Muko moja, pređi na drugoga

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina Fotografije IGOR MEKINA

Slovenija je, odlučna da dokaže Briselu i Berlinu da je dostojan branilac „spoljne šengenske međe“, post festum priznala da ju je ovonedeljna invazija izbeglica – iznenadila

Moja država je diktatorska, a kakva je tek ova vaša? – uzvikivao je Nihal, izbeglica iz Alepa u Siriji, pokušavajući da pitanjem (koje je prosto nametalo odgovor) probudi ljudskost u pripadnicima interventne jedinice slovenačke policije. Oni su pak, poput robokapa, stajali zbijeni u živi zid, isprečen na trošnom mostu preko rečice Sutle. A na mostu, koji je postao ničija zemlja, tiskalo se proteklih dana na kiši i suncu nekoliko stotina gladnih, polubosih, pocepanih, iscrpljenih i očajnih ljudi, većina iz Sirije, ali i iz Iraka, Avganistana, čak i iz Egipta. Most razgraničava Harmicu (na hrvatskoj) i Rigonce (na slovenačkoj strani međe), dva sela bogu iza leđa koja su proteklog vikenda došla u žižu svetske javnosti jer je slovenačka policija dočekala te nesrećnike ne samo u punoj bojnoj opremi za borbu protiv izgrednika, nego i suzavcem, odlučna da im ne dopusti da uđu na slovenačku zemlju.

Jeste se već sutradan slovenačka vlast pravdala da nije istina da je jedna beba prve noći umrla na mostu i da suzavac nije bačen na izbeglice već na „jednog aktivistu“ koji je navodno napao policajca, ali činjenica je da su deblji kraj izvukli svi koji su se na mostu zatekli. A čime su borci za ljudska prava iz Slovenije i Hrvatske zaslužili da iz kordona slovenačke policije poleti suzavac na goloruke ljude, među kojima su većinu činile porodice sa malom decom, trudnice i bebe? Time što su nosili transparente (na slovenačkom i engleskom) protiv „kriminalizacije izbeglica“, pozivajući se na „slobodu kretanja u EU“ i protestujući zbog upotrebe sile na one koji su stigli na pedalj od slovenačke zemlje, svi namerni da je što brže pređu i napuste. I probiju se put država Zapadne Evrope.

[restrictedarea]

AVRAMOVO MLEKO

Slovenija je, odlučna da dokaže Briselu i Berlinu da je dostojan branilac „spoljne šengenske međe“, post festum priznala da je iznenađena ovonedeljnom invazijom izbeglica. Toj izjavi se narugao hrvatski premijer Zoran Milanović primetivši prošle subote da se Slovenci, ali i ostatak EU, prave nevešti, kao da nisu primetili talas izbeglica koji se valja sa Balkana. „Hrvatska više ne može podneti teret hiljada izbeglica dok drugi okreću glavu“, poručio je Milanović, rešen da Hrvatska ne postane sabirni centar za migrante i izbeglice u Evropi. Milanović se upinjao i da uveri vrh EU da nema nikakvih tajnih dogovora o koridorima (za prolaz izbeglica) sa kolegama iz komšiluka, otkrivši da sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom uopšte ne razgovara, dok se sa slovenačkim kolegom Mirom Cerarom „nekoliko puta čuo telefonom“. Tako je demantovao i sopstvenog ministra policije koji je istog jutra tvrdio da postoji dogovor sa Mađarskom kojoj Hrvatska preko tri prelaza (Baranjsko Petrovo Selo, Botovo i Goričan), što autobusima, što vozom, liferuje izbeglice pristigle iz Srbije u Tovarnik.

Službena Ljubljana je hrvatski „plan B“ i Milanovićevu izjavu da „Europu moramo (mi, Hrvati) podsetiti da imamo mozak“, shvatila kao žaoku uperenu protiv Slovenije, naročito pošto su iz pravca zagrebačkog velesajma jedan za drugim počeli da pristižu autobusi puni izbeglica; iskrcani su na ničijoj zemlji posle (hrvatskog) prelaza Bregana, tik ispred slovenačkog Obrežja. Slovenački premijer Miro Cerar našao se u nebranom grožđu usled Milanovićeve prozivke (iz koje se moglo nazreti da ipak postoji dogovor da Slovenija, uprkos šengenskim pravilima – propusti izbeglice iz Hrvatske ka Austriji i dalje, Nemačkoj), pa se kontraoptužbama obrušio na zvanični Zagreb kojem se ne može verovati jer su Hrvati nepouzdani, pa im izbeglice izmiču na sve strane, te ih „bez registracije“ prosleđuju ne samo Mađarskoj nego i mnogo daljim putem, na prag Slovenije. Plus što su, eto, izigrali Slovence  u vezi arbitraže (koja je trebalo da reši pogranični spor u Piranskom zalivu i na kopnu). U pogledu otvaranja granice sa Hrvatskom nije ga kosnulo ni to što su izbeglice, zaglavljene na mostu pred Rigoncima, iz sveg glasa dozivale „Cerar, Cerar!“ i skandirale „Open border!“ (otvori granicu).

Nihal iz Alepa, s početka naše reportaže, nagnut nad Sutlom i razočaran nad svim cerarima ovog sveta, opisuje svoju kalvariju ovako: u „bivšem životu“, kaže, bio je bankar. Bombardovanje i rat nisu samo srušili zgradu u kojoj je radio, nego su i obesmislili njegov poziv. Glava mu je nekoliko puta visila o niti (pokazuje brojne ožiljke po telu). I dok njegova petogodišnja ćerka nudi cvet slovenačkom policajcu, Nihal mu kazuje odakle je devojčica i da ime nekada prelepog grada u kojem je rođena potiče od arapske reči „haleb“, što znači (prstima pravi rogove na glavi a onda rukama asocira mužu) „sveže mleko“. Za njegovu devojčicu, koja je krenula iz grada u kojem je, prema legendi, praotac naroda Avram dobrodušno delio mleko svim putnicima namernicima – sada mleka nema… Policajac je ostao nem, kao da je gluv. Situacija je izgledala bezizlazna. A onda se pokazalo da je zatočenicima mosta kod Rigonca pomogao, da simbolika bude potpuna – incident sa suzavcem. Slovenačka vladajuća politika je shvatila da to nije bila dobra ideja (ispalo je da se Slovenija stavila uz bok Mađarske i Orbanovih metoda obračuna sa izbeglicama), pa je Ljubljana brzo prionula varijanti „plana B“. Ukratko – iako se Cerar zajedno sa nadležnim ministrima (policije, vojske…) danima zaklinjao da će Slovenija do zadnjeg daha braniti Šengen, situacija na terenu je dokazala da se javno govori jedno, a radi sasvim suprotno. I dok Slovenija kritikuje licemerje Hrvatske (koja bi trebalo da je na braniku EU, a lagano propušta izbeglice), i sama se, ispod žita, latila u dlaku istog modela koji kritikuje u Hrvata. Pa onako kao što Hrvatska svojim autobusima i vozovima prevozi izbeglice do mađarskih granica, koje (začudo) ni Orban nije hermetički zatvorio iako je na njih dovukao vojsku i oklopnjake, i neprestano šalje otrovne strelice na račun bezobrazluka Hrvatske – tako je i Slovenija na svoju stranu međe konačno dovezla autobuse i prihvatila izbeglice. Sve u skladu s maksimom: dok psi laju, karavani prolaze.

Pa tako ne samo da mađarske vlasti šalju na svoju stranu granice autobuse za prihvat izbeglica pristiglih iz Hrvatske (i sve teče kao podmazano i, dabome, dogovoreno!) nego isto počinje da radi i Slovenija. I ne samo to – dok je Slovenija pravila frku i odvlačila pažnju svetskih medija zbog (u poređenju s prilivom u Hrvatsku) šake jada izbeglica koje je morala da zbrine (isprva ni hiljadu duša), za to vreme je autobusima i vozovima iz Tovarnika (Hrvatska) put Mađarske bez naročite galame odvezeno više od deset puta toliko!

 

VOZNE KARTE

Tako su u roku od 24 sata od dolaska prvih izbeglica na slovenačku među, u Rigonce (pre toga i na Obrežje) počeli da pristižu slovenački autobusi; izbeglice su se više-manje same organizovale, odlučivši da prvo putuju porodice s manjom decom, a na kraju singl-muškarci. Ispostavilo se da su oni na „svoj“ autobus čekali (bez ikakvog objašnjenja) čak i do tri dana, što je izazvalo incidente i koškanja sa slovenačkim policijskim kordonom. Razlog nije bio što Slovenija nema dovoljno raspoloživih autobusa, već u „sistemu“, jer je Slovenija izbeglice prvo vozila u najbliži prihvatni centar u Brežicama (desetak kilometara od slo/hr međe) gde ih je detaljno popisala; odatle je potom većinu (svega njih troje je zatražilo azil u Sloveniji) selila u sabirne centre unutar države – u Postojni, Celju, Gornjoj Radgoni, Mariboru…

Pritisak policije je u međuvremenu popustio, a razlog je bio više nego banalan. Da domaći robokapi budu neumoljivi i nervozni do balčaka prilikom prvog kontakta sa bliskoistočnim izbeglicama, postarala se država lično, jer ih je ostavila da tavore na crti u smenama dužim od 12 (čak 18) sati i sve to uz „obrok“ koji je po glavi činila jedna flašica vode, jedna jabuka i keks! Čim su slovenački mediji ukazali na maćehinski odnos vlasti prema čuvarima državnog reda i poretka, seljani iz okolnih mesta prionuli su sakupljanju novčanih priloga i ubrzo su kamere slikale kako dežurnom kordonu lokalna picerija „Italija“ isporučuje 50 pica.

Iako slovenačke vlasti sve vreme ističu da stameno brane šengensku granicu i ne odustaju ni od dablinskih pravila, u istom dahu kao mantru ponavljaju da izbeglice nisu zatvorenici već „slobodni ljudi“. Poruka je brzo shvaćena, pa su izbeglice, pošto bi odspavale, ručale i (kome je bila potrebna) dobile lekarsku pomoć – iz spomenutih sabirnih centara išetale i uz diskretnu pratnju slovenačke policije krenule ka najbližoj autobuskoj ili železničkoj stanici. Tamo im je, međutim, šalterska službenica objasnila da mogu da kupe kartu samo do Špifelda (varošica na austrijskoj strani, posle slovenačkog Šentilja), umesto do željene destinacije. Na železničkoj stanici u Celju smo, na primer, prisustvovali sceni gde je Muhamed (Sirija) pružao novčanicu od 50 evra želeći kartu do Amsterdama (Holandija), gde ga čeka sestra. Službenica je odbila pruženi novac, a onda uzela sitnije apoene i dala mu kartu do 70-ak kilometara udaljenog Špifelda. Na pitanje zašto mu ne proda kartu koju želi, i znači li to da ni slovenački građanin ne može da kupi kartu dalje od slovenačko-austrijske granice, objasnila je, sa vidnom dozom nelagode, da je takva direktiva stigla „odozgo“ (preduzeće Slovenačke železnice je u državnom vlasništvu) i da „važi samo za migrante“.

Zato su najsrećniji bili oni koji su se sticajem okolnosti obreli u Gornjoj Radgoni, jer ih je od Austrije, na tromeđi, delio samo most preko reke Mure koji se može preći peške, a na kojem ih već čekaju austrijski „popisivači“. Što se „zaštite Šengena“ tiče, i u Austriji je (uprkos pretnjama tamošnje ministarke policije na račun nesposobnosti kolega iz Slovenije da odbrane granice od invazije izbeglica sa Bliskog istoka, pri čemu je „opalila“ i Mađarsku sa kojom je službeni Beč uvezan u Šengen, odnosno Hrvatsku, kao deo EU) prevoz izbeglica sa Šentilja ka destinacijama u Nemačkoj (i dalje) tekao – kao po loju. Jeste s vremena na vreme zapinjalo (nije bilo autobusa, najčešće krivicom slovenačke strane), ali na kraju se iskazalo da je Šengen u ovom delu EU pun rupa kao švajcarski sir, i praktično suspendovan. Iako zvanično nikakvih dogovorenih koridora za prolaz izbeglica (preko Hrvatske i Slovenije, odnosno Mađarske) prema Austriji i Nemačkoj nije bilo, predsednik hrvatske vlade indirektno je potvrdio da postoji dogovor da Ljubljana „propusti izbeglice“. I same izbeglice svedoče da im nije namera da se zadrže u Sloveniji koja ih nije ni dočekala milosrdno, već kordonom policajaca opremljenih kao da očekuju borce Islamske države, a ne izmožden narod.

Otuda na slovenačkim graničnim prelazima sa Hrvatskom isprva nije bilo humanitaraca, dakle ni lekara, ni Crvenog krsta, ni vode, ni hrane (ni prenosnih VC kabina, što nije nebitno). Gledajući potresne slike sa TV ekrana, prvo su se odazvali Zagrepčani; na hrvatsku Breganu ubrzo je stigao lekar, volonter, a onda su sporadično pristizali i topli obroci, suva hrana, ćebad, odeća, obuća, pelene… Podignute su šatre, čak podeljene lopte da se izbeglička deca zabave. Posle se gradonačelnik Brežica (uz sliku izbeglica kako igraju fudbal) vadio kako je „u pripravnosti“ na slovenačkoj strani bilo čak nekoliko desetina lekara. Konačno, urodili su plodom apeli nekadašnjih „interniraca“ (Slovenaca koji su kao deca bili odvedeni u nemačke logore tokom Drugog svetskog rata) i meštana Harmice, koji su pozvali svoje zemljake da pokažu humanost i podsetili ih da su u pitanju ljudi koji beže od rata i spasavaju živu glavu. Tada je i na slovenačkoj strani granice i u sabirne centre počeo da stiže najrazličitiji provijant, a u obližnjim bolnicama zbrinuti su oni kojima je, posle stotina pređenih i prepešačenih kilometara, zbog iscrpljenosti i rana bila potrebna zdravstvena nega.

Bilo je i tragikomičnih scena – jedna Sirijka je, na primer, u kameru TV Slovenija kazala da ne razume zašto slovenačke vlasti ne propuštaju njene zemljake, koji se neće dugo zadržavati zato što je Slovenija „mala država, pa ćemo je brzo prepešačiti“. Druga je, opet, upitana hoće li zatražiti azil stidljivo priznala da neće, jer „čuli smo da je Slovenija jedna siromašna zemlja“.

 

SPOLJA GLADAC, IZNUTRA JADAC

I Slovenija je, kao i Hrvatska, sad u zortu da joj „partneri iz EU“ ne vrate izbegle koje su „propustile u EU“, a na tom strahu jašu predstavnici desničarskih partija. Tako stranka Janeza Janše traži da se u sprečavanje daljeg „nadiranja“ uključi slovenačka vojska. Perjanica te stranke Vinko Gorenjak u programu ljubljanske POP TV nije imao ništa protiv upotrebe gumenih metaka, po ugledu na mađarski recept postupanja prema izbeglicama. A što se readmisije tiče, operiše se cifrom od oko 150 hiljada ljudi koje bi Nemačka i druge EU države mogle da vrate u Sloveniju, odnosno Hrvatsku. Države EU, njih 28 koje bi trebalo da su nam primer međusobnog partnerstva i sloge, već prilikom prvog većeg problema kakav je „seoba naroda“ (kako izbegličku krizu krste slovenački komentatori) ponašaju se kao rogovi u vreći. Da su međusobno svi u svađi i da od neke zajedničke politike nema ni traga, ni glasa, među prvima je otkrio slovenački ministar spoljnih poslova Karel Erjavec; on je za TV Slovenija rekao da je ministre spoljnih poslova EU upozorio na zajedničkom sastanku još pre nekoliko sedmica, početkom septembra, na zamke izbegličke krize, ali su se oni ponašali kao da ih se to ne tiče i da to nije njihov problem već onih država koje su na spoljnim granicama Šengena. Sada, kada je problem postao opšti, predsednik Slovenije Borut Pahor hrli na sastanak grupe „Arraiolos“ u Nemačkoj, gde će početkom naredne sedmice biti govora o „oblikovanju zajedničke politike oko pitanja izbeglica“. Kako sad stvari stoje, čini se da su u vezi sa tim pitanjem pošteno zakasnili. O tome je trebalo da razmišljaju u trenutku kada su dozvolili vazdušne napade na Libiju, i pristali na američke argumente za razbijanje Sirije i Iraka. Zemlje u kojima se, podseća Ali iz Bagdada, pre intervencija i „ratova baš lepo i srećno živelo, i ništa nije falilo“.

Kapo di logor

Prevodioci koje je slovenačka država angažovala za komunikaciju sa izbeglicama, ujedno su i prvi „filter“ za selekcionisanje ko sme dalje, a ko će biti vraćen „odakle je došao“. S obzirom na to da mnogi nemaju dokumente (ili su ih bacili da se ne bi utvrdilo da ne potiču iz ratom ugroženih područja), prevodilac kojeg smo zatekli na Obrežju detektuje, kako tvrdi, „prema dijalektu“ arapskog jezika koji sagovornik govori – odakle taj potiče. I zagrebačka štampa je zabeležila da su se izbeglice na slovenačkoj granici žalile da ih prevodilac diskriminiše i svađa se sa njima, tvrdeći da nisu ono za šta se predstavljaju. Nije poznato kakve kvalifikacije uopšte ima „prevodilac“ koji je upućen na granicu da pomogne jer „zna jezik“. Ako se zna da je, na primer, prekršajni sud u Ljubljani godinama koristio usluge lokalnog obućara turskog roda kao prevodioca „u slučaju potrebe“, onda se može naslutiti kakvoj „selekciji“ izbeglica je prionula slovenačka država, koja je uzgred objavila da je hrvatskoj strani na prelazu Gruškovje već vratila čitav jedan autobus nepoželjnih ljudi.

Po izbeglici 20 evra

Slovenačke vlasti dosetile su se kako da u „izbegličkoj krizi“ nešto i – zarade. Pojedini ljubljanski mediji raspisali su se o skandaloznom otkriću – izbeglicama država naplaćuje 20 evra za „boravak“ (noćenje) u sabirnom centru! Takvo sramno finansijsko iscrpljivanje u prihvatilištima koja su donedavno nosila naziv „Centar za odstranjivanje stranaca“ (sumorna zgrada sa rešetkama na prozorima, sobe sa po pet gvozdenih kreveta na sprat, betonski pod, sve podseća na zatvor…) ukazuje na nameru da one, koji se zadese u Sloveniji – finansijski iscrpe, a kad sve potroše, onda će prema zakonu ionako biti proterani iz države jer „osoba nema sredstva potrebna za život u Sloveniji (ni EU)“.

Cenzura

Da animozitet prema izbeglicama sa Bliskog istoka raste i nije mali, dokazuje činjenica da su vodeći mediji, prvo privatna POP TV a onda i državna TV kuća, na svojim sajtovima objavile obaveštenje da su onemogućile komentarisanje članaka o izbeglicama. Zbog lavine komentara koji su obilovali govorom mržnje uperenim protiv drugih nacija i veroispovesti, vodeći mediji saopštili su da im „ništa drugo nije preostalo“ nego da ukinu komentarisanje na svojim forumima. Na stranu što su i sami izdašno doprineli takvom raspoloženju u naciji, jer su publiku danima kljukali izveštajima iz Hrvatske i Mađarske u kojima su striktno navodili da se radi o „izbeglicama iz Srbije“. Tako je kolateralna žrtva poslednje EU krize uzgred postala i Srbija, bar u ovom delu sveta, gde mediji problematizuju Beograd kao izvor celog belaja, zato što „Srbija ne čuva svoje granice“.

Nemačka

Sve oči, kako političara, tako i medijskih poslenika, uprte su u Nemačku i njene poteze. Slovenačka desnica je u utorak prestravila javnost najavom da će Nemačka „hermetički zatvoriti svoju granicu, a onda i Austrija, pa će nam uvaliti stotine hiljada izbeglica“. Zanimljivo je da je ovo upozorenje lansirano u momentu kada je sa slovenačkog tla otišao i poslednji izbeglica.

[/restrictedarea] zaйm na kartu zaйm na kartu mgnovenno na dlitelьnый srokzaйm krupnoй summыpervый onlaйn zaйm bez procentov