Почетна / Вести / У СРБИЈИ ОБЕЛЕЖЕН МЕЂУНАРОДНИ ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА

У СРБИЈИ ОБЕЛЕЖЕН МЕЂУНАРОДНИ ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА

У Србији је обележен Међународни дан сећања на жртве Холокауста, а председник Томислав Николић поручио је да историју данас покушавају да мењају моћници и да Србија то не сме да дозволи.

У обраћању на централној државној комеморативној церемонији одавања почасти на Старом сајмишу, Николић је рекао да нам понекад пребацују да се превише бавимо својом историјом и да би требало да се окренемо будућности, а да ти савети долазе углавном од оних који се са својом прошлошћу никада нису суочили искрено.

„Због тога и данас неки од моћника сматрају да је послушност услов који би требало да буде испуњен како бисмо сарађивали, како они кажу отворено и конструктивно. Покушавају да нас натерају да чињенице дотерамо, идеолошки уподобимо на начин како то данас некоме највише одговара. Онда то више нису чињенице и није историја, већ трговина жртвама на коју Србија никада неће пристати”, истакао је председник Србије.

Он је рекао да је колективно памћење изузетно значајно не само зато што га дугујемо својим прецима, невиним жртвама безумља и зла, већ зато што је то памћење одбрана од порицања, заборављања и покушаја промене историјских чињеница.

„Давна изрека каже да историју пише победник, али данас покушавају да је мењају моћници. То не смемо да дозволимо, то би наше страдалне суграђане убило по други пут”, поручио је Николић и истакао да морамо искрено да се посветимо очувању мира и разума, како се ратови ни безумна страдања више никада не би поновила.

Председник Србије је навео да је наша туга, сећање и памћење вечно и искрено, као што је искрено и наше праштање без ког не бисмо могли да изграђујемо пријатељства и са оним државама и народима из којих су потекли појединци, идеолози који су осмишљавали Аушвице, Јасеновце, Сајмишта…

Николић је навео да Србија верује да се перспективни односи међу народима и државама у савременом свету граде на међусобном разумевању и уважавању, заједничком интересу, пријатељству, а никада на уступцима који доводе у питање наше жртве, нашу страдалну прошлост, наше биће и историју.

Истакао је да би Старо сајмиште, на коме је био логор за Србе, Јевреје и Роме, требало да буде вечито обележје херојских жртава монструозне идеологије те да ће се залагати да се уведе установа Спомен жртве, како би се на институционалан начин изразило поштовање према страдању и мучеништву и неговало сећање на невину жртву Срба, Јевреја, Рома и других који су страдали у Првом и Другом светском рату.

Установа Спомен жртве требало би да обухвати постојећи Музеј жртава геноцида, као просторно културно-историјску целину под посебном заштитом, као подручје јединствене намене, навео је Николић.

Председник Србије је истакао да је начин на који се чува сећање веома важан, јер не само да има утицај на заједницу која је чува, већ даје слику о нама самима, нашим прецима и нашој прошлости.

Он је рекао да је наша будућност у очувању Србије и њеном напретку, који може бити остварен сарадњом са свима и изградњом пријатељства, мира и просперитета.

„Свесни свих разлика међу државама и народима, не желећи да повредимо било кога, градимо је пажљиво и посвећено. Будите сигурни да од тога нећемо одустати”, поручио је Николић.

Пошту жртвама су одали и председница Скупштине Србије Маја Гојковић, у име Владе Србије министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин, а испред града председник Скупштине града Никола Никодијевић.

Церемонији одавања почасти присуствовали су и преживели Холокауста, потомци жртава, некадашњи заточеници логора смрти у Другом светском рату, представници Савеза јеврејских општина Србије, председник Националног савета ромске националне мањине, министри Владе Србије, представници Скупштине Србије, чланови дипломатског кора, удружења и грађани.

Споменик жртвама геноцида у Другом светском рату налази се у оквиру комплекса некадашњег концентрационог логора на Старом сајмишту у Београду.

Међународни дан сећања на жртве Холокауста установљен је 1. новембра 2005. године резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација

2 коментара

  1. Душан Буковић

    СПОРАЗУМ СТОЈАДИНОВИЋ-ПАВЕЛИЋ 1954. ГОДИНЕ

    Милан Стојадиновић (Чачак, – Буенос Аирес, 1961), политичар, филокомуниста и филофашиста, у свакој чоби мирођија, припадао је Народно Радикалној Странци, истакнути масон и ротаријанац (Види: Editorial Staff, Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935, Chicago, 1935; Editorial Staff, 27th annual convention of Rotary international, Atlantic City, N. J., U.S.A., June 22-26, 1936, Chicago, 1936).

    Стојадиновић је започео политичку и финансијску каријеру први пут кад је постао министар финансија у Краљевини СХС 1922, у влади Николе Пашића, затим у влади Богољуба Јевтића 1934. године. Од 1935 до 1939. године био је претседник владе и министар спољних послова. Ухапшен је без икакве кривице у току 1940. године на захтев енглеског лакеја кнеза Павла и одређено му је место принудног боравка у Руднику, а 18. марта 1941. године предат је Енглезима у Солуну, који су га пребацили на острво Маурицијус, где су га држали у заточеништву од 1941 до 1948. године. Од 1948 до 1961. године живео је у Аргентини.

    Стојадиновићева спољна и унутрашња политика није одговарала геополитичким плановима Коминтерне, Интермариума, енглеског Форињ офиса и америчког Стејт департмента. Није одговарала ни њиховој подјармљеној београдској, луциферској и рајетинској елити која је на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем у извесној мери радила за Коминтерну, Интермариум и англо-амерички естаблишмент на раслојавању и уништавању Срба (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Број 109, Београд, 9. април 2010). Зато су љути србски непријатељи стварали између осталих и „мањинска питања“ и „хрватско питање“ преко којих су плански спроводили анти-србске програме и пројекте. Сатанизовали су србски народ као „хегемонистички“ и „окупаторски“. Потпаљивали су подјермљене, реакционарне и револуционарне скупине, подземне покрете и организације у Краљевини Југославији, коју је требало разбити. Између осталих љутих српских непријатења, истицали су се и комунисти-интернационалисти, који су позивали Хрвате и на оружану побуну.

    Такође, имајући на уму да су Енглези 1938. године захтевали од кнеза Павла, масона, витеза ордена Подвезице, намесника у англо-америчкој колонији Краљевини Југославији, између осталог и Стојадиновићеву елиминацију (Види: James I. Bray and C. G. Marshall, Pathfinder, Washington, D.C., Dec. 17, 1938, стр. 9; Мита Димитријевић, Ми и Хрвати – Хрватско питање, 1914 – 1939 – Споразум са Хрватима, Београд, 1939; Robert William Seton-Watson, The background of the Yugoslav dictatorship, The Slavonic Review, Vol. X. No. 29, December 1931, London, England; Redakcioni odbor, R. W. Seton-Watson i Jugoslaveni – Korespodencija 1906-1941, Vol. I-II, Zagreb – London, 1976).

    У ствари на тз. „хрватском питању“ и на тз. „федеративном решењу“ у Краљевини Југославији радили су и извесни подјармљени београдски рајетини, луциферови шегрти, денационализовани и дегенерисани агенти Коминтерне, Интермариума, Стејт Департмента и „најбољи експерти“ Форињ офиса у Лондону. Зато није ни чудо што нас је све снашло и како смо прошли у изгубљеном и трагичном двадесетом столећу у којем је сав цех платио ни крив ни дужан наш несрећни, обесправљени, потлачени и окупирани србски народ (Види: Филис Оти (Phyllis Auty), Југославија у британским строго поверљивим документима – У вртлогу „хрватског питања“, НИН, бр. 1123, Београд, 16. јул 1972; Phyllis Auty, Yugoslavia with 95 illustration and 2 maps, London, 1965; Phyllis Auty, Tito, New York, 1972; Stephen Clissold, A short History of Yugoslavia from early times to 1955, Cambridge, England, 1966; Stephen Clissold, Whirlwind – An account of marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949).

    Познато је, да је Стојадиновић за време боравка у Аргентини ступио у контакт са Брозовим дегенерисаним и денационализованим рајетинским естаблишментом у Београду, који је прокоцкао све што је србски народ остварио у Балканским ратовима и Првом светском рату. Ступио је у везу и са хрватским ратним злочинцем Антом Павелићем, са којим је склопио некакав „споразум“ у току 1954. године.

    Шта је о овоме „споразуму“ мислио проф. Радоје Л. Кнежевић, масон, уредник лондонског листа „Поруке“, око којег су се окупљали извесни чланови „Југословенског Одбора“ и масони идолатристи, окултисти, ритуалисти и униформисти бивше Краљевине Југославије, видимо у овом чланку који је објављен под насловом „Вођа и поглавник“, који дословно гласи…

    ВОЂА И ПОГЛАВНИК

    Г. Милан Стојадиновић ушао је у нашу политичку историју као Претседник Владе за период јуни 1935 – фебруар 1939. Под њим је почела темељна промена спољне политике и ударило се правцем који ће његов посланик привести логичном завршетку – потписивању Тројног пакта, војном савезу са Силама Осовине против слободнога света. Језива лакомисленост г. Стојадиновића ретко кад је дошла да пунијег изражаја него јануара 1939. Кад му је Ћано рекао на Бељу о намери Италије да ликвидира албанску државу, он је, бележи Италијан, „изгледао смрачен, затим се раскравио, и говорио о подели Албаније као најбољем решењу“. (Дневник, 19 јануар 1939.) То је била његова реакција на тежњу Италије да закорачи на Балкан! У унутрашњој политици , Стојадиновићево претседниковање значило је три и по године полицијског насиља, политичких прогона, финансијских скандала, необуздане личне рекламе. Ако су потоци жуборили, звезде сијале и овце се јагњиле, заслуга за то припадала је Претседнику-Батлији. То су била времена униформисане мангупарије, у зеленим кошуљама и са Вођиним ликом на марамицама; мангупарије која је на принудним зборовима скандирала Во-ђа! Во-ђа! Во-ђа! – што су скрђени, озлојеђени намештеници и радници, померањем нагласка, осветнички претварали у Ђа-во! Ђа-во! Ђа-во! Поткрај свога везирства г. Стојадиновић био је дошао на колосалну идеју, да српско-хрватске односе среди на тај начин, што би покушао да националистичку Мачекову странку туче – својим савезом с Антом Павелићем, организатором убиства краља Александра. По том плану, Југославија, поприште Кнежеве самовоље, имала је да буде постепено претворена у кондоминиум два фашизма. Изгледало је довитљиво: Стојадиновић паша, Павелић субаша, кнез Павле сведен на Виктора Емануела, а Мусолини покровитељ и врховни господар. Свилен гајтан, послат по жандарму у глухо доба једне зимске ноћи, прекратио је остварење ове замисли.

    Г. Стојадиновић воли да се позива на Николу Пашића, кочопери се као његов политички следбеник. Грубљи фалсификат тешко је замислити. Уза све своје мане, Пашић је био војник народне слободе, ратовао с краљевима, носио ланце и тресао престолима, повијао се и усправљао, и никад није испуштао из вида интересе државе, идеал о народу као источнику и увору сваке власти. Он ће остати као једна од најкрупнијих фигура у политичкој историји Србије. Г. Стојадиновић, пак, био је навек без идеја и без принципа. Левантински сараф по менталитету, њему је било стало једино до власти ради посла. Његов претходник г. Б. Јевтић био је смењен зато што је чврсто продужио ону спољну политику која је уживала општу подршку народа, политику која је у пуној солидарности са Западним Силама, државама Мале атанте и Балканског споразума, имала најсигурније јемство за обезбеђење Југославије. Г. Стојадиновић није био изложен ризицима те врсте. Он је повео ону спољну политику коју му је диктирао кнез Павле. Као сви властољупци који немају правих уверења а без корена су у народу, он је на Дввор гледао као на искључиви извор власти, и према вољи диспенсатора власти подешавао своја схватања. Све време био је гаваз Кнежеве диктатуре. Између њих двојице пукло је не на неком крупном начелном питању, већ због поделе личне власти. Никола Пашић, кога г. Стојадиновић обеђује као свог „великог учитења“, увек је у опозицији растао; г. Стојадиновић се спухао као пуждрави дечји балон чим му је Двор милост отказао.

    Отпре неколико година г. Стојадиновић борави у Буенос –Ајресу, Аргентина. Ту је окружен, као некад римски патрицији клијентима, малим двором чанколиза привучених сећањем на оглотке с трпеза из старих дана. Они су му дочарали сан о негдашњој слави. Његова грандоманија поново је избила. У Српској застави, продужењу Времена, недавно се могло читати како је г Претседник благоволео „примити у аудијенцију“ управу неког српског удружења. Прогласио се „Вођом аргентинских Срба“. Пробудиле су му се политичке амбиције. Вампире се Кнез и г. Цветковић: зашто се неби и промешкољио и закашљао и он? Дошао је на мисао да обнови своје побратимство с Антом Павелићем, који је у међувремену – током окупације – неколико стотина хиљада Срба поклао, неколико стотина хиљада покатоличио, и толико натерао у бегство преко Дрине. Усташки часопис Избор објавио је, у свесци за јули 1954, разговор који су његови уредници имали са г. Стојадиновићем 29 јула о решењу српско-хрватских односа. Г. Стојадиновић их је, пишу, дочекао „са симпатичним смијешком“ и ословио: „Ви сте уредници Павелићева Избора?“ Упитао је да ли су „за вермот или шљивовицу“. Они су се одличили за чашицу „српске и хрватске шљивовице“, – ма да би и вермот био исто толико символична веза између њих. На питање да ли је он за стварање „Велике Србије као Независне Српске Државе“, тј. да ли је за разбијање Југославије, г. Стојадиновић је изјавио: „Свакако да сматрам, да је то једини и најбољи пут да се заштите интереси и будућност српског народа…“ А како он гледа, наставили су уредници Избора, „на тежње хрватског народа, које су тежње једнодушно изражене у жељама свих хрватских политичких фактора од неког значаја, а то је Независна Хрватска Држава Хрватска?“ Одговор: „Оно што ја тражим за српски народ, не могу а да не признам и хрватском народу… Ја сам уверен да ћемо овим путем доћи до резултата, да се најзасд учини крај досадашњем међусобном уништавању…“

    Ту сад стаје прича.

    Реакција целе српске штампе у емиграцији била је оштра и до крајности неповољна по Стојадиновића. Чак и они Срби који су за раскид државне заједнице са Хрватима због покоља у НДХ, згрозили су се што се могао наћи Србин вољан да врховног усташког убицу прими као партнера за било какву акцију. Доказ је не само нескрупилозности, него и политичког и моралног слепила, што г. Стојадиновић није уочио тај прости факат: да би појава Павелића и његових чаруга на југословенском простору учинилча да сви ножеви сену и све пушке плану. Ма како се развијали односи између Срба и Хрвата, једно остаје извесно: да Срби никада неће хтети никакве разговоре са Павелићем.

    Усташе данас, са својим надбискупом Шарићем и својим фратрима, – лишени могућности да људским очима као купинама пуне котарице за Поглавника, – научили су се проповедницима „мирне раставе“ између Срба и Хрвата, „без пролијевања крви“. Како би се то могло да постигне? „Велика Хрватска“ и „Велика Србија“ међусобно се искључују: обе би имале да обухвате један исти, широк простор, насељен и Србима и Хрватима. Пресељење? Али, ко би имао да се купи са својим прњама и да се сели? „Међусобно уништавање“ о коме говори г. Стојадиновић вршено је кад је заједничке државе нестало: српско-хрватског затирања није било ни пре 1941 ни после 1945. Мир и напредак могућни су једино у заједничкој држави, у којој Велика Хрватска допире до Ђевђелије, а Велика Србија до предграђа Трста. Иначе, раставе без крви могло би да буде само ако један од два сепаратизма безусловно капитулира пред другим. Је ли се г. Стојадиновић обавезао да прими Велику Хрватску од Суботице и Земуна низ Дрину до под Ловћен и до ушћа Бојане? Или је пак Павелић, који је као од шале био теслимио Далмацију Италијанима, помирен већ с тим да се Велика Србија протегне линијом Д. Михољац – Сисак – Ријека – Копар? Ко је од њих двојице положио оружје пред другим? И хоће ли нам у неком идућем Избору да открију и главну ствар: како су смислили да оживе Хитлера и Мусолинија, са свом њиховом моћи, да би свој договор о разбијању Југославије могли ма и привремено привести у дело? Јер та држава, наша отаџбина и данас и јуче без обзира на режиме који се смењују, жива је и жилава стварност. О њу су се многи зуби поломили; поломиће се. Њен опстанак неће угрозити разни злочинци о чијим ће се нељудствима причати с ужасом кроз векове, и који знају да их у слободној Југославији чека неумитни мач правде. Њу неће моћи да уздрма ни ћудљивост неких политичких првака из ХСС који су једног дана жустри републиканци, а другог дана дају се именовати од Двора указним сенаторима; који једне године вичу своје уверење да је Југославија, и то Краљевина Југославија, потреба и за Србе и за Хрвате и за Словенце, а друге године се залажу за Хрватску Републику до Дрине и – уз помоћ Арнаута, топовско месо неке нове Усташије, – за рат са Србима до истраге. Ти испади подивљалих националиста истутњаће се у ветар. Разбор народа од 17 милиона душа умеће да одбрани свој највиши интерес, заједничку државу. Сепаратисти ће имати или томе да се приклоне, или да скончају у избеглиштву.

    Та истина мора бити прилично јасна и Павелићу и г. Стојадиновићу. Чему онда тај њихов иступ руку под руку?

    Вреди забележити да је Споразум Павелић-Стојадиновић дошао као наручен за потребе италијанске политике. Он је, згодном подударношћу, објављен у тренутку кад је у Риму било стало да отежа свако, ма и најпосредније укопчавање Југославије у одбрамбени систем Запада, и да до максимума повећа своје шансе пред решење Тршћанског питања. Риму није било довољно да на Југославију указује као непоуздану због комунистичког режима у њој: Зар је Италија, до пре неку годину под фашизмом а данас с најмоћнијом Комунистичком странком у Европи, мање врбов клин него Титов режим? Риму је било потребно да се Југославија свету прикаже као нестабилна и ефермена државна творевима, стално пред опасношћу од унутрашњег распада. Извесни утицајни кругови у Италији још се нажалост нису ослободили духа којим је био прожет Мусолинијев режим. Ништа не научивши из несреће кроз коју је прошао италијански народ, они се још увек опијају сном о Истри, Далмацији, Албанији. За остварење тих освајачких планова, главну сметњу претставља југословенска држава. Павелић и сепаратисти свих боја Риму су добро дошли као оруђа у борби за продирање на Балкан. Они се пуштају с ланца и напујдају кад год то захте неки италијански интерес: 1934, 1941 и ево сад 1954. Отуда публицитет, преко сваке мере, који је италијанска штампа дала изјавама та два политичка мртваца, Вође и Поглавника. Јавност Великих Демократија, међутим, није ни главе осврнула на ту игру марионета италијанског империјализма: Глумци су већ изадутирани, а трик сувише добро познат.

    (Види: Вођа и поглавник, „Порука“, Орган Југословенскох Народног Одбора – Jugoslav National Committee, уредник проф. Радоје Л. Кнежевић, бр. 54, 1. новембар 1954, London, England).

    * * *

    Не упуштајући се у никакве друге коментаре у овом контексту подсетили бисмо читалаку публику и на један протест претсеника СНС, Миле Радаковића, против споразума Стојадиновић-Павелић, који гласи…

    ПРОТЕСТ ПРЕТСЕДНИКА СНС, БРАТА МИЛА РАДАКОВИЋА, ПРОТИВ СПОРАЗУМА СТОЈАДИНОВИЋ-ПАВЕЛИЋ

    Недавно објављени споразум између бившег претседника југословенске владе, Милана Стојадиновића и поглавника бивше Хитлерове и Мусолинијеве „Независне Државе Хрватске“ у Буенос Аиресу, Аргентина, побудио је гнушање од стране свих српских организација у Америци и Канади. Око 200.000 организованих Срба и Српкиња једнодушно су осудили „пакт о миру“ између Стојадиновића и вође хрватских крволочних фашиста – усташа Павелића, који су се, према вестима из Мадрида, Шпанија, споразумели за заједничку сарадњу са циљем „образовања заједничког фронта противу маршала Тита“.

    Срби и Српкиње Северне Америке осудили су овај пакт, кроз уста брата Миле Радаковића, претседника најјаче српске организације Српског Народног Савеза као „безначаја“ истичући, да сви поштени и добри Срби „немају никакве везе са овим споразумом“.

    Брат Миле Радаковић упутио је веома оштар протест, преко канцеларије Савеза, познатим новинарским агенцијама А. П. и Ј. П., истичући да је Павелић као слуга Хитлеров за време такозване „Независне Државе Крватске“ поубијао око 700.000 Срба, укључујући и децу у колевкама, на поменутој територији.

    Стојадиновић, који је збачен као претседник југословенске владе, био је протеран због подржавања про-нацистичке политике, која се завршила потписивањем пакта са Хитлером у марту 1941 године. Овај пакт је одбачен од стране Срба после изведеног државног удара 27 марта исте године, заједно са ненародном владом Драгише Цветковића и Мачека која је споразум потписала.

    Брат Миле Радаковић између осталог рекао је:

    „Ниједан родољубиви Србин који се сећа догађаја из Другог светског рата неће и не може имати ништа заједничког са потписницима пакта у Буенос Аиресу, нити са самим пактом.“

    Претседник С. Н. Савеза је истовремено подвукао да је Српски Народни Савез „бескомпромисан противник Титове комунистичке владе у Југославији“.

    Опозиција С. Н. Савеза Титовом режиму нема ништа заједничког са анти-комунистичким ставом потписника пакта, ракао је брат Радаковић и продужио:

    „Наша организација је анти-фашистичка исто тако као и анти-комунистичка. Ми ћемо продужити нашу борбу против поробљивачког Титовог режима без помоћи Павелића и Стојадиновића.“

    Став Српског Народног Савеза како по унутарњим тако исто и по спољним питањима следују, у главном све српске организације у Америци и Каади. То је израз осећања српског народа и српских организација.

    (Види: Протест претседника СНС, брата Мила Радаковића, против споразума Стојадиновић-Павелић, „Американски Србобран“, Орган Српског Народног Савеза , бр. 11302, 1. фебруар 1955, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).




    0



    0
  2. Душан Буковић

    Лапсус!
    Треба да стоји: Милан Стојадиновић (Чачак, 1888 – Буенос Аирес, 1961)…
    Хвала!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *