Почетна / Свет / Очајнички тражећи рат

Очајнички тражећи рат

SU 24Пише Филип Родић

Како смо за 17 секунди дошли од дијалога о могућој руско-натовској сарадњи у борби против Исламске државе, до могућег рата између Алијансе и Русије, и све то захваљујући турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану и његовој исламистичкој власти којој је изгледа у већем интересу борба за ИСИС, него рат против тероризма

Од данас за мене Турска више не постоји. Ни у једном облику или форми. Желим да објасним и зашто. Наши авиони обарани су у Авганистану, Чеченији, Јужној Осетији, у бројним сукобима. Али увек их је погађао непријатељ, у борби. Пуцали смо на њега, он је пуцао на нас, то је разумљиво и без обзира на горчину наших губитака, за мене као војног пилота то је било нормално – нема рата без губитака и ми, војници, спремни смо на то. Међутим, оно што се догодило данас је издаја и бескрајно лицемерје, јер када се декларишете као савезник у борби против апсолутног зла и забијете нож у леђа онима који су најактивнији у борби против тог зла, не постоји друго објашњење“, написао је поводом обарања својих колега руски пилот Валера Несмејанов. Иако није политичар, аналитичар, портпарол или било шта друго, Несмејанов је најбоље и најпрецизније описао оно што се десило у уторак када су турски авиони отворили ватру на руски бомбардер и изазвали смрт једног од двојице пилота. Његове речи су тако прецизне и јасне можда управо због тога што је војник који зна шта је рат и зна да и у рату постоје елементарна правила. А прво је оно да се зна ко ти је противник, што у случају Турске у оквиру руске интервенције у Сирији до сада није био случај. Несумњиво је и јасно, као и Несмејановљеве речи, да се од сада зна где се Турска сврстава. И раније су постојале основане сумње да Турска игра, у најмању руку, двоструку игру у Сирији. Пут до овог, мора се ипак признати, изненадног разоткривања био је дуг, трајао је више година, и сада ћемо га разјаснити, док нејасни остају истински мотиви који су Турску навели на овај потез. Да ли се ради о пукој бахатости, игри случаја, расколу у оквиру турског командног ланца, очајничком потезу власти притеране уза зид или промишљеном потезу који има подршку савезника далеко моћнијих од Турске?

[restrictedarea]

СПОРНЕ ЧИЊЕНИЦЕ „Јутрос (24. новембра) два авиона СУ-24, непознате припадности, приближила су се турском националном ваздушном простору у региону Јајладаги/Хатај. Авиони су упозорени десет пута у периоду од пет минута преко канала за ванредне ситуације и од њих је затражено да одмах промене курс према југу. Не обазирући се на упозорења, оба авиона, на висини од 19.000 стопа (5.791 метра) угрозили су турски национални ваздушни простор по дубини од 1,36 миља (2,18 километра) и дужини од 1,15 миља (1,85 километара) током 17 секунди почевши од 9:24:05 сати по локалном времену“, наводи се у писму које је Турска послала Савету безбедности Уједињених нација до којег је дошао Викиликс.

С друге стране, Москва тврди да руски авиони ни у једном тренутку нису ушли у турски ваздушни простор, него да су турски авиони Ф-16 ушли у ваздушни простор Сирије како би извршили напад. „Претпостављамо да је напад изведен ракетом кратког домета са инфрацрвеним навођењем“, рекао је члан руског Генералштаба Сергеј Руцкој. И Руцкој и оборени пилот који је преживео пад (другог су убили туркменски борци или док се спуштао падобраном, или пошто се нашао на земљи) тврде да није било покушаја турских пилота да успоставе комуникацију са руским авијатичарима. „Турски авиони нису покушали да комуницирају или успоставе визуелни контакт са нашом посадом, наша опрема ништа није регистровала. СУ-24 је погођен ракетом над сиријском територијом“, рекао је Руцкој.

Турска верзија путање СУ 24
Турска верзија путање СУ 24

Колико год ове тврдње биле контрадикторне, из њих се може извући неколико закључака који стварају јаснију слику самог догађаја. Прво упада у очи да се Анкара у свом обраћању највишем светском телу у најмању руку прави луда. Нема сумње да је турској војсци и цивилним властима не само у тренутку слања писма Савету безбедности него и у моменту отварања ватре на авион било добро познато о чијим би летелицама могло да се ради. У том региону такве авионе у борби против терориста користи руска авијација. Турски пилоти су, дакле, морали знати да отварају ватру на ваздухоплове „пријатељске земље“ који свакако немају намеру да нападну било какве циљеве на њиховој територији, јер руска авијација током скоро два месеца интензивних удара широм Сирије ниједном није спровела нити једну акцију у било којој од суседних држава (Ираку, Јордану, Либану, Израелу). С друге стране, сиријски ваздушни простор свакодневно силују ваздухопловства коалиције коју предводе САД, укључујући и Турску. Турска је ваздушне операције у Сирији започела јула ове године, после терористичког напада на градић у близини сиријске границе у којем је бомбаш самоубица Исламске државе убио најмање тридесет левичарских и курдских активиста. Под плаштом „одмазде“ Турци су више бомбардовали Курде, који су и били мета терористичког напада и који се боре на живот и смрт са екстремистима Исламске државе, него организацију која је стајала иза терористичког напада. Процењује се да је турска авијација у овим нападима око 80 одсто убојних средстава испалила на Курде, а само 20 одсто на исламске екстремисте. Турска се и сама не либи да угрожава ваздушни простор других земаља. Неко оправдање могло би се можда наћи за учестале упаде у ваздушни простор Сирије или Ирака, у којима је ситуација више него нестабилна, и где се воде крвави сукоби између разних фракција. Разумног оправдања, међутим, осим намерног провоцирања, не може бити када је у питању Грчка, турски ривал и истовремено НАТО савезник. Турска је, наиме, само током 2014. грчки ваздушни простор повредила 2.244 пута, то јест више од шест пута дневно. Да занемаримо тврдње Москве, и блиски турски савезник, Вашингтон, тврди да руски авиони нису били у турском ваздушном простору у тренутку напада. Како је јавила агенција Ројтерс, један високи амерички званичник који је тражио да остане анониман рекао је да САД верују да је оборени руски бомбардер погођен унутар сиријске територије после кратког упада у Турску. Званичник је прецизирао да је ова процена урађена на основу анализе топлотног трага авиона.

И да је било повреде турског ваздушног простора, као што Анкара тврди, а Москва негира, она је по подацима које је Турска изнела била више него безазлена. Руски авион је провео мање од 17 секунди летећи над турском територијом. Претходни пут када се то десило, почетком октобра, руски ловац СУ-30 накратко је ушао у турски ваздушни простор, што је Москва признала, извинила се и приписала лошим временским условима. Дакле, није постојао никакав оправдани разлог за овако оштро реаговање турске стране. Иако данас тврди да „Турска има право да се брани“ и да је обарање руског авиона одбрамбени чин, овако је 2012, када су сиријске снаге обориле турски авион Ф-4, мислио и сам Ердоган. „Краткорочно кршење ваздушног простора никада не може бити изговор за напад“, ускликнуо је тада Ердоган, додајући да Сирија због таквог понашања представља „јасну и присутну претњу“. Сада се поставља питање може ли кршење ваздушног простора у трајању од 17 секунди, како тврде Турци, бити било шта друго сем оног краткорочног, и да ли би се могло закључити да је и Турска сада „јасна и присутна претња“ по светску стабилност.

Руска верзија путање СУ - 24
Руска верзија путање СУ – 24

Спорна је чак и тврдња да је, ако узмемо у обзир наводе Анкаре, руски авион у њеном ваздушном простору био 17 секунди. Наиме, простом рачуницом можемо доћи до закључка да је, ако је авиону за прелетање 1,85 километара било потребно 17 секунди, он летео брзином од 391 километар на час, што је далеко мање од брзине крстарења овог авиона иначе веће од брзине звука. С друге стране, 391 километар на час је много ближе минималној брзини овог авиона од 313 километара на час, при којој се губи контрола над летелицом (брзина сталирања). По логици ствари, дакле, осим ако руски пилот није и сам желео да изгуби контролу над својим авионом и сруши се без помоћи турских колега, евентуално кршење турског ваздушног простора није могло трајати ни 17 секунди. Ако је авион летео својом просечном брзином од око 900 километара на час, прелет ове територије трајао би мање од десет секунди.

Врло је спорна и тврдња да су турски пилоти „неидентификоване“ авионе упозоравали десет пута у периоду од пет минута. Судећи по путањи лета коју су сами дали, није било теоријске шансе да би пилоти у ловцима Ф-16 могли да знају пет минута унапред да ће руски авиони угрозити турски ваздушни простор. Посебно ако се узме у обзир да од самог почетка интервенције руски авиони интензивно дејствују у непосредној близини турско-сиријске границе.

 

МОТИВ Ако су, дакле, Турци намерно оборили руски авион са циљем да изазову озбиљан инцидент, поставља се питање њиховог мотива. Да бисмо анализирали овај сегмент приче, више ћемо се послужити западним, него руским изворима да нам се не би приписала евентуална пристрасност. Сами западни медији и званичници већ дуже време упозоравају на то да власти у Анкари и кругови блиски турском врху тесно сарађују са Исламском државом и имају сличне интересе.

Британски Гардијан писао је јула ове године, позивајући се на анонимног западног дипломату, да постоје „тајне пословне везе“ између турске владе и Исламске државе, те да о томе сведоче „необориви“ докази. Документа која потврђују ово тајно савезништво добијена су после америчког напада на објекат који је користила једна од кључних фигура Исламске државе Абу Сајаф, маја ове године. „Ту су заплењене стотине меморијских картица и докумената. Тренутно их анализирамо, али већ су уочене јасне везе да би све могло имати врло озбиљне политичке последице по наше односе са Анкаром“, рекао је он. Према тим наводима, Абу Сајаф је био главни ИСИС-ов оперативац за шверц нафте са поља у источној Сирији чији су главни клијенти били турски купци. Према процени ирачких обавештајних служби и америчких званичника, турски пословни људи Исламској држави за нафту месечно исплаћују педесетак милиона долара. Како је пре месец дана пренела америчка агенција Асошијетед прес, ради се о добро уходаној индустрији коју америчка дипломатија и ваздушни удари до сада нису успели да зауставе. „Исламска држава продаје нафту шверцерима по дисконтним ценама, понекад по 35 долара за барел, али и за свега 10 долара за барел у неким случајевима, што је мање од цене барела нафте на међународном тржишту која износи 50 долара“, наводи АП позивајући се на четири различита ирачка обавештајца и додаје да се нафта продаје посредницима у Турској. Процењује се да Исламска држава дневно вади око 30.000 барела нафте у Сирији које шверцује у Турској. И пре ових открића Вашингтон је озбиљно сумњао да власт у Анкари сарађује са ИСИС-ом. Тако је октобра 2014. потпредседник САД Џо Бајден на скупу на Харварду рекао да Ердоганов режим подржава Исламску државу „стотинама милиона долара и хиљадама тона оружја“. Штавише, у ово су, по свему судећи, укључени најближи чланови Ердоганове не владе него породице. Тако су се у западним медијима појавили извештаји по којим Ердоганов син Билал поседује више поморских компанија које су потписале споразуме са фирмама из Европске уније о превозу нафте украдене из Сирије и Ирака у различите азијске земље. Потпредседник опозиционе турске Републиканске народне партије Грисел Текин рекао је да „Ердоган тврди да према међународним споразумима о транспорту не постоји забрана за активности његовог сина Билала и да се ради о обичном послу“. „Међутим, чињеница је да је Билал Ердоган до гуше у сарадњи са терористима, али ће, барем док је његов отац на власти, бити имун на судски поступак“, рекао је Текин, додајући да се Билалове компаније баве трговином нафте за рачун Исламске државе.

И лондонски Индепендент, пишући о обарању руског авиона, указује на везе Анкаре са џихадистима. Под насловом „Турска је годинама омогућавала џихадистичким групама да цветају и у томе је прави разлог за обарање руског авиона“, лист наводи да „Турска није заинтересована за мирно решење сукоба у Сирији о којем светске силе преговарају“. „Како постаје све очајнија, Турска ће покушати да фокус врати на Асадов режим и поврати губитке које је претрпела и у Сирији и геополитички. Одлука о обарању руског авиона је, стога, вероватно донета имајући у виду друге политичке факторе, пре свега јер, колико знамо, овај авион није представљао непосредну претњу по турску националну безбедност“, навео је Индепендент.

Овоме треба додати и чињеницу да је на недавном самиту Г20 одржаном у турском летовалишту Анталија, председник Русије Владимир Путин показао снимке ваздушног и сателитског надзора на којима се виде километарске колоне цистерни које се крећу од територије под контролом Исламске државе ка Турској. Ово је заболело Анкару утолико пре што је изношење ових доказа у јавност приморало и САД да коначно, после више од годину дана јаловог бомбардовања Исламске државе, почну да циљају и конвоје са нафтом. Тако је портпарол Пентагона, капетан Џеф Дејвис 18. новембра саопштио да је америчка авијација у свом првом удару ове врсте уништила 116 цистерни, што ће „смањити способност ИСИС-а да транспортује украдену нафту“. Интересантан детаљ у овоме је, међутим, да је Вашингтон показао неочекивану дозу хуманости према исламским терористима упозоривши их 45 минута унапред да напусте камионе како не би било непотребних жртава.

Поред трговине, породица Ердоган се бави и хуманитарном помоћи терористима из Исламске државе. Како преноси Интернешенел бизнис тајмс, Ердоганова кћерка Сумаја руководи тајном војном болницом у југоисточном турском граду Санлиурфи у којој се лече рањени борци Исламске државе, а које, по сведочењу једне бивше медицинске сестре, довозе припадници турске војске. „Готово свакога дана маслинастозелени турски војни камиони довозили су бројне тешко рањене борце“, рекла је она.

 

ПОСЛЕДИЦЕ Москва је на овај истински чин рата за сада одреаговала умерено, али одлучно. Председник Путин с правом је оценио да потез Турске представља „забијање ножа у леђа“ и да су га починили „саучесници терориста“, те да ће то имати „врло озбиљне последице по руско-турске односе“. Указао је и на чињеницу да се после инцидента Анкара обратила НАТО и УН, а не Москви, што би било природно. Овакво понашање значи да Анкара није вољна да спушта лопту и решава проблем са Русијом, него да се обраћа својим савезницима за помоћ и подршку, као да је Русија оборила њен авион, а не супротно.

Још увек је немогуће предвидети како ће Москва одреаговати на овај изазов из Анкаре, јер се Кремљ и до сада показао као врло стрпљив играч који повлачи потпуно изненадне и неочекиване потезе који потпуно збуњују ривале. Досадашњи потези нису били претерано драматични и може се претпоставити да се ради о постављању фигура пред стратешки ударац. Руско министарство одбране после напада одлучило је да у близину базе у Латакији пошаље ракетну крстарицу Москва, главни брод руске Црноморске флоте који је током лета пребачен у Медитеран. Овај брод наоружан је противваздушним системом Форт, поморском варијантом чувеног С-300, и располаже са 64 ракете које могу гађати објекте на удаљености до 150 километара, што је довољно за покривање јужног дела Турске. Одлучено је и да се у Сирију хитно упути модернији противваздушни систем С-400, као и да од сада сви руски бомбардери лете у пратњи ловаца, како би се спречио сваки будући чин агресије. Москва је упозорила да ће у будућности уништити сваки авион који представља претњу руским снагама на Блиском истоку. Ово практично значи да турски пилоти више неће бити безбедни ни на сопственој територији и да постају рањиви попут фазана на ловишту. Ово утолико пре што је одлучено и да Русија прекине сваку војну сарадњу са Турском, што значи да више неће бити апсолутно никакве евентуалне координације.

Да Русија планира да заигра грубље са Турском указују и речи премијера Дмитрија Медведева који је оценио да потези Анкаре „представљају де факто заштиту Исламске државе“, „што не чуди, с обзиром на информације које имамо, и директан финансијски интерес неких турских званичника у вези са куповином нафтних производа од ИСИС-а“. Ово значи да Москва турску власт сматра спонзорима најгоре терористичке организације која се до сада појавила и која прети читавом свету, те је чини легитимном метом.

У сваком случају, Турска је НАТО савез додатно приближила отвореном сукобу са Русијом, а у најмању руку угрозила било какве шансе за стварање савеза НАТО и Русије у борби против Исламске државе у Сирији, што је можда од почетка био Ердоганов план, посебно имајући у виду да је свега неколико дана пре напада Савет безбедности УН усвојио резолуцију о заједничкој борби против тероризма, поименце набрајајући Исламску државу, Ал Каиду и сродне им терористичке организације. Дакле, поставља се питање зашто Турска пуца у кључног, водећег члана ове антитерористичке коалиције. То питање захтева одговор, а могуће је да је најистинитији онај који даје амерички политичар Рон Пол. „Иако немам доказа, сумњам да би Турци овако нешто урадили без разумевања, или тражења услуге од САД. (…) Да ли је могуће да је Русија радила толико добар посао подупирући Асада, да је нешто морало да се учини како би се они омели? Да ли би се могло радити о ескалацији из очаја? Ово је озбиљна ситуација, а какав ће бити расплет, то не знамо.“

О ПОЛОЖАЈУ КОЈИ ЈЕ ЗАУЗЕЛА ТУРСКА

Много цитирана Ердоганова изјава „Срушили смо руски авион“ Турску ставља у познату „колена-лактови“ позу, коју пре ње није баш срећно заузела Украјина. При томе, оба главна отвора политичког тела удобно су распоређена на истој линији: из једнога излазе саопштења усмерена против Русије, а у други улази Знамо Шта, вођено од стране Знамо Кога.

Знамо Коме је крајње неопходно да на евроазијском континенту (нарочито што ближе његовом европском делу) започне велики рат. Украјина се с тим задатком није снашла, хајде да покушамо са Турском. А Турска нема ништа против тога да је испробају. Штавише, она се чак поноси својом позицијом, као у оној анегдоти „Да мама види како пушим…“

Лав Пирогов

(„Свободная пресса“)

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. РАДОСЛАВ

    Кажу Турска непостоји, али постоји Нато Империја у којој је Турска члан и није ово обарање руског авиона дело само Турске него у кординацији целог Нато пакта. Ако погледате окружење Сирије видите чије су све војне базе спремне за обрачун са Русијом и Ираном. Сирија и Ирак су разорени, дали је овај улазак Русије у одбрану Сирије могућ.ЈЕСТЕ. Јер Русија има оно што у крајњем случају уништава човечанство па и саму МОСКОВСКУ РУСИЈУ, незаборавимо даје Русија огромна и даће руски народ преживети на својим огромним пространствима све до АЉАСКЕ. Биће памети код АНГЛО-САКСОНАЦА даће пустити низ мореуз БОСФОР руску војну силу коначно где је и место на топлом мору СРЕДО ЗЕМЉА. Турска у Анадолији више није опасна по мир у свету.




    0



    0
  2. Neko bi pomislio da Amerika želi veću koheziju svih zemalja kioje su članice NATO.Prevashodni cilj je destabilizacija EU i striktno odrađivanje sankcija prema Rusiji.Rusija je svesna da je opkoljena sa svih strana, ali to me i brine, jer neko koga saterate u ćošak ne mora da ima razuman ili opravdan stav po pitanju kako odgovoriti na nametnutu situaciju.Nejasno mi je zašto se Rusi ne dogovore sa Kinom o boljoj saradnji kako na vojnom tako i na ekonomskom nivou.Dominacija i bahatost Amerike bi mogla biti zaustavljena.Kini je neophodno širenje tržišta na Evropu, kao i da zadrže tržište Amerike, a destabilizacija Evrope je uperena i protiv Kine.Kina je već ušla sa velikim investicijama u Afriku, ali to im nikako nije dovoljno.Ipak verujem da će Rusi i Kinezi pronaći najmudrije rešenje i spreče opštu privrednu i političku destabilizaciju u celom svetu, a koju čine Amerikanci.




    0



    0

Оставите одговор на petar.n Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *