ДОНАЛД ТРАМП ИЗМЕЂУ ПАТРИОТИЗМА И МУТУАЛИЗМА

Пише Момир Булатовић

У биологији мутуализам представља интеракцију између јединки различитих врста којом обје јединке повећавају своју адаптивну способност. То је однос у којем обје врсте имају корист. Овај се термин користи и у економској теорији, али је његов практичан примјер управо у односу Америке и Кине. Рјечју, Америка треба Кину управо онолико колико Кина треба Америку

Увијек можете рачунати на то да ће Американци урадити праву ствар – након што, прије тога, покушају све остало“! Ова се изрека приписује Винстону Черчилу, али, независно од стварног ауторства, може бити прихваћена као много пута потврђена истина.

На самом почетку мандата Барака Хусеина Обаме, приликом једног дипломатског ручка, тадашњи министар у Влади Србије је егзалтирано причао о новој нади коју доноси избор првог Афроамериканца и упитао је једног од својих гостију, амбасадора Ирана, шта очекује од новог предсједника Америке? Овај је, савршено мирно и промишљено одговорио: „Ништа.“ Али био је неумољив домаћин у набрајању разлога за велика очекивања и, недипломатски, тражио допунска објашњења. Амбасадор је, стрпљиво и у истом тону, поновио да не очекује ништа и показао на двије чаше пред собом. У једној је била обична, а у другој газирана вода. „По чему се ове двије чаше разликују? По мјехурићима. А то очас испари“, закључио је своју лекцију.

Да ли ће избор Доналда Трампа за 45. предсједника САД бити „права ствар“ или обични мјехурићи, показаће вријеме и степен испуњености његових предизборних обећања?

[restrict]

ВЕЛИКА АМЕРИКА Но сам избор овог кандидата против кога је био сав владајући сој Америке, представља непобитну и неповратну чињеницу. Америка, која је на основу умишљене изузетности, више од двије деценије некажњено стварала хаос по кугли земаљској, запала је у дубоку кризу. Њу нису могле да сакрију све лажи и тоне шминке, јер је продрла у домове обичних Американаца и већину сатјерала у сиромаштво, безнађе и страх. Они су гласали за Трампа, јер другог избора и није могло да буде. Интересантно је да је „најмоћнија свјетска сила“ вапијуће затражила да опет буде велика, што само показује колико је, у садашњим приликама, постала мала и слаба.

Са економске тачке, Трамп је обећао повратак послова у Америку и „фер услове“ међународне трговине. Америку је (с разлогом и паметно) поставио на прво мјесто, а њене интересе као мјеру будућих међународних потеза.

Он је обећао 25 милиона нових радних мјеста у наредној деценији. План је да се компанијама које производе у Мексику, или другим државама из окружења, гдје су трошкови радне снаге много нижи у односу на САД, уведу озбиљне царинске дажбине (око 35 одсто вриједности). Тако је, на најаву „Џенерал моторса“ да ће изградити погоне у Мексику, Трамп на свом Твитер налогу написао: „Правите их у САД или платите велику царину.“ Акције ове корпорације су одмах пале (истина симболично), а извршни директори су објавили да одустају од планова. Но, ова мала побједа неће помоћи Трампу да оствари свој циљ, из разлога који су далеко изнад чврсте политичке воље.

 

БУДУЋНОСТ БЕЗ ПОСЛА У Америци треба спасавати 12,3 милиона производних радних мјеста. Али ови послови не иду у Мексико. Они једноставно нестају. И то заувијек. Број фабрика у овој земљи је, од 2008. до данас повећан, али је број радних мјеста смањен. Разлог томе је технолошка иновација позната под именом роботичка процесна аутоматизација (Robotic Process Automatization).

На прошлогодишњем окупљању у Давосу објављено је да се очекује да ће због ових иновација до 2020. бити изгубљено 7,1 милиона радних мјеста у петнаест најразвијенијих економија свијета. Свјетска организација рада, у оквиру ОУН, види утицај на глобалну незапосленост од 11 милиона изгубљених радних мјеста у наредних четири до пет година. Наравно, ове су процјене крајње конзервативне, јер не узимају у обзир раст индустрије која их је узроковала.

Основу ове технологије представљају софтверски системи везани уз фактички све видове пословања (од логистике, планирања ресурса до управљања односа са потрошачима). Овдје роботика замјењују људе у мјери да је чак и њихова надзорна функција непотребна. Али нису само производни послови они у којима роботи замјењују људе. Роботи једноставно „режу“, скраћују радна мјеста, будући да су у стању да обављају више послова у исто вријеме. Од своје појаве овај сегмент информационих технологија биљежи метеорски раст. Према неким истраживањима, он износи 20 до 30 одсто на кварталном нивоу, па је његово учешће у овом глобалном тржишту вриједном 3,4 трилиона долара све веће, посебно када се зна да је претходне године оно имало скроман  раст.

Економиста Мајкл Хикс са Бел државног универзитета је за „Атлантик“ изјавио: „Осам од десет производних послова обављају роботи, компјутеризовани радни простори, напредније машине, или вјештачка интелигенција – а све те ствари дјелују заједно.“ По том основу је, од 2000. године до прошле, по писању часописа „Форчјун“ од новембра прошле године нестало пет милиона производних радних мјеста у Америци.

У 1980. години требало је да се ангажује 25 радника да би се произвела вриједност од једног милиона долара. По истраживању Брукинг института, данас је потребно свега 6,5 радника. У студији се извјештава да је 88 одсто фабричких послова замијењено аутоматизацијом. Истовремено, производња у Америци је током седам година (2006–2013) порасла за свега 17,6 одсто, односно скромних 2,2 одсто годишње.

Након успјешних преговора које је тим Доналда Трампа водио са компанијом „Јунејтед технолоџи“ објављено је да она одустаје од инвестирања у иностранству и да 16 милиона долара улаже на америчком тлу. Извршни директор Грег Хејс је изјавио: „Уложићемо 16 милиона долара у нашу фабрику у Индијанополису како бисмо је аутоматизовали, смањили трошкове и наставили да будемо конкурентни. То у крајњем значи да ће бити мање радних мјеста.“

 

ТРГОВИНСКИ РАТ Ништа мања искушења чекају новог америчког предсједника и у области спољне трговине. Током кампање често је пријетио Кини да ће, зарад услова фер трговине, успоставити царину од 45 одсто на производе из најмногољудније државе свијета. Амерички и свјетски медији су били пуни бомбастичних најава о трговинском рату. Кинеска страна је упозорила да ће на сваку мјеру бити предузета одговарајућа контраакција.

На недавно одржаном Свјетском економском форуму у Давосу, Швајцарска, Си Ђинпинг, предсједник НР Кине, побрао је аплаузе када је, у помирљивом, али и супериорном тону рекао: „Нико не може побиједити у трговинском рату. Спровођење протекционизма је као да се закључате у мрачну собу. Вјетар и киша ће можда остати напољу, али исто тако и свјетлост и чист ваздух.“ Иначе, ово је први пут да је највиши кинески званичник био на овом скупу свјетске пословне елите.

Доналд Трамп ће имати прилику да се опредијели чије ће савјете послушати у вези с даљим потезима са Кином. У САД су бројнији економски аналитичари који о Кини пишу и говоре све најгоре. Многи од њих, пуних четрдесет година, сваком могућом приликом, предвиђају њену економску и сваку другу пропаст и свих тих година су смртно у криву. По њиховом мишљењу, Кина не може да успије јер њом руководи комунистичка партија, јер нема слободно тржиште, нема напредни правни систем, зато што има еколошке проблеме и градове-духове, пренапрегнут банкарски систем, фризиране јавне податке и шта још не.

Ипак, истина је на сасвим другој страни. БДП Кине је 25 пута већи данас него 1990. године. Не одсто, него пута. У питању је држава са 1,6 милијарди људи од којих је 600 милиона припадника средње класе. Електроника, аутомобили, бијела техника, чак и помодне ствари продају се у количинама које су незамисливо велике за остатак свијета. Америчка компанија „Боинг“ је објавила да Кинези представљају потрошачку групу од 120 милиона туриста који су ове године путовали свуда по свијету. За три године ова ће цифра превазићи 200 милиона. Да би се тај број људи превезао, биће потребно седам хиљада нових авиона, у вриједности од преко трилион УС долара. Или, власник „Фејсбука“ Марк Закерберг, у жељи да обезбиједи своје присуство у Кини, учи мандарински језик, а на енглеском каже: „Не можете имати мисију да повежете цијели свијет а да изоставите најмногољуднију државу.“

Кина развија амбициозне и бројне пројекте повезивања све више држава, на принципима обостране користи и тиме не само повећава сопствени утицај него и заобилази устаљене канале међународне сарадње. Најчешће оне који су под контролом САД.

 

МУТУАЛИЗАМ У биологији мутуализам представља интеракцију између јединки различитих врста којом обје јединке повећавају своју адаптивну способност. То је однос у којем обје врсте имају корист. Овај се термин користи и у економској теорији, али је његов практичан примјер управо у односу Америке и Кине.

Рјечју, Америка треба Кину управо онолико колико Кина треба Америку.

Амерички спољнотрговински дефицит са Кином је, током 2015. године, достигао нови рекорд. Он је износио 365,7 милијарди долара. Увоз из Кине је био 481,9 милијарди, а амерички извоз свега 116,2 милијарде. Овај се јаз повећава, из простог разлога што Америка све више увози из Кине, него што тамо извози својих производа и услуга.

Са оствареним вишком долара, Кина купује америчке државне обвезнице, тако да је, августа 2016, била у посједу ових хартија у вриједности од 1.185 милијарди долара. То представља трећину јавног дуга Америке у посједу страних држава.

Кина своју националну валуту, кроз политику курса, везује уз долар што је логично имајући у виду да је сама у посједу огромне количине ове валуте. Сваки њен пад представљао би умањење вриједности кинеске имовине. Истовремено, поред стабилности валуте, Кина сталним куповањем обвезница држи доларску каматну стопу на ниском нивоу. Када је камата ниска, кредити су доступни корпорацијама и становништву. Тржиште некретнина, као важан сегмент привредног раста, зависи од висине каматне стопе. Јефтинији кредити могу да подстакну раст производње, управо оно што је нови предсједник обећао. Али важи и обрнуто. Ако Кина престане да купује америчке државне обвезнице, каматна стопа ће расти, кредити ће бити скупљи, а Америка ће бити гурнута у поновну рецесију.

Стога, паметни људи (а Доналд Трамп је доказао да такав јесте), без обзира на све речено током кампање, никад не би увели царину од 45 одсто на производе из Кине. Поред наведених посљедица ваља имати на уму да Кина у САД извози тзв. „прерађивачку трговину“. Наиме, готово 35 одсто кинеског БДП-а зависи од увоза компоненти из других држава, њихове обраде и састављања и, тек онда, извоза финалних производа. Усљед тога, ланац интереса који стоје иза Кине још је већи од ионако превелике слике.

Ако би Американци послушали савјет „Купујте америчко“, били би у положају да плаћају веће цијене, пристану на лошији квалитет или уопште не би имали шта да купе. Према истраживању „Асошијетед преса“, свега 16,67 одсто Амеркинаца „би жељело“ да купи робу домаће израде, а свега девет одсто би искључиво куповало „made in Amerika“ артикле.

 

ПАМЕТНИ ПРЕГОВОРИ Биће, дакле, више него занимљиво видјети у којем ће правцу тећи будући преговори Америке и Кине око редефинисања међусобних (не само) економских односа. Предсједник Доналд Трамп има, хвале вриједну, мисију да Америку поново учини богатом и јаком. Кина, са својом више од пет хиљада година дугом државном традицијом, са својом снагом и историјским памћењем периода понижења и експлоатације, засигурно може бити озбиљан партнер у овим напорима. Испод је сваког нивоа ову државу сумњичити за ситне преваре и губитак образа у трговини.

Током досадашњег привредног развоја Кина је максимално нагазила папучицу гаса, док је Америка повукла ручну кочницу. Доналд Трамп има тежак задатак. Представља државу која има најмоћнију војну силу на планети, али и државу у којој су акције на берзама прецијењене за најмање осамдесет одсто, у којој је на тржишту некретнина 27 одсто послова у домену поништења права на ослобађање од хипотеке, гдје су корпорације задуженије него икад (износ дуга је 2,4 пута већи од њиховог дохотка) и у којој су, крајем прошле године, 2.073 компаније биле на ивици банкрота.

Недавне спорадичне чарке између ове двије државе већ су помало заборављене. Када је уз велики публицитет примио честитке предсједнице Тајвана, Доналд Трамп је изазвао „бијес“ званичног Пекинга и најаву освете уколико Вашингтон напусти политику „једне Кине“. Са дипломатског становишта ствар је третирана као „гаф“ човјека невичног овим пословима. Али са пословног ово може бити схваћено као „тврђење пазара“ пред предстојеће преговоре. Потез који може бити окарактерисан на разне начине, али као глуп никако.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *