Почетна / Колумне / Лепо је данас бити Србин

Лепо је данас бити Србин

Драгомир Антонић 

Поносан сам што ће српски војници марширати Црвеним тргом. Мило ми је што је Србија на правој страни због мојих предака. Мило ми је због потомака

Нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изађе на видело – записано је пре две хиљаде година (Марко 4,22). Кад бисмо имали неког ко уме да одгонетне винчанско писмо, вероватно бисмо и у њему нашли нешто слично. Заклела се земља рају да се тајне све сазнају – каже народна пословица.

ВИДЕ, АЛ‘ НЕ ВИДЕ Ко не верује у старе записе и народне мудрости, нека чита, а може и да гледа на интернету Асанжа, Сноудена. Ко више воли класичне, штампане новине, довољни су му наслови о томе колико милиона људи дневно прислушкују обавештајне службе. Никад већа понуда разних информација. Довољно је знати слова, користити рачунар и бити прикопчан на интернет. Нема потребе да обилазите кафане, дружите се са „добро обавештеним“ особама, јер је практично све доступно у сопственом дому. Међу информацијама има много и дезинформација, таква су правила игре, али уз мало труда, старог школског градива, књига и здраве памети, упоредним анализама лако се жито може одвојити од кукоља.

Представници власти, нарочито њен женски део задужен за евроунијаћење (гђа Јоксимовић, дама из „ферарија“ и остале дружбенице) ништа не знају о потписивању споразума између Косова и Брисела. Оне ћуте. Оно о чему оне ћуте могло се прочитати на интернету десет дана пре него што су потписи стављени. Никаквих коментара пре потписивања није било. Не знају оне ништа. Виде, ал‘ не виде! Као у народној причи „Царево ново одело“. Можда уживају у призору.

[restrictedarea]

НЕ РЕЧЕ КОЈИ ПАПА Истоветно се понашала и већина новина. Колективна амнезија. Нико из парламентарне опозиције није упутио ни словца критике својим евроунијатским пријатељима. Општа ћутња, али речита сагласност: Нас Косово и Метохија не интересује. Евроунијаћење, наше плате и положаји немају алтернативу! Јединствен је став свих посланика и чиновника које буџет издржава.

Да ли се сећате свеопште галаме, радости, поскакивања, врискања, ударних вести,Ђелићевог налив-пера којим је утепао Србију 2008. године? Тада се Србија обавезала на оно што је сада са Косовом потписано. Где је потом нестао Божидар Ђелић – зна се. Са којом количином пара – не зна се. Можда знају господа Лабус и Динкић. Они су га довели и устоличили. И би ништа.

Кад унук Едварда Кардеља каже да Србију међу евроунијате може само папа (римски бискуп) увести, опет настане мук. Нема коментара. Нико да пита који папа? Има их двојица. Никад тако нешто није било у људској паметарници. Друго, зна се како папа православне уводи у своје стадо. Прво их унијати а затим их води као стоку тј. овце. С обзиром колико има православних, чини се да је оправдано што их има двојица. Један да иде испред, а други са штапом у руци иза стада. Да буду сигурни да ће сви православни стићи тамо где су папе намерачиле. Ова вест није изазвала јавне коментаре, као што хапшење стотину демонстраната у Њујорку не изазива згражање.

ДАНАС НИЈЕ ИСТО КАО ЈУЧЕ Нема чуђења ни кад се у земљи где је највећа брига за људска права у другим државама изведе војска на улице против сопствених грађана. Употреба сузавца, шок-бомби, водених топова, гумених метака право је америчке демократије да се штити од насилника. Прво правило америчке изузетности. Што је нама дозвољено другима је забрањено! Замислите да је, не дај Боже, у Москви, или Петрограду ухапшено педесет насилника. Каква би се ука-бука чула у Србији са телевизија и насловних страна новина. Не би човек жив могао опстати од њакања и кокодакања српске „елите“, невладиних организација и „независних“ интелектуалаца. Али, Богу хвала, нешто се у свету мења. Данас није исто као јуче. Водимо рачуна.

Поносан сам што ће данас српски војници марширати Црвеним тргом. Драго ми је што ће на трибини са светским државницима стајати и председник државе Србије. Мило ми је што је Србија на правој страни због мојих предака. Мило ми је због потомака. Лепо је данас бити Србин без обзира где се налазио. На слободи, у хашком казамату или неком евроунијатском затвору. Данашња Парада је доказ да нацизам није победио. Да је српска борба крајем прошлог века била праведна. Има наде. Има будућности, кад си уз Господа. На страни правде. Неће ником добро бити, ако Зло победи. Молимо се да Добро победи!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *