Почетна / Друштво / Муко моја, пређи на другога

Муко моја, пређи на другога

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина Фотографије ИГОР МЕКИНА

Словенија је, одлучна да докаже Бриселу и Берлину да је достојан бранилац „спољне шенгенске међе“, пост фестум признала да ју је овонедељна инвазија избеглица – изненадила

Моја држава је диктаторска, а каква је тек ова ваша? – узвикивао је Нихал, избеглица из Алепа у Сирији, покушавајући да питањем (које је просто наметало одговор) пробуди људскост у припадницима интервентне јединице словеначке полиције. Они су пак, попут робокапа, стајали збијени у живи зид, испречен на трошном мосту преко речице Сутле. А на мосту, који је постао ничија земља, тискало се протеклих дана на киши и сунцу неколико стотина гладних, полубосих, поцепаних, исцрпљених и очајних људи, већина из Сирије, али и из Ирака, Авганистана, чак и из Египта. Мост разграничава Хармицу (на хрватској) и Ригонце (на словеначкој страни међе), два села богу иза леђа која су протеклог викенда дошла у жижу светске јавности јер је словеначка полиција дочекала те несрећнике не само у пуној бојној опреми за борбу против изгредника, него и сузавцем, одлучна да им не допусти да уђу на словеначку земљу.

Јесте се већ сутрадан словеначка власт правдала да није истина да је једна беба прве ноћи умрла на мосту и да сузавац није бачен на избеглице већ на „једног активисту“ који је наводно напао полицајца, али чињеница је да су дебљи крај извукли сви који су се на мосту затекли. А чиме су борци за људска права из Словеније и Хрватске заслужили да из кордона словеначке полиције полети сузавац на голоруке људе, међу којима су већину чиниле породице са малом децом, труднице и бебе? Тиме што су носили транспаренте (на словеначком и енглеском) против „криминализације избеглица“, позивајући се на „слободу кретања у ЕУ“ и протестујући због употребе силе на оне који су стигли на педаљ од словеначке земље, сви намерни да је што брже пређу и напусте. И пробију се пут држава Западне Европе.

[restrictedarea]

АВРАМОВО МЛЕКО

Словенија је, одлучна да докаже Бриселу и Берлину да је достојан бранилац „спољне шенгенске међе“, пост фестум признала да је изненађена овонедељном инвазијом избеглица. Тој изјави се наругао хрватски премијер Зоран Милановић приметивши прошле суботе да се Словенци, али и остатак ЕУ, праве невешти, као да нису приметили талас избеглица који се ваља са Балкана. „Хрватска више не може поднети терет хиљада избеглица док други окрећу главу“, поручио је Милановић, решен да Хрватска не постане сабирни центар за мигранте и избеглице у Европи. Милановић се упињао и да увери врх ЕУ да нема никаквих тајних договора о коридорима (за пролаз избеглица) са колегама из комшилука, откривши да са мађарским премијером Виктором Орбаном уопште не разговара, док се са словеначким колегом Миром Цераром „неколико пута чуо телефоном“. Тако је демантовао и сопственог министра полиције који је истог јутра тврдио да постоји договор са Мађарском којој Хрватска преко три прелаза (Барањско Петрово Село, Ботово и Горичан), што аутобусима, што возом, лиферује избеглице пристигле из Србије у Товарник.

Службена Љубљана је хрватски „план Б“ и Милановићеву изјаву да „Еуропу морамо (ми, Хрвати) подсетити да имамо мозак“, схватила као жаоку уперену против Словеније, нарочито пошто су из правца загребачког велесајма један за другим почели да пристижу аутобуси пуни избеглица; искрцани су на ничијој земљи после (хрватског) прелаза Брегана, тик испред словеначког Обрежја. Словеначки премијер Миро Церар нашао се у небраном грожђу услед Милановићеве прозивке (из које се могло назрети да ипак постоји договор да Словенија, упркос шенгенским правилима – пропусти избеглице из Хрватске ка Аустрији и даље, Немачкој), па се контраоптужбама обрушио на званични Загреб којем се не може веровати јер су Хрвати непоуздани, па им избеглице измичу на све стране, те их „без регистрације“ прослеђују не само Мађарској него и много даљим путем, на праг Словеније. Плус што су, ето, изиграли Словенце  у вези арбитраже (која је требало да реши погранични спор у Пиранском заливу и на копну). У погледу отварања границе са Хрватском није га коснуло ни то што су избеглице, заглављене на мосту пред Ригонцима, из свег гласа дозивале „Церар, Церар!“ и скандирале „Open border!“ (отвори границу).

Нихал из Алепа, с почетка наше репортаже, нагнут над Сутлом и разочаран над свим церарима овог света, описује своју калварију овако: у „бившем животу“, каже, био је банкар. Бомбардовање и рат нису само срушили зграду у којој је радио, него су и обесмислили његов позив. Глава му је неколико пута висила о нити (показује бројне ожиљке по телу). И док његова петогодишња ћерка нуди цвет словеначком полицајцу, Нихал му казује одакле је девојчица и да име некада прелепог града у којем је рођена потиче од арапске речи „халеб“, што значи (прстима прави рогове на глави а онда рукама асоцира мужу) „свеже млеко“. За његову девојчицу, која је кренула из града у којем је, према легенди, праотац народа Аврам добродушно делио млеко свим путницима намерницима – сада млека нема… Полицајац је остао нем, као да је глув. Ситуација је изгледала безизлазна. А онда се показало да је заточеницима моста код Ригонца помогао, да симболика буде потпуна – инцидент са сузавцем. Словеначка владајућа политика је схватила да то није била добра идеја (испало је да се Словенија ставила уз бок Мађарске и Орбанових метода обрачуна са избеглицама), па је Љубљана брзо прионула варијанти „плана Б“. Укратко – иако се Церар заједно са надлежним министрима (полиције, војске…) данима заклињао да ће Словенија до задњег даха бранити Шенген, ситуација на терену је доказала да се јавно говори једно, а ради сасвим супротно. И док Словенија критикује лицемерје Хрватске (која би требало да је на бранику ЕУ, а лагано пропушта избеглице), и сама се, испод жита, латила у длаку истог модела који критикује у Хрвата. Па онако као што Хрватска својим аутобусима и возовима превози избеглице до мађарских граница, које (зачудо) ни Орбан није херметички затворио иако је на њих довукао војску и оклопњаке, и непрестано шаље отровне стрелице на рачун безобразлука Хрватске – тако је и Словенија на своју страну међе коначно довезла аутобусе и прихватила избеглице. Све у складу с максимом: док пси лају, каравани пролазе.

Па тако не само да мађарске власти шаљу на своју страну границе аутобусе за прихват избеглица пристиглих из Хрватске (и све тече као подмазано и, дабоме, договорено!) него исто почиње да ради и Словенија. И не само то – док је Словенија правила фрку и одвлачила пажњу светских медија због (у поређењу с приливом у Хрватску) шаке јада избеглица које је морала да збрине (испрва ни хиљаду душа), за то време је аутобусима и возовима из Товарника (Хрватска) пут Мађарске без нарочите галаме одвезено више од десет пута толико!

 

ВОЗНЕ КАРТЕ

Тако су у року од 24 сата од доласка првих избеглица на словеначку међу, у Ригонце (пре тога и на Обрежје) почели да пристижу словеначки аутобуси; избеглице су се више-мање саме организовале, одлучивши да прво путују породице с мањом децом, а на крају сингл-мушкарци. Испоставило се да су они на „свој“ аутобус чекали (без икаквог објашњења) чак и до три дана, што је изазвало инциденте и кошкања са словеначким полицијским кордоном. Разлог није био што Словенија нема довољно расположивих аутобуса, већ у „систему“, јер је Словенија избеглице прво возила у најближи прихватни центар у Брежицама (десетак километара од сло/хр међе) где их је детаљно пописала; одатле је потом већину (свега њих троје је затражило азил у Словенији) селила у сабирне центре унутар државе – у Постојни, Цељу, Горњој Радгони, Марибору…

Притисак полиције је у међувремену попустио, а разлог је био више него баналан. Да домаћи робокапи буду неумољиви и нервозни до балчака приликом првог контакта са блискоисточним избеглицама, постарала се држава лично, јер их је оставила да таворе на црти у сменама дужим од 12 (чак 18) сати и све то уз „оброк“ који је по глави чинила једна флашица воде, једна јабука и кекс! Чим су словеначки медији указали на маћехински однос власти према чуварима државног реда и поретка, сељани из околних места прионули су сакупљању новчаних прилога и убрзо су камере сликале како дежурном кордону локална пицерија „Италија“ испоручује 50 пица.

Иако словеначке власти све време истичу да стамено бране шенгенску границу и не одустају ни од даблинских правила, у истом даху као мантру понављају да избеглице нису затвореници већ „слободни људи“. Порука је брзо схваћена, па су избеглице, пошто би одспавале, ручале и (коме је била потребна) добиле лекарску помоћ – из споменутих сабирних центара ишетале и уз дискретну пратњу словеначке полиције кренуле ка најближој аутобуској или железничкој станици. Тамо им је, међутим, шалтерска службеница објаснила да могу да купе карту само до Шпифелда (варошица на аустријској страни, после словеначког Шентиља), уместо до жељене дестинације. На железничкој станици у Цељу смо, на пример, присуствовали сцени где је Мухамед (Сирија) пружао новчаницу од 50 евра желећи карту до Амстердама (Холандија), где га чека сестра. Службеница је одбила пружени новац, а онда узела ситније апоене и дала му карту до 70-ак километара удаљеног Шпифелда. На питање зашто му не прода карту коју жели, и значи ли то да ни словеначки грађанин не може да купи карту даље од словеначко-аустријске границе, објаснила је, са видном дозом нелагоде, да је таква директива стигла „одозго“ (предузеће Словеначке железнице је у државном власништву) и да „важи само за мигранте“.

Зато су најсрећнији били они који су се стицајем околности обрели у Горњој Радгони, јер их је од Аустрије, на тромеђи, делио само мост преко реке Муре који се може прећи пешке, а на којем их већ чекају аустријски „пописивачи“. Што се „заштите Шенгена“ тиче, и у Аустрији је (упркос претњама тамошње министарке полиције на рачун неспособности колега из Словеније да одбране границе од инвазије избеглица са Блиског истока, при чему је „опалила“ и Мађарску са којом је службени Беч увезан у Шенген, односно Хрватску, као део ЕУ) превоз избеглица са Шентиља ка дестинацијама у Немачкој (и даље) текао – као по лоју. Јесте с времена на време запињало (није било аутобуса, најчешће кривицом словеначке стране), али на крају се исказало да је Шенген у овом делу ЕУ пун рупа као швајцарски сир, и практично суспендован. Иако званично никаквих договорених коридора за пролаз избеглица (преко Хрватске и Словеније, односно Мађарске) према Аустрији и Немачкој није било, председник хрватске владе индиректно је потврдио да постоји договор да Љубљана „пропусти избеглице“. И саме избеглице сведоче да им није намера да се задрже у Словенији која их није ни дочекала милосрдно, већ кордоном полицајаца опремљених као да очекују борце Исламске државе, а не изможден народ.

Отуда на словеначким граничним прелазима са Хрватском испрва није било хуманитараца, дакле ни лекара, ни Црвеног крста, ни воде, ни хране (ни преносних ВЦ кабина, што није небитно). Гледајући потресне слике са ТВ екрана, прво су се одазвали Загрепчани; на хрватску Брегану убрзо је стигао лекар, волонтер, а онда су спорадично пристизали и топли оброци, сува храна, ћебад, одећа, обућа, пелене… Подигнуте су шатре, чак подељене лопте да се избегличка деца забаве. После се градоначелник Брежица (уз слику избеглица како играју фудбал) вадио како је „у приправности“ на словеначкој страни било чак неколико десетина лекара. Коначно, уродили су плодом апели некадашњих „интернираца“ (Словенаца који су као деца били одведени у немачке логоре током Другог светског рата) и мештана Хармице, који су позвали своје земљаке да покажу хуманост и подсетили их да су у питању људи који беже од рата и спасавају живу главу. Тада је и на словеначкој страни границе и у сабирне центре почео да стиже најразличитији провијант, а у оближњим болницама збринути су они којима је, после стотина пређених и препешачених километара, због исцрпљености и рана била потребна здравствена нега.

Било је и трагикомичних сцена – једна Сиријка је, на пример, у камеру ТВ Словенија казала да не разуме зашто словеначке власти не пропуштају њене земљаке, који се неће дуго задржавати зато што је Словенија „мала држава, па ћемо је брзо препешачити“. Друга је, опет, упитана хоће ли затражити азил стидљиво признала да неће, јер „чули смо да је Словенија једна сиромашна земља“.

 

СПОЉА ГЛАДАЦ, ИЗНУТРА ЈАДАЦ

И Словенија је, као и Хрватска, сад у зорту да јој „партнери из ЕУ“ не врате избегле које су „пропустиле у ЕУ“, а на том страху јашу представници десничарских партија. Тако странка Јанеза Јанше тражи да се у спречавање даљег „надирања“ укључи словеначка војска. Перјаница те странке Винко Горењак у програму љубљанске ПОП ТВ није имао ништа против употребе гумених метака, по угледу на мађарски рецепт поступања према избеглицама. А што се реадмисије тиче, оперише се цифром од око 150 хиљада људи које би Немачка и друге ЕУ државе могле да врате у Словенију, односно Хрватску. Државе ЕУ, њих 28 које би требало да су нам пример међусобног партнерства и слоге, већ приликом првог већег проблема какав је „сеоба народа“ (како избегличку кризу крсте словеначки коментатори) понашају се као рогови у врећи. Да су међусобно сви у свађи и да од неке заједничке политике нема ни трага, ни гласа, међу првима је открио словеначки министар спољних послова Карел Ерјавец; он је за ТВ Словенија рекао да је министре спољних послова ЕУ упозорио на заједничком састанку још пре неколико седмица, почетком септембра, на замке избегличке кризе, али су се они понашали као да их се то не тиче и да то није њихов проблем већ оних држава које су на спољним границама Шенгена. Сада, када је проблем постао општи, председник Словеније Борут Пахор хрли на састанак групе „Arraiolos“ у Немачкој, где ће почетком наредне седмице бити говора о „обликовању заједничке политике око питања избеглица“. Како сад ствари стоје, чини се да су у вези са тим питањем поштено закаснили. О томе је требало да размишљају у тренутку када су дозволили ваздушне нападе на Либију, и пристали на америчке аргументе за разбијање Сирије и Ирака. Земље у којима се, подсећа Али из Багдада, пре интервенција и „ратова баш лепо и срећно живело, и ништа није фалило“.

Капо ди логор

Преводиоци које је словеначка држава ангажовала за комуникацију са избеглицама, уједно су и први „филтер“ за селекционисање ко сме даље, а ко ће бити враћен „одакле је дошао“. С обзиром на то да многи немају документе (или су их бацили да се не би утврдило да не потичу из ратом угрожених подручја), преводилац којег смо затекли на Обрежју детектује, како тврди, „према дијалекту“ арапског језика који саговорник говори – одакле тај потиче. И загребачка штампа је забележила да су се избеглице на словеначкој граници жалиле да их преводилац дискриминише и свађа се са њима, тврдећи да нису оно за шта се представљају. Није познато какве квалификације уопште има „преводилац“ који је упућен на границу да помогне јер „зна језик“. Ако се зна да је, на пример, прекршајни суд у Љубљани годинама користио услуге локалног обућара турског рода као преводиоца „у случају потребе“, онда се може наслутити каквој „селекцији“ избеглица је прионула словеначка држава, која је узгред објавила да је хрватској страни на прелазу Грушковје већ вратила читав један аутобус непожељних људи.

По избеглици 20 евра

Словеначке власти досетиле су се како да у „избегличкој кризи“ нешто и – зараде. Поједини љубљански медији расписали су се о скандалозном открићу – избеглицама држава наплаћује 20 евра за „боравак“ (ноћење) у сабирном центру! Такво срамно финансијско исцрпљивање у прихватилиштима која су донедавно носила назив „Центар за одстрањивање странаца“ (суморна зграда са решеткама на прозорима, собе са по пет гвоздених кревета на спрат, бетонски под, све подсећа на затвор…) указује на намеру да оне, који се задесе у Словенији – финансијски исцрпе, а кад све потроше, онда ће према закону ионако бити протерани из државе јер „особа нема средства потребна за живот у Словенији (ни ЕУ)“.

Цензура

Да анимозитет према избеглицама са Блиског истока расте и није мали, доказује чињеница да су водећи медији, прво приватна ПОП ТВ а онда и државна ТВ кућа, на својим сајтовима објавиле обавештење да су онемогућиле коментарисање чланака о избеглицама. Због лавине коментара који су обиловали говором мржње упереним против других нација и вероисповести, водећи медији саопштили су да им „ништа друго није преостало“ него да укину коментарисање на својим форумима. На страну што су и сами издашно допринели таквом расположењу у нацији, јер су публику данима кљукали извештајима из Хрватске и Мађарске у којима су стриктно наводили да се ради о „избеглицама из Србије“. Тако је колатерална жртва последње ЕУ кризе узгред постала и Србија, бар у овом делу света, где медији проблематизују Београд као извор целог белаја, зато што „Србија не чува своје границе“.

Немачка

Све очи, како политичара, тако и медијских посленика, упрте су у Немачку и њене потезе. Словеначка десница је у уторак престравила јавност најавом да ће Немачка „херметички затворити своју границу, а онда и Аустрија, па ће нам увалити стотине хиљада избеглица“. Занимљиво је да је ово упозорење лансирано у моменту када је са словеначког тла отишао и последњи избеглица.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *