Почетна / Економија / Кинески пасивни контранапад

Кинески пасивни контранапад

globalna ekonomijaПише Момир Булатовић

Намјера овог текста је да сложени глобални и локални процеси, који ће нам доносити наредна искушења, буду сагледани са економског становишта и уз неопходна поједностављења. Без обзира на бројност своје популације и величину територије, сваки народ и држава имају могућност избора

Општа карактеристика данашњег свијета је нестабилност и нарушена безбједност која пријети избијањем сукоба свјетских размјера. Преплављени смо вијестима од којих су најбројније оне забрињавајуће или (чак) пријетеће, а и оне другачије, које пласирају медији главног тока, образованим и мислећим људима стварају исте асоцијације.

За оволики хаос није једноставно пронаћи главног кривца, јер је управо он најгласнији у оптуживању других и најсилније пријети моћном батином. Ипак, све су учесталији гласови (у „Печату“ одавно) који тврде да главни и реално једини реметилачки фактор представљају Сједињене Америчке Државе. Разлог за такву улогу је садржан у убрзаном и незаустављивом губитку њене глобалне лидерске позиције.

 

МРАЧНИ ПОСРЕДНИЦИ Ниједна криза којом су САД руководиле није суштински, а то значи праведно и на дужи рок, ријешена, а стално се отварају нове. Ми на Балкану још видамо ране њеног посредовања приликом распада обје наше претходне домовине. Стога, са великом забринутошћу ваља примити најаву повратка Америке и обнављања њене примарне политичко-дипломатске улоге на овим просторима.

Намјера овог текста је да сложени глобални и локални процеси, који ће нам доносити наредна искушења, буду сагледани са економског становишта и уз неопходна поједностављења. Без обзира на бројност своје популације и величину територије, сваки народ и држава имају могућност избора. Она је постојала (иако у неупоредиво мањем обиму) и онда када су опште геополитичке околности биле потпуно другачије. Умјесто „краја историје“, који се десио распадом СССР-а и побједом ултралибералне економије, свијет је, тек двије деценије касније, пред вратима новог почетка. Под заставом „слободе“, „људских права“ и „демократије“ одвијала се обична пљачка становништва, створених и природних богатстава малих и незаштићених држава, што је било право име за овакав економски модел. Русија и Кина предводе одлучан отпор оваквој (сулудој) америчкој економској политици и пракси. Зато су на главној мети њеног удара.

ГОСПОДАРИ НОВЦА Америчка логика је, све ово вријеме, била сурово и неумољиво једноставна. Створен је систем у којем новац управља свијетом, тако да онај који господари њим бива власник планете. Међутим, тај је модел необично брзо исцрпио своју унутрашњу енергију, а убрзано сагоријева и ону коју узима из окружења.

Америчка економија је у агонији стања које се назива „болест финансијализације“, а представља економију у којој се највећи дио профита стиче кроз финансијске трансакције, независно од реалних добара или услуга. У БДП-у Америке „банкарска индустрија“ и пратеће дјелатности учествују са више од једне петине. Крвна слика америчке привреде и финансија је толико лоша да је право чудо да има и оволико знакова живота. Током прошле године америчка влада је потрошила 3,5 хиљада милијарди (трилиона) долара. Да би се схватила ова величина, ваља указати да је промет „Волмарта“, највећег трговинског ланца у САД, био 476 милијарди. Истовремено, укупна количина долара у оптицају (новчанице, то јест кеш) износи само 250 милијарди. Можда ће се некоме учинити да је у питању велика сума и да је то много новца. Разумије се да јесте, али је мизерно мало у односу на укупне одобрене кредите у Америци који су достигли износ од шездесет трилиона долара. Дакле, америчко богатство није засновано на доларима него на одобреним кредитима иза којих стоји само „часна банкарска ријеч“ као једина вриједност.

 

СКУПЉИ ОД ХИТЛЕРА Када је, 2008 године, та кула од карата запријетила да се распадне, то је схваћено као коначна апокалипса, па је држава ускочила као посљедњи спасилац. Приликом тог слома из финансијског система Америке је нестало 10,2 трилиона долара. У акцији спасавања америчка влада је потрошила 4,5 трилиона долара. То је, прерачунато у сталне цијене, већи износ од трошкова ослобађања Западне Европе током Другог свјетског рата. Јефтиније је, дакле, било поразити Хитлера и ослободити Европу, што је чин вриједан истинског дивљења и вјечног памћења, него обуздати хијене са Волстрита и из редова власти који раде по њиховим налозима.

А тек резултат. Спасавање је почело на износу кредита од цирка 53 трилиона, да би се све наставило по старом и порасло на поменутих 60 трилиона. Та сума је двоструко већа од процијењене вриједности свих кућа за становање у Америци, три пута је већа од (такође фиктивне) активе свих америчких банака и двадесет пута већа од годишњег пореза који влада прикупи од корпорација и становништва. Разумије се, кредит није новац. Кредит је оно што људи потроше данас, уз обећање да ће некада платити. Кредита је много, а правог новца несхватљиво мало. Ово сазнање је толико једноставно и логично, али истовремено и веома опасно за јавно изношење. Многи људи у Америци, налик зомбијима, мисле да је у питању некаква завјера и да ће на крају све испасти како ваља. Наравно да неће. По званичним процјенама, између педесет и седамдесет пет одсто „кеша“ (од 250 милијарди) представља „мртви новац“, онај који се чува у иностранству или у сефовима богаташа, тако да стварни долар у платном промету у Америци представља вид статистичке грешке. Указујући на ове драматичне податке, Бил Бонер из АГОРА Инц, који се већ прославио бројним тачним прогнозама, у апелу упозорења америчкој јавности пише: „Схватите да уколико бисмо сакупили сваку доларску новчаницу која постоји у овој земљи (Америци), имали бисмо мање новца него што је БДП Финске и не баш много више од БДП-а Грчке.“

Тешко ће ове ријечи икога узнемирити, јер ће их мало људи уопште чути. На главним медијима се драматизује одлука ФЕД-а, који је најавио подизање каматне стопе (годинама је на нивоу нуле), а иза сцене тече рапсрава о новом економском идиотизму названом „негативна каматна стопа“. Стварни економски показатељи, као што је брзина кретања новца – број оптицаја као показатељ ефикасности, на рекордно су ниском нивоу. Једнако као и кретање годишњег дохотка по становнику, који је 1989. године био близу 145 хиљада, да би 2013. износио тек око 54 хиљаде долара.

Juani

„КРИВИЦА“ КИНЕ Поводом недавно објављених података, Америка је изразила „велику забринутост“ због успоравања привредног раста Кине, који је, умјесто планираних седам одсто, остварен на нивоу од 6,9 одсто. Њени аналитичари и званичници околишају да објављени подаци могу бити фризирани и да је стање кинеске економије, могуће, драматачно.

Око фризирања података треба ослушнути њихов глас. Ако се ико показао вјештим у тим пословима, онда су то сами Американци. Званични индекс потрошачких цијена, параметар важан за низ монетарних и државних одлука, у посљедњих тридесет година израчунаван је по методологији мијењаној двадесет пута. Федерални биро за статистику о запослености и запошљавању мијењао је начин обрачуна шест пута, а „прилагођавања“ око БДП-а (инфлаторни и дефлаторни фактори) врше се непрекидно и у складу са потребама тренутка. Стога је могуће да и кинеска статистика није савршена, јер она и не служи томе, него цјелини државних интереса.

Међутим, нико не спори сљедеће импресивне податке везане уз Кину. Њена економија је данас 25 пута већа него што је била 1990. године. Не процената, него пута! Створена вриједност у Кини у 2014. износила је 10,3 трилиона долара. Прије једне деценије ова вриједност је била 1,9 трилиона. До 2035. могла би поново да се дуплира. Само једном, и то 2000, САД су достигле износ од 10 трилиона долара. Током прошле године Кина је отворила 13,2 милиона урбаних радних мјеста. Године 2007. отворено је 12 милиона нових радних мјеста, али тада је остварен раст БДП-а од 14,2 одсто. Унутрашња потрошња је порасла три одсто на годишњем нивоу и представља 51,2 одсто кинеског раста.

Ови подаци доказују да Кина не успорава него се убрзано и свестрано развија. Плански и стрпљиво, користећи тржишне механизме и укључујући се у свјетске финансије, она с правом и на дужи рок преузима улогу свјетског економског лидера.

Кина је држава са најјачом средњом класом становништва (појединац или породица која има стан, аутомобил и електронске уређаје). У овој категорији је више од 600 милиона Кинеза. До 2020. године биће их више од милијарду. Кинеска средња класа ће трошити робу и услуге у износу од приближно 41 трилион долара. (Средином ове године БДП Америке је процијењен на 17,94 трилиона.) Коначно, недавном измјеном популационе политике („друго дијете“) Кина ће у наредних двадесет година увећати сопствену радну снагу (и потрошњу) за 75 до 100 милиона људи.

Амерички и кинески привредни модел су битно различити, с тим што је овај други неупоредиво ефикаснији, праведнији и бољи. У Америци  педесет милиона грађана прима помоћ у храни, а сваки други неку врсту федералног чека социјалне помоћи да би уопште преживио у цивилизованим условима и плаћао дугове банци – разумије се. Кина је, током само једне године, превела у средњи сталеж 300 милиона људи (цијелу једну Америку) и тиме дала колосалан допринос свјетској борби против сиромаштва. Умјесто да признају и замоле да буду подучени како се у томе успијева, ови први, на ивици економског колапса – попут зле јетрве, нападају и пањкају џина који доброћудно иде својим путем и доказано није себичан и грамзив ни према једном свом партнеру. Укључујући и Американце за које знају и осјећају колико им је тешко и да прије заслужују сажаљење него љутњу.

 

СЛОМЉЕНО КОПЉЕ Свих ових година најсмртоносније америчко ратно копље био је њен долар. У спрези са Свјетском банком, ММФ-ом и Свјетском трговинском организацијом, они би сваком непослушном намакли финансијски „свилен гајтан“ и тренутно га придавили. То им је успјело чак и са увијек моћном Русијом 1998. године, као и са небројено много мањих и сиромашнијих држава, укључујући и оне у којима смо и сами живјели. Никада их, при томе није ганула патња и пустош који су стварани и увијек их је водила непресушна жеђ за све већим профитима.

У овој текућој бици хитнули су се истим оружјем и фактички истовремено на два велика циља – Русију и Кину. Приморавање на отварање система за неометан улазак и излазак страног капитала, трговина валутама, берзанско пословање, укључујући и политички утицај на заустављање развојних пројеката, све до приморавања других да им заведу санкције… била су средства тог арсенала. Али овај пут се копље сломило на штиту заједничког одговора двије моћне и велике државе, удружене у стратешком партнерству и привржене јединственим циљевима. Америка нуди трговање акцијама и новцем, а они изградњу „Пута свиле“, гасовода и нафтовода и остале стратешке инфраструктуре око којих би се развијала привреда и живјели грађани држава партнера. Први нуде послушност као услов да не будете бомбардовани, а удружени двојац, који одавно није усамљен, пројекте од обостране користи, партнерство и уважавање интереса сваке стране.

Важно је уочити да су Русија и Кина побједу однијеле и на „терену противника“, у игри која се одвијала по још важећим правилима која је он прописао и прилагодио својој себичности. Јуан и рубља су издржали нападе и поново постали привлачни за стране инвеститоре, односно шпекуланте који су схватили да више могу да зараде ако их поштују, него кад их нападају. Послије првих удара на цијене акција корпорација из ових земаља, мотивисаних жељом за непријатељским преузимањем њиховог капитала, и послије успјешне одбране, ове хартије опет постају привлачне и америчке корпорације селе своје пословање у Кину и Русију.

 

ВЕЛИЧИНА ЈЕ ВАЖНА У суштини свједоци смо сукоба не само два економска модела него и виђења свијета и начина уређења односа међу нацијама и људима.

Циљ економије не може бити само стицање новца, јер тада новац постаје безвриједан и лажан, што се на примјеру САД може егзактно доказати. Економија мора да води рачуна о степену друштвене неједнакости, о равноправним могућностима у старту за све људе, о поштовању природе и обновљивости њених ресурса… Америка је, својим моделом економије, уништила сопствену (предивну) земљу, укључујући и оних деведест девет одсто њених становника који нису припадници елите, па јој, ни по коју цијену, не треба дозволити да исто уради са остатком свијета. У супростављању овој политици величина је важна. То могу да ураде само велике и моћне државе, а срећа у несрећи је да управо то и раде једна, најмногољуднија, и друга, највећа држава на свијету. Након свих ових рунди и резултата за побједу је довољно да оне постоје и да остану своје. Сама њихова величина је гаранција њихове одбране и опстанка свијета у којем ће владати слобода и сарадња.

Ми, из држава малих по броју становника и по површини, треба само да се опредијелимо за једну од страна у том сукобу титана. Колико год то било једноставно, изгледа да неће бити лако.

5 коментара

  1. Bravo za tekst. Hvala Momiru.




    0



    0
  2. Vaso Petković

    Svaka čast za tako jednostavan način prikaza pravog stanja nezajažljivog Zapada.Ko je uzrok ovako nesnošljivog stanja u čitavom svijetu,jasno je i obočnom čovjeku koji se bori za goli život i kome su pomućeni svi pojmovi.Ti zlikovci stalnim lažima i obmanama preko medija uporno ubjeđuju običnog čovjeka da je sam kriv za tako nesnošljivo stanje (materijalno i duhovno) u kome se nalazi.Istinu kriju kao zmija noge.Tvrde da je KRIZA uzrok ovom stanju,koju je moguće riješiti samo novim svjetskim ratom.To znači novo stradanje naroda i novu pljčku onoga što nije već opljačkano !!Namjerno se zaboravlja i ne spominje da je KRIZA posledica a ne uzrok postojećeg stanja !!Kriza(grčka riječ znači: Boži sud-Vladika Nikolaj) je samo Božija kazna za one koji su stvorili haos u privredi,finasijama,trgovini,socijalnoj sferi i td..Ove naše evrounijate i atlantiste, posle Momirovog teksta, čeka velika zadaća da nađu nove laži i obmane kojima će pravdati postojeće stanje !!Oni ne skreću sa puta koji nema alternativu !!Kakvo ludilo !!!Domanović je još tada znao da na vlast dolazi obično slijep-VOĐA!!!




    1



    0
  3. Bravo, hvala !




    1



    0
  4. ljudi moji pravi amerikanci su u rezervatu. a ovi zvani ameri je svetski olos koji se doselio na tim prostorima a svi znamo sta se dobije od zle maike i zla oca




    2



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *