Почетна / Дух времена / Ракетни штит на Eвросонгу

Ракетни штит на Eвросонгу

СЈАЈ И БЕДА ПРОПАГАНДЕ: Песма Евровизије 2016

ЏамалаПише Љиљана Богдановић

Како је „евровизијска хистерија“ око победничке песме, две недеље уочи њеног збивања, у „Печату“ прецизно описана, и да ли су догађаји на овом недавно завршеном такмичењу за Песму Европе још једна потврда да живимо у ери апсолутног тријумфа политичке и идеолошке пропаганде, у којој се, поред дубоке моралне беде, неуморно потврђује спремност (пропагандиста) да се читави народи, не само поједине њихове класе или појединци, упрегну у улогу корисних идиота?

На овогодишњем 61. такмичењу за Песму Евровизије победила је представница Украјине, кримска Татарка са уметничким псеудонимом Џемала, чија (од публике, а посебно од националних жирија богато одликована) песма „1944“, иако посвећена поратном расељавању кримских Татара, јасније него о историји говори о „болу“ због присаједињења Крима Русији. Друго место је припало Аустралији (!), док су, упркос прогнозама да ће бити убедљиви победник (према гласању народа…), те тако и будући организатор ове манифестације, Русија и њен представник заузели треће место. Управо овај редослед, и све оно што га је обележило, створили су убеђење да је овог маја, у Стокхолму било служено опело за Евросонг!

[restrictedarea]

АМЕРИКА СЕ БРАНИ НА ЕВРОСОНГУ Одлучност с којом је спроведена наднационална „операција Евросонг 2016“, односно демонстрирана потпуна политизација једне наводно уметничке музичко-естрадне манифестације, у којој је сложеном режијом мегамузичког надметања наметнута победа музички осредње „нумере“ могла је можда да изненади друге народе, али не и Србе. Прецизније речено, расплет са песмом „1944“ није био велико изненађење за Србе у старосном добу 25 плус, који у своје сећање лако призивају време када је интензивно и судбоносно уплитање Америке у југословенску трагедију јавно и стратешки „стручно“, с оне стране океана, објашњавано овако: историјска геополитичка тумбања на Балкану, посебно у СФРЈ, те још посебније – у Србији, директна су претња националној безбедности САД. Тада још неуки, оптерећени застарелим поимањем чињеница, у чијем сплету је буквално схватање географије , кориговано у међувремену, играло извесну улогу, па стога и није било разумевања како хиљадама миља удаљена мала земља може да прети осећању спокојства и сигурности моћне и велике државе, овладали су овде неопходним знањем, научили правила дијалектике игара интереса… Безмало да тако еманциповани искуством више и не питамо, не двоумимо се, већ брзо и лако схватамо истине и друге тајне. Тако би и сада, намах смо ухватили поенту око музичког гласања: Америка се не брани само у румунском Дивоселу, где је управо инсталирала противракетни штит, већ она превентивно делује и у приликама као што је Евросонг. Како? Скретањем планетарне пажње на зло које постоји и у свом деловању одмиче ли одмиче. Ко ће то боље и емотивније да каже него несретни Татари, који су бич божји (Стаљинов заправо) искусили у својој историји. (Ех, Џемала, како те разумеју сви они који од тог бича стрепе!) Због чега се Америка брани? Због тога што су овим поменутим злим деловањем угрожени њени, дакле овде добро познати, „национални интереси“. Ко их угрожава? Исти они који су смрсили и Татарима – Русија и њен свет. Како се онда Америка у овом случају, сложенијем од балканског, брани? У складу са приликом: музиком, која, као што је познато, лако проналази пут до срца милиона, а када се једном на овом месту угнезди, даље све иде лако, чак можда лакше него ли оружјем! Због тога, да би „лако“ борба ишла, америчка одбрамбена колико и ударно-превентивна стратегија не пропушта прилике: На зло, ово исто на које је циљано у Стокхолму, указано је и приликом доделе последњег књижевног Нобела, када је лауреат, Белорускиња Светлана Алексијевич говорила  детаље чија је сличност са медијским наступом и понеким моментима Џемалине животне приче управо запањујућа. Када већ набрајамо, сетимо се и неких недавних случајева: Америка се бранила и када су ове, али и прошлих година, најеминентнији европски филмски фестивали додељивали своје главне награде… И када су недавно Емиру Кустурици, управо због тога што је „Путинов пријатељ“, ускратили позив за фестивал у Кану (чији је вишеструки победник), или када су, рецимо, Никити Михалкову само зато што је направио сјајан али „пропутиновски“ филм „Сунчаница“ (о повлачењу белогардејаца са Крима), са проруским поруком „Крим је наш“, укинули могућност да га премијерно прикаже на венецијанској Мостри! Тада је, Михалкова, двоструког победника ове филмске смотре, судбина одвела у Београд, где симболички сасвим и одговара да се пред светом први пут прикаже ово сјајно дело. Америка се, дакле, брани неуморно, не препушта заштиту својих националних  интереса импровизацијама и површном деловању ни када су култура и уметност, а посебно велики шоу-бизнис попут Евросонга и других музичко-сценских оскара у питању. Или је упутније рећи – поготово када су ови побројани аспекти друштвеног живота, односно естраде и мегазабаве у питању. Управо зато су и догађаји на Песми Евровизије очекивани. Ево дела текста који је крајем априла, у „Печату“ (број 418), написао наш дописник из Москве, предвиђајући, до танчина, комад са певањем и пуцањем који је после непуне две недеље (безобзирно грубом и – како су коментатори већ приметили – неинтелигентном манипулацијом) „сахранио“ најпопуларнију европску музичку приредбу.

ХРОНИКА НАЈАВЉЕНОГ ДОГАЂАЊА „Кримскотатарско питање једно је од сложенијих са којима се данашња Русија суочава. Не само што се Татари никад до краја нису помирили са предајом Османске царевине Крима Русији 1738, после ратног пораза Цариграда, већ руско-татарске односе додатно усложњава и насилна депортација скоро 200.000 Татара после Другог светског рата. Званично, разлози за депортацију били су масовно дезертерство кримских Татара из редова Црвене армије (наводно до 20.000 људи), топао пријем немачке војске у периоду окупације Крима (новембар 1941 – 12. мај 1944), учешће у јединицама немачке армије, нацистичке службе безбедности СД, полиције, жандармерије, затворским и логорским апаратима. (…) Управо ово последње отворило је простор за политичке манипулације кримскотатарским питањем, као и њихово стављање у службу антируских интереса, којима се данас командује из Вашингтона, Анкаре и Кијева.“

Када једном крену, и када се покажу успешним, манипулације (и манипуланти) најчешће забораве наук да је „права мера“ уметност и тајна сваког, па и пропагандног финог, то јест учинком квалитетног рада. Искуство, па и ово најновије – музичко које је за позорницу имало глобални аудиторијум од чак 200 милиона гледалаца (50 земаља се такмичило на Евросонгу, а ове године је, као „амерички супститут“ учествовала и „европска“ Аустралија!) потврдило је да живимо у ери апсолутног тријумфа политичке и идеолошке пропаганде, у којој се поред дубоке моралне беде, неуморно потврђује спремност да се читави народи, а не само поједине њихове класе или појединци, упрегну у улогу корисних идиота. Стокхолм 2016. може међутим постати преломна тачка, моменат када је у равни света музичког спектакла и шоу-бизниса својеврсна злоупотреба политичко пропагандне „функционалности“ неког догађаја и могућности које он пружа достигла негативни врхунац и оставила мучан утисак. Претеривање се враћа као бумеранг, па су ругање и подсмех – од огорченог до бурлескног – преплавили друштвене мреже и блогосферу. Примитивно транспарентно режирање приче о болу кримских Татара, са порукама чија поетика као да је утемељена у култном „рафинираном“ цртаћу „Саут Парк“, и његовим карикатуралним интерпретацијама света, надахнуло је пародијске осврте, посебно из домена графичких креативних коментара. Једну, која је својеврсна реплика виђеног на европским сајтовима, објављујемо на нашој насловној страни. Учинак је „Печатовог“ дизајнера и његовог ведрог коментарисања Евросонга уз употребу симбола који су мета поменутог неинтелигентног преигравања. Заиста, због чега може „1944“, а не рецимо „1945“? И за ову другу годину најважнији и пресудан призор: руска војска која, уз националне инструменте, исказује задовољство, и где да то природније и ведрије учини него у управо ослобођеном Берлину, у којем прославља крај страшног рата (рата у којем је, узгред речено, део кримских Татара, мада не сви, био противник Црвене армије).

У „тешка времена“ и у условима све тежих и отворенијих изазова игра се све бруталније, јер Русија је опсесија и хоризонт којем се мора приближити и који се мора савладати. Пропагандни стратешки потенцијал је прековремено запослен. У поменутом извештају нашег московског извештача била је предочена и најава тада будућих, а како се потом испоставило савршено тачно описаних догађаја.

„Кулминација ове хистерије биће достигнута за десетак дана. Најпре ће кијевска певачица кримскотатарског порекла, Џамала, представљати Украјину на полуфиналу Евросонга у Стокхолму 12. маја, на исти дан када су совјетски војници 1944. ослободили Крим од хитлероваца. Џамалина песма се тако и зове „1944“, али се односи на 18. мај исте године, када је започела депортација татарског народа из Крима – том приликом и њена породица је исељена у далеки киргизијски град Ош. Ако прође на финално вече, Џамала ће наступити и 15. маја, а ако би којим случајем и победила, сва Европа би певала о руском мучењу кримских Татара.“

Све се, дакле, одиграло управо у складу са наумом сценариста, али чини се да последице, пре свега жестоке критичке реакције, мало измичу контроли режијске екипе. Ускомешана јавност Старог континента се не предаје, па је управо објављена вест како је европска радио-дифузна унија (ЕБУ) – организатор Песме Евровизије – саопштила да ће размотрити петицију (потписало ју је до 18. маја око 300.000 људи) којом се тражи преиспитивање резултата овогодишњег Евросонга одржаног у Стокхолму, а њен портпарол Пол Џордан изјавио је: „Знамо за петицију, биће размотрена већ данас, а одговор на њу ћемо објавити касније. Иначе, сумњам да ће доћи до преиспитивања резултата надметања.“

ПорошенкоПРОВОКАЦИЈЕ И ОДГОВОРИ У размени ватре на линији Кијев–Москва за сада ипак све иде по плану пропагандиста. Занимљива вест је стигла из Украјине. Директор украјинског Института за национално памћење Владимир Вјатрович јавно је, наиме, после победе певачице Џамале на Евросонгу – позвао НАТО да помогне Кијеву да се „Песма Евровизије 2017“ организује у Севастопољу. Према овој вести, Вјатрович је, да би био сигуран да су га добро разумели, нагласио: „Припреме треба заједно да обаве Украјинска армија и НАТО.“ Могу ли инспиратори фризирања резултата на Евросонгу да пожеле нешто више? Осим можда да украјински председник Петар Порошенко честита Џамали победу и обећа јој да ће бити проглашена за народну уметницу Украјине, што је он, разуме се, и учинио. На ове провокације из Русије су, не без духа, узвратили да ће свакако учествовати на Евросонгу 2017, али да ће тада у Украјину доћи са војним оркестром, можда баш као у Берлину 1945. године.

У занимљиве коментаре и реаговања из Русије може се убројати и оцена коју, уочавајући путеве којим је „командна мантра“ из пропагандног центра преточена у живот музичко забављачке сцене Европе, даје публициста Антон Крилов (преноси је наш портал „Факти“): „Евровизија 2016“ била је више него добар пример колико се непосредна демократија разликује од представничке. Или прецизније: колико су такозвани стручни жирији у супротности са становиштем народа земаља учесница. Најизразитији пример је сама земља победница. Гледаоци у Украјини дали су представнику Русије Сергеју Лазареву максимално могућих 12 поена. Упркос више од две године зомбирања грађана Украјине ’руском агресијом’. А украјински жири – нулу!“

Слично украјинском жирију поступио је и наш – српски жири, побуђујући не само сумњу већ и убеђење да је из „командне собе“ овдашњег националног ТВ сервиса задата јасна „директива о понашању“ поводом татарске баладе. Српском жирију је тим поводом, у својој колумни у листу „Данас“ најјасније очитао буквицу Цвијетин Миливојевић: „Еврофанатични жири јавног медијског сервиса овом политичком памфлету доделио је максималан број поена, а већ следеће године очекујем да овдашњи ЕУ зилоти победу уделе неком потомку ’фолксдојчера’ који ће певати како су његове претке протерали зли Срби, а не на пример југословенски ’црвени’ и Тито.“

Апострофирани раскорак у изборима и мишљењу „становништа“, односно грађана и њихових из редова тзв. елита одабраних и именованих националних жирија добар је и илустративан пример за оно што познати савремени руски мислилац Александар Панарин уочава као отуђење елита, упозоравајући – Ако супротстављање државе друштву рађа тоталитаризам, супротстављање елита становништву рађа колонијални гето. Да ли су програмски савети и секције за културу и забаву моћних институција које свету и у свету инсталирају пожељно мишљење управо на то циљали – на „колонијални гето“? У којем ће, после овогодишњег Евросонга, у колонијама занимати или пак опсесивније и немирније бавити проблемом „бола кримских Татара“?

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Не могу да верујем да се било која држацва маје са Евросонгом. И дељење Оскара нема везе са најбољим филмом. Беда, јад и патетика.




    0



    0
  2. Problem „Eurosonga“ je, što je pobedio grad /Kijev/ , a ne Ukrajina! Novokomponovano ime „Evrovizije“ je uvek i bilo sa primesama politike, od davnih „pedesetih“, ali ovo prevazilazi i tadašnju „naivnost“ za tri koplja, ova je pobeda tipična metafora „hladnog rata“! Da ne ulazimo, da su prekršena pravila emitovanja mnogo ranije od dozvoljenog, da ima zloupotrebu političke konotacije, melodramski /holivudski/ nastup …. i sve to da probudi srca „atlantista“! Farsa bi bila mnogo blaža, da je pobedila Australija, kao „evropska“ država! Naša Sanja je predstavila Srbiju u najboljem svetlu, dok je državna TV zloupotrebila mišljenje srpskih glasača! Od Bujoševića ništa novo!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *