Почетна / Колумне / Колапс Берлинског зида – геополитичка трагедија!

Колапс Берлинског зида – геополитичка трагедија!

Специјално за „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 
Гори свет од оног подељеног Берлинским зидом могао је бити само оно што је дошло касније, односно наш свет неспорног тријумфа капиталистичке спреге власти, флексибилне радне снаге, привременог рада и принудног укидања социјалних права

У суморном пејзажу планетарног неоконформизма и јединог дозвољеног мишљења, тријумфује лажни плурализам, у којем плурали увек говоре једну исту ствар, иако различито деклиновану: да живимо у једино могућем свету! Оставите сваку наду, ви који се не уклапате! Одрекните се било ког духа различитости!

За оне који су скептични у вези са овим питањем, постоји један аспект који може да послужи као „Водич за збуњене“: то је опсесивна баражна ватра на којој су инсистирали, у последње време, медијски циркус и фабрика гласова славећи „годишњицу пада Берлинског зида“. Министарство Истине орвелијанског типа је свеприсутно кријумчарило идеју по којој би крај (додуше неславни) историјских комунизама двадесетог века требало да буде тријумф слободе над коначно пораженим тоталитаризмом.

Ништа ново под сунцем: још од 1992. године (види Ф. Фукујама, Крај историје) доминантна идеологија манијакално понавља ову причу, затупљујући умове несрећних друштвених атома који су преживели тај кратки век. Да се разумемо, Совјетски Савез свакако није био рај: огромне су биле његове противуречности и не пада ми на ум да то негирам, нити да то умањујем. Али, ипак… са тачке гледишта овог писца, гори свет од оног подељеног Берлинским зидом могао је бити само оно што је дошло касније, односно наш свет неспорног тријумфа капиталистичке спреге власти, флексибилне радне снаге, привременог рада и принудног укидања социјалних права.

[restrictedarea]

Док су осуђеници на капиталистичку голготу прослављали крај црвеног тоталитаризма 1989. године, последња социјална права, која су јоБерлински зидш увек имали, нестајала су под гумицом капитализма који се, после 1989. године, коначно ослободио совјетске кочнице и могао је да несметано организује своје оргије. Тако је и данас, с тим што ја не говорим овом приликом о поткупљеним интелектуалцима који су, будући да су били на платном списку господара, прослављали крај Зида и Weltdualismus-а, уз заглушујућу буку у новинама и на телевизијским каналима; алудирам, уместо тога, на оне који су – незапослени или као робови привременог посла – будаласто учествовали у прославама, а у ствари, одушевљавали се сопственим ланцима и још једном били подржаваоци таквог система, несвесни сопственог ропства.

Треба то имати на уму за добробит заборавних, као и професионалних идеолога: 1989. године није победила слобода; међутим, тријумфовали су слободно тржиште и капитал, са свим последицама које су из тога произишле, а које ми свакодневно осећамо на нашој кожи (при чему није занемарљива, на идеолошком плану, ни аутоматска и бесмислена идентификација слободе са слободним тржиштем).

Одани ортодоксни верник неолибералне религије надуриће се на ову тезу, брбљиво уверен да живи, после 1989. године, у најбољем од свих могућих светова. Да ли је заиста тако? Да ли смо, напокон, у обећаној земљи универзалне слободе? Распршивање социјалистичких система и нестанак могућих алтернатива, под рушевинама Берлинског зида (Берлин, 9. 11. 1989.) нису донели тријумф слободе за милионе робова комунистичког деспотизма, а у складу са „добрим вестима“ са којима велика неолиберална прича наставља и даље да мути разум. Једино је изазвао њихов транзит, нимало безболно, у редове огромне „резервне армије рада“ (Маркс) најамног ропства и глобалног привременог рада, односно у систем који се слави као крајњи израз слободе, али, у погледу деспотског карактера, нема шта да завиди оном совјетском.

С друге стране, у бившем Совјетском Савезу и код његових сателита који су коначно „слободни“, ископан је јаз између богатих и сиромашних, а никада раније није био тако дубок. На конвергентни начин, процене просечне дужине живота су трагично скраћене (за око седам година) због помрачења социјалних гаранција о којима принцип „валоризације вредности“ неће да се брине. На беду сиромашних, експлоатисаних и лишених свих социјалних гаранција придодата је и нова превара становника Совјетског Савеза, који се у међувремену распао имплозијом, и тај се распад ноншалантно квалификује као „ослобођење“ од источне деспотије, иако је реч само о њиховом транзиту у нову и не мање репресивну форму ропства, која је претворила мушкарце у просјаке и робове плата, а жене у проститутке и кућне помоћнице.

Све ово не треба схватити као похвалу Совјетског Савеза, јер, није о томе реч. Напротив, то је осуда света – нашег – који је, ако је то могуће, још гори од света cuius regio eius economia (ко има власт, влада економијом – прим. прев). Зато подсећам на анегдоту у којој је политички азилант пребегао на Запад преко Берлинског зида, па је на питање западњака о животу у комунистичком режиму, иза зида, одговорио: „Све што су говорили о нама била је лаж; али све што су говорили о вама била је истина.“

Превод с италијанског Драган Мраовић

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *