. да притисцима, без већег ангажовања, полако добије све што хоће. Када би увидео да није тако, пристао би на компромис.

Колебљивим ставом, опет, Београд само привлачи невоље. Охрабрује НАТО да нас све јаче гази. Када бисмо поступили другачије, и енергично окренули други лист – на начин који није агресиван и не подразумева радикално окретање Србије Русији већ само заштиту сопствених интереса – уверен сам да бисмо брзо успоставили истинску (гео)политичку равнотежу која је за нас суштински значајна.

Прилика за то је најављена промена Устава Србије. Процес који томе води може да буде – а сада је то случај – и од стране НАТО-а и ЕУ наметнут позив за даље одрицање Срба од себе, али и, ако будемо паметни и храбри, основ за стабилизацију наших одбрамбених позиција и стварање основа за офанзивно деловање у будућности!

 

УСТАВНА ЗАМКА Да се не лажемо: ЕУ од нас тражи да променимо Устав. Вероватно у светлу таквих захтева, прeдсeдник Вучић, на самом почетку свог мандата, изjaвиo je дa жeли дa oтвoри друштвeни диjaлoг o Устaву, oднoсу прeмa КиM и oднoсу прeмa рeгиoну. Ускоро је додатно појаснио део изјаве који се односи на Косово. Сматра да је унутрашњи дијалог o КиM потребан како бисмо се, с једне стране, oслoбoдити митскoг приступa, а с друге стране, oлaкoг дaвaњa oнoгa нa штa имaмo прaвo. Како је Александар Вучић рeкao, стaв Србиje трeбa дa будe усaглaшeн сa живoтним прoблeмимa нaшег нaрoда нa КиМ, али и сa прaвимa нaшe држaвe.

Дешифровањем реченог, слутим, да је план државног врха да коригује уставни статус Косова и Метохије у складу са тзв. Бриселским дијалогом. Косово ће остати дефинисано као јужна српска покрајина, али на „компромисни начин“. То је веома лоше. Представља корак даље ка капитулацији, а за нас је то већ пуно нормализовање односа са Приштином на начин како су функционисале Западна и Источна Немачка. ЕУ од нас и не тражи више, тј. да признамо Косово. Можемо да га интерно третирамо како год хоћемо, али је битно да оперативно спустимо гард и омогућимо му да у вези са нама, регионом и светом – укључујући и релевантне међународне институције – свестрано делује као независна држава.

Тиме би Србија, можда и не увиђајући стратешко-кумулативне импликације онога за шта неки мисле да је само још једно тактичко повлачења, не само себи паралисала једну руку већ би упутила позив – вратимо се њима – и да нас НАТО „пријатељи“ даље мрцваре. Уставне промене у поменутом смислу биле би схваћене као зелено светло за улазак у НАТО, коначно наметање антисрпских регионалних односа и слично. Отуда, Србија мора да поступа сасвим другачије. У реду је отворити дијалог о поменутим питањима, али он мора бити аутентичан, што значи да би и његов исход био другачији од онога што Брисел тражи (а то се може добити само намештеним дијалогом).

 

ПИТАЊА И ПРАВИ ОДГОВОРИ Хајде да причамо о регионалним односима. Онда прво морамо да кренемо од тога да је Србија гарант Дејтонског споразума, а да је он дивљачким притисцима Запада озбиљно нарушен. Што се Устава тиче, у њега треба уградити приврженост Србије Дејтонском аранжману, односно и ту потврђеној државности Републике Српске. Што да не? Ваљда нам је то битније од заклињања у права геј популације? А њима ћемо изгледа посветити додатну пажњу у новом Уставу!

Даље, када се ради о Косову и Метохији, ту или не треба ништа мењати или још снажније истаћи да се ради о неотуђивом делу Србије. Наравно, осим ако се ускоро не отвори процес целовите реконструкције Балкана, уз свестрано решавање српског питања и у том оквиру могућу корекцију граница и на КиМ, што ми све мање делује вероватно. Изгледа, још није дошло време за тако нешто, па нам једино остаје да задржимо жетоне које имамо за неку будућу велику партију геополитичког рулета.

Стигли смо и до НАТО-а. Србија је тек половично неутрална. Наша неутралност се заснива на обичној скупштинској резолуцији. Ако се већ приступа промени Устава, нужно је да се започет процес заокружи. То значи да неутралност мора бити уграђена у Устав а потом, на тим основама, Србија по узору на Туркменистан (пре двадесетак година) у наредном кораку треба да се обрати УН са захтевом да неутралност добије међународно признање. Ако се српска жаба не кува ради уласка у НАТО – што би цементирање неутралности икоме представљало проблем?

 

ПАТРИОТСКИ РУБИКОН Да се не правимо наивни: јасно је шта НАТО хоће и у ком правцу ради. Наша власт то вероватно не би радо – и због убеђења и због ризика које може да има (никад се не зна) контрирање већинској јавности – али избегава да се замера светским моћницима и не повлачи потребне потезе. А морала би. Избегавањем да уради праве ствари, од питања статуса Срба у Црној Гори преко „Бриселских преговора“ до НАТО проблематике, имплицитно доприноси подривању наших позиција.

Разумем да је тешко кренути тежим и опаснијим путем, али ако се власт не доживљава неофеудално већ национално одговорно – нема другог смера. А кривица за изостанак кретања том линијом у великој мери је и на патриотској јавности. Није само државни врх крив. Док малобројне анти-Србија и НАТО лобистичке дружине енергично кидишу и намећу своје, ми се свађамо, бавимо небитним стварима, живимо паралелне животе, гурамо главе у песак.

Сада када је најављен дијалог о КиМ, Уставу, регионалним односима, а НАТО око нас стиже обруч – на то немамо право! Где су наглашено националне партије, невладине организације, медији да реагују? Да дају конструктивне предлоге, отварају важна питања, одбацују оно за шта мисле да је погубно! И све то, разуме се, на рационалан и аргументован начин. Ирационалним урлањем се, као и квислиншким клечањем или аутистичним игнорисањем реалности, постиже једнако негативан ефекат. Размислимо о свему томе пре него што онако узгред, за своју душу али без шансе да ишта постигнемо, бацимо камен на друге.  

[/restrict]

Један коментар

  1. NATO JE VEC UVOJSCI SRBIJE USAO PROLAZI SRBIJOM PO UIGOVORU MOZE GRADITI I VOJNU BAZU TO JE VEC 70 % NATO PAKTA U VOJSCI SRBIJE NEUTRALNOST JE FORMALNA LAZ KAO I NEPOTPISIVANJE PAPIRA PRAKSA JE CLANSTVO TEHNICK I U NATO- U SKORO VEC

    10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *