Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
U Srbiji je obeležen Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, a predsednik Tomislav Nikolić poručio je da istoriju danas pokušavaju da menjaju moćnici i da Srbija to ne sme da dozvoli.
U obraćanju na centralnoj državnoj komemorativnoj ceremoniji odavanja počasti na Starom sajmišu, Nikolić je rekao da nam ponekad prebacuju da se previše bavimo svojom istorijom i da bi trebalo da se okrenemo budućnosti, a da ti saveti dolaze uglavnom od onih koji se sa svojom prošlošću nikada nisu suočili iskreno.
„Zbog toga i danas neki od moćnika smatraju da je poslušnost uslov koji bi trebalo da bude ispunjen kako bismo sarađivali, kako oni kažu otvoreno i konstruktivno. Pokušavaju da nas nateraju da činjenice doteramo, ideološki upodobimo na način kako to danas nekome najviše odgovara. Onda to više nisu činjenice i nije istorija, već trgovina žrtvama na koju Srbija nikada neće pristati”, istakao je predsednik Srbije.
On je rekao da je kolektivno pamćenje izuzetno značajno ne samo zato što ga dugujemo svojim precima, nevinim žrtvama bezumlja i zla, već zato što je to pamćenje odbrana od poricanja, zaboravljanja i pokušaja promene istorijskih činjenica.
„Davna izreka kaže da istoriju piše pobednik, ali danas pokušavaju da je menjaju moćnici. To ne smemo da dozvolimo, to bi naše stradalne sugrađane ubilo po drugi put”, poručio je Nikolić i istakao da moramo iskreno da se posvetimo očuvanju mira i razuma, kako se ratovi ni bezumna stradanja više nikada ne bi ponovila.
Predsednik Srbije je naveo da je naša tuga, sećanje i pamćenje večno i iskreno, kao što je iskreno i naše praštanje bez kog ne bismo mogli da izgrađujemo prijateljstva i sa onim državama i narodima iz kojih su potekli pojedinci, ideolozi koji su osmišljavali Aušvice, Jasenovce, Sajmišta…
Nikolić je naveo da Srbija veruje da se perspektivni odnosi među narodima i državama u savremenom svetu grade na međusobnom razumevanju i uvažavanju, zajedničkom interesu, prijateljstvu, a nikada na ustupcima koji dovode u pitanje naše žrtve, našu stradalnu prošlost, naše biće i istoriju.
Istakao je da bi Staro sajmište, na kome je bio logor za Srbe, Jevreje i Rome, trebalo da bude večito obeležje herojskih žrtava monstruozne ideologije te da će se zalagati da se uvede ustanova Spomen žrtve, kako bi se na institucionalan način izrazilo poštovanje prema stradanju i mučeništvu i negovalo sećanje na nevinu žrtvu Srba, Jevreja, Roma i drugih koji su stradali u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Ustanova Spomen žrtve trebalo bi da obuhvati postojeći Muzej žrtava genocida, kao prostorno kulturno-istorijsku celinu pod posebnom zaštitom, kao područje jedinstvene namene, naveo je Nikolić.
Predsednik Srbije je istakao da je način na koji se čuva sećanje veoma važan, jer ne samo da ima uticaj na zajednicu koja je čuva, već daje sliku o nama samima, našim precima i našoj prošlosti.
On je rekao da je naša budućnost u očuvanju Srbije i njenom napretku, koji može biti ostvaren saradnjom sa svima i izgradnjom prijateljstva, mira i prosperiteta.
„Svesni svih razlika među državama i narodima, ne želeći da povredimo bilo koga, gradimo je pažljivo i posvećeno. Budite sigurni da od toga nećemo odustati”, poručio je Nikolić.
Poštu žrtvama su odali i predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, u ime Vlade Srbije ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, a ispred grada predsednik Skupštine grada Nikola Nikodijević.
Ceremoniji odavanja počasti prisustvovali su i preživeli Holokausta, potomci žrtava, nekadašnji zatočenici logora smrti u Drugom svetskom ratu, predstavnici Saveza jevrejskih opština Srbije, predsednik Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine, ministri Vlade Srbije, predstavnici Skupštine Srbije, članovi diplomatskog kora, udruženja i građani.
Spomenik žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu nalazi se u okviru kompleksa nekadašnjeg koncentracionog logora na Starom sajmištu u Beogradu.
Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija
SPORAZUM STOJADINOVIĆ-PAVELIĆ 1954. GODINE
Milan Stojadinović (Čačak, – Buenos Aires, 1961), političar, filokomunista i filofašista, u svakoj čobi mirođija, pripadao je Narodno Radikalnoj Stranci, istaknuti mason i rotarijanac (Vidi: Editorial Staff, Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935, Chicago, 1935; Editorial Staff, 27th annual convention of Rotary international, Atlantic City, N. J., U.S.A., June 22-26, 1936, Chicago, 1936).
Stojadinović je započeo političku i finansijsku karijeru prvi put kad je postao ministar finansija u Kraljevini SHS 1922, u vladi Nikole Pašića, zatim u vladi Bogoljuba Jevtića 1934. godine. Od 1935 do 1939. godine bio je pretsednik vlade i ministar spoljnih poslova. Uhapšen je bez ikakve krivice u toku 1940. godine na zahtev engleskog lakeja kneza Pavla i određeno mu je mesto prinudnog boravka u Rudniku, a 18. marta 1941. godine predat je Englezima u Solunu, koji su ga prebacili na ostrvo Mauricijus, gde su ga držali u zatočeništvu od 1941 do 1948. godine. Od 1948 do 1961. godine živeo je u Argentini.
Stojadinovićeva spoljna i unutrašnja politika nije odgovarala geopolitičkim planovima Kominterne, Intermariuma, engleskog Forinj ofisa i američkog Stejt departmenta. Nije odgovarala ni njihovoj podjarmljenoj beogradskoj, luciferskoj i rajetinskoj eliti koja je na čelu sa knezom Pavlom Karađorđevićem u izvesnoj meri radila za Kominternu, Intermarium i anglo-američki establišment na raslojavanju i uništavanju Srba (Vidi: Biljana Živković, Razgovor sa dr Srboljubom Živanovićem – Genocid nad Srbima još uvek traje! „Pečat“, Broj 109, Beograd, 9. april 2010). Zato su ljuti srbski neprijatelji stvarali između ostalih i „manjinska pitanja“ i „hrvatsko pitanje“ preko kojih su planski sprovodili anti-srbske programe i projekte. Satanizovali su srbski narod kao „hegemonistički“ i „okupatorski“. Potpaljivali su podjermljene, reakcionarne i revolucionarne skupine, podzemne pokrete i organizacije u Kraljevini Jugoslaviji, koju je trebalo razbiti. Između ostalih ljutih srpskih neprijatenja, isticali su se i komunisti-internacionalisti, koji su pozivali Hrvate i na oružanu pobunu.
Takođe, imajući na umu da su Englezi 1938. godine zahtevali od kneza Pavla, masona, viteza ordena Podvezice, namesnika u anglo-američkoj koloniji Kraljevini Jugoslaviji, između ostalog i Stojadinovićevu eliminaciju (Vidi: James I. Bray and C. G. Marshall, Pathfinder, Washington, D.C., Dec. 17, 1938, str. 9; Mita Dimitrijević, Mi i Hrvati – Hrvatsko pitanje, 1914 – 1939 – Sporazum sa Hrvatima, Beograd, 1939; Robert William Seton-Watson, The background of the Yugoslav dictatorship, The Slavonic Review, Vol. X. No. 29, December 1931, London, England; Redakcioni odbor, R. W. Seton-Watson i Jugoslaveni – Korespodencija 1906-1941, Vol. I-II, Zagreb – London, 1976).
U stvari na tz. „hrvatskom pitanju“ i na tz. „federativnom rešenju“ u Kraljevini Jugoslaviji radili su i izvesni podjarmljeni beogradski rajetini, luciferovi šegrti, denacionalizovani i degenerisani agenti Kominterne, Intermariuma, Stejt Departmenta i „najbolji eksperti“ Forinj ofisa u Londonu. Zato nije ni čudo što nas je sve snašlo i kako smo prošli u izgubljenom i tragičnom dvadesetom stoleću u kojem je sav ceh platio ni kriv ni dužan naš nesrećni, obespravljeni, potlačeni i okupirani srbski narod (Vidi: Filis Oti (Phyllis Auty), Jugoslavija u britanskim strogo poverljivim dokumentima – U vrtlogu „hrvatskog pitanja“, NIN, br. 1123, Beograd, 16. jul 1972; Phyllis Auty, Yugoslavia with 95 illustration and 2 maps, London, 1965; Phyllis Auty, Tito, New York, 1972; Stephen Clissold, A short History of Yugoslavia from early times to 1955, Cambridge, England, 1966; Stephen Clissold, Whirlwind – An account of marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949).
Poznato je, da je Stojadinović za vreme boravka u Argentini stupio u kontakt sa Brozovim degenerisanim i denacionalizovanim rajetinskim establišmentom u Beogradu, koji je prokockao sve što je srbski narod ostvario u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Stupio je u vezu i sa hrvatskim ratnim zločincem Antom Pavelićem, sa kojim je sklopio nekakav „sporazum“ u toku 1954. godine.
Šta je o ovome „sporazumu“ mislio prof. Radoje L. Knežević, mason, urednik londonskog lista „Poruke“, oko kojeg su se okupljali izvesni članovi „Jugoslovenskog Odbora“ i masoni idolatristi, okultisti, ritualisti i uniformisti bivše Kraljevine Jugoslavije, vidimo u ovom članku koji je objavljen pod naslovom „Vođa i poglavnik“, koji doslovno glasi…
VOĐA I POGLAVNIK
G. Milan Stojadinović ušao je u našu političku istoriju kao Pretsednik Vlade za period juni 1935 – februar 1939. Pod njim je počela temeljna promena spoljne politike i udarilo se pravcem koji će njegov poslanik privesti logičnom završetku – potpisivanju Trojnog pakta, vojnom savezu sa Silama Osovine protiv slobodnoga sveta. Jeziva lakomislenost g. Stojadinovića retko kad je došla da punijeg izražaja nego januara 1939. Kad mu je Ćano rekao na Belju o nameri Italije da likvidira albansku državu, on je, beleži Italijan, „izgledao smračen, zatim se raskravio, i govorio o podeli Albanije kao najboljem rešenju“. (Dnevnik, 19 januar 1939.) To je bila njegova reakcija na težnju Italije da zakorači na Balkan! U unutrašnjoj politici , Stojadinovićevo pretsednikovanje značilo je tri i po godine policijskog nasilja, političkih progona, finansijskih skandala, neobuzdane lične reklame. Ako su potoci žuborili, zvezde sijale i ovce se jagnjile, zasluga za to pripadala je Pretsedniku-Batliji. To su bila vremena uniformisane manguparije, u zelenim košuljama i sa Vođinim likom na maramicama; manguparije koja je na prinudnim zborovima skandirala Vo-đa! Vo-đa! Vo-đa! – što su skrđeni, ozlojeđeni nameštenici i radnici, pomeranjem naglaska, osvetnički pretvarali u Đa-vo! Đa-vo! Đa-vo! Potkraj svoga vezirstva g. Stojadinović bio je došao na kolosalnu ideju, da srpsko-hrvatske odnose sredi na taj način, što bi pokušao da nacionalističku Mačekovu stranku tuče – svojim savezom s Antom Pavelićem, organizatorom ubistva kralja Aleksandra. Po tom planu, Jugoslavija, poprište Kneževe samovolje, imala je da bude postepeno pretvorena u kondominium dva fašizma. Izgledalo je dovitljivo: Stojadinović paša, Pavelić subaša, knez Pavle sveden na Viktora Emanuela, a Musolini pokrovitelj i vrhovni gospodar. Svilen gajtan, poslat po žandarmu u gluho doba jedne zimske noći, prekratio je ostvarenje ove zamisli.
G. Stojadinović voli da se poziva na Nikolu Pašića, kočoperi se kao njegov politički sledbenik. Grublji falsifikat teško je zamisliti. Uza sve svoje mane, Pašić je bio vojnik narodne slobode, ratovao s kraljevima, nosio lance i tresao prestolima, povijao se i uspravljao, i nikad nije ispuštao iz vida interese države, ideal o narodu kao istočniku i uvoru svake vlasti. On će ostati kao jedna od najkrupnijih figura u političkoj istoriji Srbije. G. Stojadinović, pak, bio je navek bez ideja i bez principa. Levantinski saraf po mentalitetu, njemu je bilo stalo jedino do vlasti radi posla. Njegov prethodnik g. B. Jevtić bio je smenjen zato što je čvrsto produžio onu spoljnu politiku koja je uživala opštu podršku naroda, politiku koja je u punoj solidarnosti sa Zapadnim Silama, državama Male atante i Balkanskog sporazuma, imala najsigurnije jemstvo za obezbeđenje Jugoslavije. G. Stojadinović nije bio izložen rizicima te vrste. On je poveo onu spoljnu politiku koju mu je diktirao knez Pavle. Kao svi vlastoljupci koji nemaju pravih uverenja a bez korena su u narodu, on je na Dvvor gledao kao na isključivi izvor vlasti, i prema volji dispensatora vlasti podešavao svoja shvatanja. Sve vreme bio je gavaz Kneževe diktature. Između njih dvojice puklo je ne na nekom krupnom načelnom pitanju, već zbog podele lične vlasti. Nikola Pašić, koga g. Stojadinović obeđuje kao svog „velikog učitenja“, uvek je u opoziciji rastao; g. Stojadinović se spuhao kao puždravi dečji balon čim mu je Dvor milost otkazao.
Otpre nekoliko godina g. Stojadinović boravi u Buenos –Ajresu, Argentina. Tu je okružen, kao nekad rimski patriciji klijentima, malim dvorom čankoliza privučenih sećanjem na oglotke s trpeza iz starih dana. Oni su mu dočarali san o negdašnjoj slavi. Njegova grandomanija ponovo je izbila. U Srpskoj zastavi, produženju Vremena, nedavno se moglo čitati kako je g Pretsednik blagovoleo „primiti u audijenciju“ upravu nekog srpskog udruženja. Proglasio se „Vođom argentinskih Srba“. Probudile su mu se političke ambicije. Vampire se Knez i g. Cvetković: zašto se nebi i promeškoljio i zakašljao i on? Došao je na misao da obnovi svoje pobratimstvo s Antom Pavelićem, koji je u međuvremenu – tokom okupacije – nekoliko stotina hiljada Srba poklao, nekoliko stotina hiljada pokatoličio, i toliko naterao u begstvo preko Drine. Ustaški časopis Izbor objavio je, u svesci za juli 1954, razgovor koji su njegovi urednici imali sa g. Stojadinovićem 29 jula o rešenju srpsko-hrvatskih odnosa. G. Stojadinović ih je, pišu, dočekao „sa simpatičnim smiješkom“ i oslovio: „Vi ste urednici Pavelićeva Izbora?“ Upitao je da li su „za vermot ili šljivovicu“. Oni su se odličili za čašicu „srpske i hrvatske šljivovice“, – ma da bi i vermot bio isto toliko simvolična veza između njih. Na pitanje da li je on za stvaranje „Velike Srbije kao Nezavisne Srpske Države“, tj. da li je za razbijanje Jugoslavije, g. Stojadinović je izjavio: „Svakako da smatram, da je to jedini i najbolji put da se zaštite interesi i budućnost srpskog naroda…“ A kako on gleda, nastavili su urednici Izbora, „na težnje hrvatskog naroda, koje su težnje jednodušno izražene u željama svih hrvatskih političkih faktora od nekog značaja, a to je Nezavisna Hrvatska Država Hrvatska?“ Odgovor: „Ono što ja tražim za srpski narod, ne mogu a da ne priznam i hrvatskom narodu… Ja sam uveren da ćemo ovim putem doći do rezultata, da se najzasd učini kraj dosadašnjem međusobnom uništavanju…“
Tu sad staje priča.
Reakcija cele srpske štampe u emigraciji bila je oštra i do krajnosti nepovoljna po Stojadinovića. Čak i oni Srbi koji su za raskid državne zajednice sa Hrvatima zbog pokolja u NDH, zgrozili su se što se mogao naći Srbin voljan da vrhovnog ustaškog ubicu primi kao partnera za bilo kakvu akciju. Dokaz je ne samo neskrupiloznosti, nego i političkog i moralnog slepila, što g. Stojadinović nije uočio taj prosti fakat: da bi pojava Pavelića i njegovih čaruga na jugoslovenskom prostoru učinilča da svi noževi senu i sve puške planu. Ma kako se razvijali odnosi između Srba i Hrvata, jedno ostaje izvesno: da Srbi nikada neće hteti nikakve razgovore sa Pavelićem.
Ustaše danas, sa svojim nadbiskupom Šarićem i svojim fratrima, – lišeni mogućnosti da ljudskim očima kao kupinama pune kotarice za Poglavnika, – naučili su se propovednicima „mirne rastave“ između Srba i Hrvata, „bez prolijevanja krvi“. Kako bi se to moglo da postigne? „Velika Hrvatska“ i „Velika Srbija“ međusobno se isključuju: obe bi imale da obuhvate jedan isti, širok prostor, naseljen i Srbima i Hrvatima. Preseljenje? Ali, ko bi imao da se kupi sa svojim prnjama i da se seli? „Međusobno uništavanje“ o kome govori g. Stojadinović vršeno je kad je zajedničke države nestalo: srpsko-hrvatskog zatiranja nije bilo ni pre 1941 ni posle 1945. Mir i napredak mogućni su jedino u zajedničkoj državi, u kojoj Velika Hrvatska dopire do Đevđelije, a Velika Srbija do predgrađa Trsta. Inače, rastave bez krvi moglo bi da bude samo ako jedan od dva separatizma bezuslovno kapitulira pred drugim. Je li se g. Stojadinović obavezao da primi Veliku Hrvatsku od Subotice i Zemuna niz Drinu do pod Lovćen i do ušća Bojane? Ili je pak Pavelić, koji je kao od šale bio teslimio Dalmaciju Italijanima, pomiren već s tim da se Velika Srbija protegne linijom D. Miholjac – Sisak – Rijeka – Kopar? Ko je od njih dvojice položio oružje pred drugim? I hoće li nam u nekom idućem Izboru da otkriju i glavnu stvar: kako su smislili da ožive Hitlera i Musolinija, sa svom njihovom moći, da bi svoj dogovor o razbijanju Jugoslavije mogli ma i privremeno privesti u delo? Jer ta država, naša otadžbina i danas i juče bez obzira na režime koji se smenjuju, živa je i žilava stvarnost. O nju su se mnogi zubi polomili; polomiće se. Njen opstanak neće ugroziti razni zločinci o čijim će se neljudstvima pričati s užasom kroz vekove, i koji znaju da ih u slobodnoj Jugoslaviji čeka neumitni mač pravde. Nju neće moći da uzdrma ni ćudljivost nekih političkih prvaka iz HSS koji su jednog dana žustri republikanci, a drugog dana daju se imenovati od Dvora ukaznim senatorima; koji jedne godine viču svoje uverenje da je Jugoslavija, i to Kraljevina Jugoslavija, potreba i za Srbe i za Hrvate i za Slovence, a druge godine se zalažu za Hrvatsku Republiku do Drine i – uz pomoć Arnauta, topovsko meso neke nove Ustašije, – za rat sa Srbima do istrage. Ti ispadi podivljalih nacionalista istutnjaće se u vetar. Razbor naroda od 17 miliona duša umeće da odbrani svoj najviši interes, zajedničku državu. Separatisti će imati ili tome da se priklone, ili da skončaju u izbeglištvu.
Ta istina mora biti prilično jasna i Paveliću i g. Stojadinoviću. Čemu onda taj njihov istup ruku pod ruku?
Vredi zabeležiti da je Sporazum Pavelić-Stojadinović došao kao naručen za potrebe italijanske politike. On je, zgodnom podudarnošću, objavljen u trenutku kad je u Rimu bilo stalo da oteža svako, ma i najposrednije ukopčavanje Jugoslavije u odbrambeni sistem Zapada, i da do maksimuma poveća svoje šanse pred rešenje Tršćanskog pitanja. Rimu nije bilo dovoljno da na Jugoslaviju ukazuje kao nepouzdanu zbog komunističkog režima u njoj: Zar je Italija, do pre neku godinu pod fašizmom a danas s najmoćnijom Komunističkom strankom u Evropi, manje vrbov klin nego Titov režim? Rimu je bilo potrebno da se Jugoslavija svetu prikaže kao nestabilna i efermena državna tvorevima, stalno pred opasnošću od unutrašnjeg raspada. Izvesni uticajni krugovi u Italiji još se nažalost nisu oslobodili duha kojim je bio prožet Musolinijev režim. Ništa ne naučivši iz nesreće kroz koju je prošao italijanski narod, oni se još uvek opijaju snom o Istri, Dalmaciji, Albaniji. Za ostvarenje tih osvajačkih planova, glavnu smetnju pretstavlja jugoslovenska država. Pavelić i separatisti svih boja Rimu su dobro došli kao oruđa u borbi za prodiranje na Balkan. Oni se puštaju s lanca i napujdaju kad god to zahte neki italijanski interes: 1934, 1941 i evo sad 1954. Otuda publicitet, preko svake mere, koji je italijanska štampa dala izjavama ta dva politička mrtvaca, Vođe i Poglavnika. Javnost Velikih Demokratija, međutim, nije ni glave osvrnula na tu igru marioneta italijanskog imperijalizma: Glumci su već izadutirani, a trik suviše dobro poznat.
(Vidi: Vođa i poglavnik, „Poruka“, Organ Jugoslovenskoh Narodnog Odbora – Jugoslav National Committee, urednik prof. Radoje L. Knežević, br. 54, 1. novembar 1954, London, England).
* * *
Ne upuštajući se u nikakve druge komentare u ovom kontekstu podsetili bismo čitalaku publiku i na jedan protest pretsenika SNS, Mile Radakovića, protiv sporazuma Stojadinović-Pavelić, koji glasi…
PROTEST PRETSEDNIKA SNS, BRATA MILA RADAKOVIĆA, PROTIV SPORAZUMA STOJADINOVIĆ-PAVELIĆ
Nedavno objavljeni sporazum između bivšeg pretsednika jugoslovenske vlade, Milana Stojadinovića i poglavnika bivše Hitlerove i Musolinijeve „Nezavisne Države Hrvatske“ u Buenos Airesu, Argentina, pobudio je gnušanje od strane svih srpskih organizacija u Americi i Kanadi. Oko 200.000 organizovanih Srba i Srpkinja jednodušno su osudili „pakt o miru“ između Stojadinovića i vođe hrvatskih krvoločnih fašista – ustaša Pavelića, koji su se, prema vestima iz Madrida, Španija, sporazumeli za zajedničku saradnju sa ciljem „obrazovanja zajedničkog fronta protivu maršala Tita“.
Srbi i Srpkinje Severne Amerike osudili su ovaj pakt, kroz usta brata Mile Radakovića, pretsednika najjače srpske organizacije Srpskog Narodnog Saveza kao „beznačaja“ ističući, da svi pošteni i dobri Srbi „nemaju nikakve veze sa ovim sporazumom“.
Brat Mile Radaković uputio je veoma oštar protest, preko kancelarije Saveza, poznatim novinarskim agencijama A. P. i J. P., ističući da je Pavelić kao sluga Hitlerov za vreme takozvane „Nezavisne Države Krvatske“ poubijao oko 700.000 Srba, uključujući i decu u kolevkama, na pomenutoj teritoriji.
Stojadinović, koji je zbačen kao pretsednik jugoslovenske vlade, bio je proteran zbog podržavanja pro-nacističke politike, koja se završila potpisivanjem pakta sa Hitlerom u martu 1941 godine. Ovaj pakt je odbačen od strane Srba posle izvedenog državnog udara 27 marta iste godine, zajedno sa nenarodnom vladom Dragiše Cvetkovića i Mačeka koja je sporazum potpisala.
Brat Mile Radaković između ostalog rekao je:
„Nijedan rodoljubivi Srbin koji se seća događaja iz Drugog svetskog rata neće i ne može imati ništa zajedničkog sa potpisnicima pakta u Buenos Airesu, niti sa samim paktom.“
Pretsednik S. N. Saveza je istovremeno podvukao da je Srpski Narodni Savez „beskompromisan protivnik Titove komunističke vlade u Jugoslaviji“.
Opozicija S. N. Saveza Titovom režimu nema ništa zajedničkog sa anti-komunističkim stavom potpisnika pakta, rakao je brat Radaković i produžio:
„Naša organizacija je anti-fašistička isto tako kao i anti-komunistička. Mi ćemo produžiti našu borbu protiv porobljivačkog Titovog režima bez pomoći Pavelića i Stojadinovića.“
Stav Srpskog Narodnog Saveza kako po unutarnjim tako isto i po spoljnim pitanjima sleduju, u glavnom sve srpske organizacije u Americi i Kaadi. To je izraz osećanja srpskog naroda i srpskih organizacija.
(Vidi: Protest pretsednika SNS, brata Mila Radakovića, protiv sporazuma Stojadinović-Pavelić, „Amerikanski Srbobran“, Organ Srpskog Narodnog Saveza , br. 11302, 1. februar 1955, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
Lapsus!
Treba da stoji: Milan Stojadinović (Čačak, 1888 – Buenos Aires, 1961)…
Hvala!