Почетна / Дух времена / Посребрена „Олуја“ и митологизација муслиманских жртава

Посребрена „Олуја“ и митологизација муслиманских жртава

Слављење великог злочина (3)

Избегличке колонеПише Бојан Јовановић

Зато што у Хрватској и у Хрвата никада није извршен процес лустрације, злочини над Србима су се могли некажњиво понављати

Упркос чињеници да је над Србима извршен геноцид у Хрватској, евидентни су покушаји да се они прогласе за највеће злочинце и жигошу као геноцидан народ.

Међу бизарним тумачењима разлога и мотива „Олује“ истиче се, поводом слављења њене двадесетогодишњице, накнадно довођење овог са злочином у Сребреници, чиме се страдање Срба оправдава спречавањем таквог злочина над Хрватима. Ово је само још један камен у изградњи сребреничког мита, јер предимензионирањем злочина над Муслиманима (Бошњацима) и стварањем меморијалног центра у Поточарима, треба да се успостави трајно сећање на највеће зло у савременој историји, а Срби жигошу као геноцидан народ.

ТУМАЧЕЊА СРЕБРЕНИЦЕ У контексту овакве политике геноцида начињен је и британски покушај, осујећен руским ветом, да се поводом двадесетогодишњице злочина у Сребреници 8. јула 2015. године донесе резолуција Савета безбедности УН којом би се учиниле неоспорним све дотадашње манипулације бројем и карактером жртава, Срби добили историјску улогу злочинаца светских размера и тиме поништило њихово право на признавање сопствених жртава. То је био покушај да се спречи свако даље истраживање и преиспитивање овог догађаја у циљу оспоравања, као и да се канонизују по Србе неправичне пресуде Хашког трибунала, засноване на тенденциозном и неадекватном тумачењу ратних збивања у Сребреници 1995. године – да је стрељано 1.923 заробљених муслиманских војника, припадника 28. дивизије, који су под командом Насера Орића извршили страшне ратне злочине над српским цивилима у Подрињу јула 1992. и јануара 1993. У Братунцу, Скеланима и Кравици убијено је 3.585 Срба, оне које су побили Муслимани (Бошњаци) су касније масакрирали, а остале одвели у логор, силовали и мучили до смрти.

Реч је, дакле, о осветничком и непланираном чину стрељања заробљених муслиманских војника о чему говори и чињеница да не постоји ниједан документ као израз претходне идеје и плана да се учини такав злочин. Међутим, број сахрањених је увећан, тако што су посмртни остаци више стотина погинулих у борбама измешани са посмртним остацима стрељаних. Манипулација и увећање броја стрељаних почиње након Клинтоновог одговора Изетбеговићу који је тражио војну помоћ, да је потребно око 5.000 муслиманских жртава како би се, подржана јавним мњењем, покренула операција НАТО-а против војске Републике Српске. Сходно том захтеву, повећаван је број жртава, а након извршене војне операције против Срба, наратив о геноциду обогаћује се лажима да су међу стрељанима били и дечаци. Испоставило се да је у истицању бројке од око 8.000 жртава било и око 500 оних који су, када је утврђено да су живи, уклоњени са списка. Преувеличавање сопствених жртава израз је тежње да се супарничке и непријатељске минимизирају и злочини извршени над њима потисну и учине оправданим.

ЗЛО КАО ДОБРО Имајући у виду чињеницу да се у контексту хрватске културе слави један злочин, а у оквиру српске културе на тај дан тугује због побијених и протераних цивила, поставља се питање не само различитих култура сећања већ и различитих идеологија које су остале живе до данас. Реч је о идеологији усташтва заснованој на шовинизму и геноциду и идеологији толеранције, помирљивости и опраштања. Насупрот Србима који су сматрали довољном саму по себи истину о свом великом страдању, Хрвати су енергично наметали лаж о догађајима у којима су извршили највеће злочине према њима. Умањујући број страдалих у Јасеновцу, проглашавајући Србе кривцима за оно што им се догодило и славећи своје злочине као победу над Србима, Хрвати се ругају жртвама које су поубијали, масакрирали, протерали и опљачкали. Више хиљада убијених и преко 500.000 протераних Срба, Србија није могла, без одговарајуће међународне подршке, да заштити. Будући да је та подршка пре свега западних земаља била на страни Хрватске, остварење њених ратних циљева је и повод њиховом слављењу. То слављење може изгледати и ирационално, али је његово сагледавање у светлу хрватских националних интереса логично и разумљиво.

Сваки догађај, па и „Олуја“ има свој актуелни и историјски контекст, манифестно и скривено значење. Започињући рат против оружаних снага тадашње заједничке државе, као и против Срба настањених на њеној територији, Хрватска је била мотивисана не само манифестним идеолошким националистичким циљевима већ и оним латентним непосредним материјалним интересима због којих се одувек и ратовало. Пошто су ти циљеви остварени, онда их и треба сагледати у светлу јасних чињеница које указују на значај прикривених разлога рата поведеног против Срба. Ратом је остварена државност у оквиру максималних територијалних претензија, а протеривањем и етничким чишћењем Срба смањен је њихов број и сведен на занемарљив проценат, чиме је ослобођено преко двеста хиљада радних места и омогућена легализација опљачкане имовине Срба – више од 70.000 њихових станова, кућа и викендица запосели су и присвојили Хрвати. Имајући у виду наведено, национално хомогенизована хрватска држава има много разлога да слави највећи злочин који је извршила после Другог светског рата у Европи. Без одговарајуће критичке свести и контекста који би створио ту свест, злочин над Србима се слави у оквиру паганског етичког обрасца који допушта да се због остварене користи и учињено зло може прогласити добрим. На лажи о узроцима рата почетком 90-их година 20. века у Хрватској створен је нови национални мит о праведном ослободилачком домовинском рату у којем је потиснута истина о злочинима над Србима, етнички почишћеним из Хрватске. Мит о српској кривици, којим се оправдавао усташки геноцид, али и потоње настављање злочина над српским народом и њихово етничко чишћење у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, добио је обредну потврду у прослављању тих злочина.

ХРОНИЧНО УСТАШТВО У тој реалности је могуће слављење нацизма на стадионима, позивање и покушај институционализације усташког поздрава „За дом спремни“ и уобичајени ексцеси јавног изражавања расизма и мржње према Србима. Шовинизам и усташтво су хронична болест у хрватском народу која се толерише, како на унутрашњем тако и на спољашњем плану. Благе реакције без казни не спречавају већ само подстичу овакво понашање, а слављење злочина не зауставља агресију на Србе него јој само даје нови подстицај. Протести против ћирилице, праћени ломљењем и уклањањем постављених табли израз су нетолерантности и нетрпељивости према Србима. Будући да је симбол српског народа и његове културе, ћирилица је постала мета напада, протеста и антисрпских манифестација, праћених паролама „Србе на врбе“. У таквој атмосфери линча и осећаја несигурности, догађају се и константни напади на преостале Србе у Хрватској. Ти напади се не ограничавају на оне који живе или долазе у ову земљу, него и на оне који пролазе кроз њу. Тако су јула 2015. године хрватски младићи на загребачкој железничкој станици улетели у воз и бејзбол палицама претукли Србе који су путовали у Словенију. Овакви догађаји су готово уобичајени у држави која је некажњивим геноцидом успела да у потпуности оствари своје националистичке циљеве и главним празником слави свој највећи злочин. „Олуја“ је само најмасовнија манифестација процеса започетог пре ове војне операције, настављеног након ње другим средствима, правног и физичког малтретирања, спречавања повратка и невраћањем одузетих станарских права и пољопривредног земљишта.

Уколико се објективно сагледају историјске чињенице, онда се од Старчевићевих текстова и политичке активности, преко демонстрација против Срба крајем 19. и почетком 20. века, злочина почињених у Великом рату, геноцида извршеног у Другом светском рату и Масовног покрета седамдесетих до сецесионистичког рата деведесетих завршеног етничким чишћењем успоставља историјска вертикала непрекидног страдања Срба у Хрватској. После свих великих злочина, Хрвати су остајали некажњени. После злочина у Великом рату амнестирани су стварањем заједничке државе, после геноцида извршеног у НДХ имали су заштитника у Титу и комунистичкој партији, а после „Олује“ у својим западним савезницима. Зато што у Хрватској и у Хрвата никада није извршен процес лустрације, злочини над Србима су се могли некажњиво понављати. Осветљено „Бљеском“ и актуализовано „Олујом“, мрачно искуство усташке каме и јаме показало је основаност страховања Срба да им се историја НДХ може поновити. То понављање мрачне историје је последица неадекватног кажњавања Хрвата за масовне злочине учињене Србима и олаког српског прелажења преко тих злочина, који су се као негативно искуство због прагматичних политичких интереса потискивали да би се заборавили. Имајући у виду ове чињенице, Хрвати имају разлога да славе свој највећи државни празник јер су након свих безуспешних покушаја коначно успели некажњеним геноцидом да дођу до своје самосталне и етнички готово чисте државе.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *