Филмско нигде или шта хоће раја

Пише Владислав Панов

Европска филмска академија је 7. децембра у Берлину по двадесет шести пут одговорила на питање шта је у протеклој филмској години било вредно пажње. За ову годину, међу мноштвом номинованих у чак двадесет једној категорији, као најбољи филм одабрано је пољско остварење у такозваним фестивалским и уметничким филмским круговима већ неко време прилично вољеног синеасте из ове земље, Павела Павликовског – „Ида“, које је приде добило награду и за сценарио и режију. За чланове Европске филмске академије ово углавном досадно, за историју филма свакако потпуно безначајно остварење о девојци која би да постане опатица, али открива да је јеврејског порекла и да су јој родитељи жртве нацистичког погрома (мада не само то) било је толико фасцинантно да су га ставили испред свих других која је понудила европска филмска продукција ове године. Међу пет номинованих био је и у сваком погледу бољи руски филм „Левијатан“, награђен у Кану за сценарио, контроверзно порнографски, али ипак уметнички довољно истакнути, дански, „Нимфоманка“, Ларса фон Трира, скандинавско-француска копродукција „Виша сила“ и турски „Зимски сан“, који је ове године освојио „Златну палму“ у Кану. Ти су наслови обележили протеклу европску филмску годину па су супериорно освајали награде на престижним фестивалима. Ипак, поменута црно-бела епопеја опатице која трага за породичним тајнама у комунистичкој Пољској почетком шездесетих година прошлог века јесте дело по којем би, према члановима Европске филмске академије, ова година требало да буде упамћена.

[restrictedarea]

Сивило у филмској Европи И скоро да су били у праву. Барем у оном делу у вези са бојама. Већина номинованих за ово признање, као и добар део наслова који се нису домогли чак ни те позиције, заиста је у саставу доминантно преовлађујуће масе овогодишње европске филмске продукције, чији се учинак, значај и допринос филмском изразу креће искључиво у црно-белом колориту. У ствари, у сивим зонама. Сивило, криза креативности, снисходљивост, брутална провокативност која повлађује најнижим нагонима, даље подривање моралних кодова, политичка неангажованост (или погрешна ангажованост) врло скроман допринос реалистичним настојањима у филмском коментарисању друштва, стереотипност, досадни и извештачени артизам – није потпуни, али је преовлађујући учинак европских аутора у њиховим делима приказаним ове године. Нема нових идеја и трендова, не назиру се оригиналне креативне струје и обећавајућа ауторска имена. Поменути филмови, који су номиновани за ову награду као елита овогодишње европске понуде, једва да би могли да оправдају своје постојање у поређењу са иједним иоле значајним делом из претходних деценија. Можда је, заправо, најбоља илустрација ауторског шлајфовања овогодишње продукције Старог континента британски филм „Лок“, чији је режисер Стивен Најт био међу номинованим у категорији најбољег режисера за Европску филмску награду, а протагониста Том Харди за најбољег глумца. У том филму, аутор представља сат и по живота једног грађевинског предузимача, који, возећи кола, телефонским разговорима решава тешку кризу на породичном и последично на пословном плану. Његова је клаустрофобичност, одбојност и брутална сведеност метафорична за овогодишња европска „уметничка“ филмска стремљења већине. Храбра и донекле провокативна, мада ни у чему оригинална одлучност да се скрене пажња ангажованим политичким и друштвеним коментаром назире се у такође често за награде помињаном острвском филму „‘71.“, који се окренуо древном политичко-верском конфликту у Ирској. Време радње је наизглед безбедно далеко, у 1971. години, тако да извештачена канонизација једнакости верских и политичких идеала савремене социјалне утопије Европске уније на први поглед није угрожена. Оно што недостаје овом филму да би био велики јесте храброст и најпре способност аутора да се нападну управо та неискрена стремљења савременог европског нивелисања политичких идеала и националних историја која су у провизорно унификованој Унији „напредних народа“ наводно превазиђена. А нису. Но, то филм „‘71“ не успева да искористи и остаје у поменутом сивилу. Безбедно ненападан и непровокативан, иако му тема и њено техничко извођење и те како иду наруку у освајању гледалаца.

Комерцијална инфантилност На сличан начин недоречени су и амерички наслови. Или немушти, боље речено. Униформни, празни и стереотипни до најситнијег детаља. За оне који бројањем пара долазе до одговора на питање шта је било најбоље у протеклој години листа америчких хитова пружа објашњење, и решава дилему, ако је уопште више има, о томе зашто је амерички филм, притом неоправдано силеџијски утичући на све друге, једнообразно инфантилан, стратешки празан и на ратној нози са најмањим процентом интелигенције просечног гледаоца коме се обраћа. Све је сведено на претпоставку о „најбољој забави“, а она се ослања на и даље растуће моћи технологије у филмском стваралаштву Холивуда и на технички све напреднију приказивачку инфраструктуру која је глобализовала светско дистрибутивно тржиште прилагодивши га захтевима такве продукције. Зато међу двадесет филмова који су ове године прешли зараду од сто милиона долара на америчком тржишту (што их чини такозваним „блокбастерима“, односно једино вреднима помена и, разуме се, даљег настављања) битку за примат у срцима малолетне или (и) малоумне, у сваком случају филмски потпуно необразоване публике воде јунаци из стрипова, цртани хероји или једнодимензионални ликови из акционих и романтичних комедија. Увредљиво сукобљен са добрим укусом и гледаочевим потребама да бар повремено користи здрав разум док се забавља у биоскопу јесте убедљиво најгледанији филм године, акциона авантура са јадним елементима СФ-а, „Чувари галаксије“, наравно, екранизовано штиво Марвелове стрип индустрије. Ту су и слични наслови: „Капетан Америка“, „Екс мен“, „Лего филм“, „Трансформерси“, „Игре глади“, „Грдана“, „Планета мајмуна“, „Спајдермен“, „Годзила“…

„Дечаштво“ Ричарда Линклеј-тера, с друге стране, делује превише усамљено да би био одговарајући противтег поменутој комерцијали, али су његова снага, значај и оригиналност светли пример ауторске посвећености филмском раду и проширивању хоризоната. Прича о одрастању дечака из наслова, коју је Линклејтер марљиво снимао годинама (у реалном времену!) показујући нам како одрастање заиста изгледа, јединствени је пример успелог филмског експеримента и најбољи доказ да су идеја, упорност да се она оствари и сценаристичка писменост суштина доброг филма. У друштву остварења која ће сигурно доминирати у предстојећим борбама за награде јесу и „Интерстелар“, „Птичар“, „Селма“, „Игра имитације“, „Теорија свега“, „Ловац на лисице“, „Ноћно шуњало“, „Нестала“, „Господин Тарнер“, „Гранд Будапест хотел“, „Драги бели људи“ и „Амерички снајпер“. Неки од ових филмова су већ у игри за „Златни глобус“ и остале еснафске награде, а медији све поменуте виде као сигурне фаворите за номинације за „Оскара“. Они су, превасходно тематски, успели да се најдаље одмакну од поменуте комерцијалне конкуренције, што не значи да су мање конкурентни, да нису стереотипни или рачунџијски окренути „сигурним важним темама“ које можда не пљачкају биоскопске благајне, али доносе награде. Занимљиво је да је добар део ових филмова окренут биографским драмама у којима је понегде оживљен живот значајних људи или неки његов део, али никако не они који не би били у сагласју са тренутним новокомпонованим вредностима политички коректног једноумља западног света.

Шта хоће раја Када је реч о учинку домаће кинематографије у протеклој години, она је на устаљеној силазној путањи и незаустављиво иде сигурним корацима у – нестанак. Већина аутора који су доскора, оправдано или не, нешто значили, овде и ван наших граница, на паузи су од свог посла. Младих има превише за тако мало могућности да на делу докажу да ова кинематографија мора да одгаји своје нове снаге. Филм, који је најважније средство за комуникацију са светом и за успостављање наших назора, вредности и нас самих у свету, овде је и даље потцењен, и у том свом битном својству, и на сваки други начин. Његове успехе, додуше, деле сви, али улагање у њега – мало ко. Отуда је у години која је требало да буде загушена делима о успоменама на Први светски рат наша кинематографија једва успела да понуди један филм који се бавио, додуше, само контроверзним чином Гаврила Принципа и идејама „Младе Босне“, због чега је у историји забележено да је почео Први светски рат. Реч је о солидно урађеном остварењу Срђана Кољевића „Бранио сам Младу Босну“. На самом измаку 2014. добили смо, ипак, и први српски 3Д филм, „Пети лептир“. Дечји, потпуно безначајан, осим што је, ето, први који ће се гледати кроз магију тродимензионалних наочара. Вишегодишње каскање за светом у том сегменту је, ето, окончано. Тренутно је на европским фестивалима примећен, понегде чак и награђиван, филм Ивана Икића (средње-млађе генерације) „Варвари“, који се бави, разуме се, туробно социјалном сликом модерне Србије у унутрашњости око Београда кроз причу о навијачким бандама и једном од њених чланова који усред хаоса што његови ортаци изазивају на улицама (радња се дешава у време уличних туча и пљачки под плаштом револта због проглашења независности Косова фебруара 2008. године) одлучује да потражи оца за кога је мислио да је нестао на Косову. Са мање бруталном и важном темом, али ауторски сличан, јесте омнибус младих аутора „Црвени макови“, који ипак нове снаге неће представити на довољно добар начин да би на његов рачун опстали и добили нове прилике. Када се помену „Топ је био врео“ Слободана Скерлића и „Атомски здесна“ Срђана Драгојевића, који су обележили први део године, макар тиме што су се уопште појавили у биоскопима, делује као да их није ни било. Слабашан утисак и одзив публике потпуно су их бацили у заборав иако им теме нису биле за бацање, још мање за заборав. Очајно неуверљив хорор „Мамула“ и комедија „Мали Будо“ сигурно јесу за заборав, али се то потоњем неће десити пошто је постао најкомерцијалнији српски филм у 2014. Ето, дакле, поруке, шта хоће раја. Историја јој је напорна и досадна, сувопарна и тешка до зла бога, мрачне теме о туробној свакодневици, коју морају и сами да трпе из дана у дан, још мање их занимају. Ратови и историја, немаштина и депресивне новобеоградске бетонске трагиновеле о разореним људима и породицама више нису занимљиве чак ни дежурним награђивачима њихових аутора, који су се протеклих година толико озбиљно прихватили овог миљеа да су у жанр српске филмске драме уткали нови правац. Дакле, остају испразне комедије и у наредној години би најтежи промашај био ако бар „Мали Будо“ не би добио свој наставак, да и не помињемо бројне следбенике и репликаторе. Учимо се од Холивуда!

[/restrictedarea]