Почетна / Друштво / 100 дана између чекића и наковња

100 дана између чекића и наковња

У понедељак 4. августа навршиће се оних симболичних 100 дана откако је Србија добила владу на чијем је челу Александар Вучић. Чиме треба да будемо задовољни и оправдано незадовољни?

Пише Никола Врзић

Када је, 27. априла увече, Скупштина Србије са 198 гласова „за“, 23 „против“, шест уздржаних, а Ненад Чанак није гласао, изабрала нову владу Србије, нова влада без сумње је очекивала да ће – све и ако је већ у 10 сати наредног јутра морала да почне да ради а министарку Кори Удовички укорио премијер Александар Вучић због кашњења – добити оних уобичајених првих 100 дана мира за привикавање на нови посао и рано устајање. Али стотина дана која је уследила била је све само не мирна; много немирнија него што је то могло да се закључи по безбрижним министарским осмесима из оног „Ластиног“ аутобуса који као да их је возио на средњошколску екскурзију, а не на седницу владе уприличену у Нишу поводом стоте годишњице од седнице српске владе на којој се разматрао мучни Аустроугарски ултиматум, из којега је потекао Велики рат и још веће страдање…
Елем, протеклих стотину дана Вучићеве владе донело нам је неколико (не)очекиваних сукоба, пропустили смо изванредну прилику да се упуцамо у здраву ногу а притом смо чак и добили нешто што би могло да буде од поприличне користи за Србију, остали смо без генија у влади и само да за њим, истим путем и што даље од нас, оду и генијална решења за која су се залагали и он и његови инспиратори, претурили смо преко главе и смене у врху полиције и историјске поплаве и почели да се хватамо укоштац са још гором елементарном непогодом, са директорима јавних предузећа као створеним за намиривање својих приватних интереса…

УКРАЈИНСКА КРИЗА Иако је дугачки – преко 22 хиљаде речи – премијерски експозе Александра Вучића 27. априла углавном био посвећен економији, главни је акценат његовог досадашњег премијерског деловања био на политици и (гео)политичком позиционирању Србије између наших распомамљених евроатлантских пријатеља и партнера жељних крви и сукоба и Русије. За ово је позиционирање – избегавање чак и вербалне осуде Русије строже од декларативне подршке територијалном интегритету Украјине – од Русије добио и отворену похвалу и писмену поруку захвалности; и Русија је, наиме, сасвим свесна тежине положаја у којем се Србија налази и нашу неутралну позицију (исправно) разуме као суштински антиамеричку утолико што смо досад издржали да нас не натерају да бранимо амерички науштрб сопственог интереса, па да Русији уведемо санкције какве су јој увеле државе Европске уније.
Кључ наше позиције, међутим, не налази се сасвим у нашим рукама. Управо је о санкцијама реч.

[restrictedarea] После релативно дугог – јер је потрајао више од моменталног „разумем“ – периода опирања јавним (а сасвим сигурно и тајним, невидљивим) налозима Сједињених Америчких Држава да Русији уведу жешће економске, тзв. секторске санкције, лидери Европске уније коначно су попустили крајем прошле недеље – јавност је о томе обавештена после телеконференције председника САД Барака Обаме, енглеског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, француског председника Франсоа Оланда и италијанског премијера Матеа Ренција – те је овог уторка ЕУ одлучила да поступи у корист сопствене штете (немачки министар финансија Волфганг Шојбле: „Немачка мора да стави мир испред економије.“ Пољски шеф дипломатије Радослав Шикорски, објашњавајући да ће терет санкција Русији бити „мање-више“ равномерно распоређен на целу Европску унију: „Мора да боли, али санкције ће осетити и Русија.“) и Русији је увела те секторске санкције у виду ограничавања приступа руским финансијским институцијама тржишту капитала ЕУ, ембарга на трговину оружјем, забране извоза опреме двоструке (цивилне и војне) намене за војне кориснике и забране приступа осетљивим технологијама, „нарочито на пољу нафтног сектора“.
Узгред буди речено, Филип Мисфелдер, посланик владајућих немачких демохришћана (ЦДУ/ЦС) Ангеле Меркел, надлежан за спољнополитичка питања у њиховом посланичком клубу у Бундестагу, открио је у интервјуу за „Дојче веле“ да је циљ уведених санкција да унесу незадовољство и раздор у руској политичкој и економској елити, које би – незадовољство – онда извршило унутрашњи притисак на Владимира Путина и натерало га да промени своју политику у вези са Украјином и заштитом руских државних интереса на том подручју. Мисфелдер: „Санкције ће, у сваком случају, у Русији покренути дискусију – међу елитом, али и у привредним круговима. Ти људи ће се у једном тренутку запитати вреди ли суочавати се са толиким губицима због Украјине и Крима? Расправа о томе у Русији још увек не постоји.“ Пооштравањем санкција према Русији – уследило је питање – нарочито су погођени олигарси. Како гледате на тај аспект? Мисфелдер: „Они више немају толику моћ као раније. Путин се постарао за њихово развлашћивање. Ипак, поента јесте да се у окружењу руског председника покрене процес размишљања.“
Али вратимо се позицији Србије. Наше позиционирање између Запада и Истока успевало је досад, колико захваљујући промени става српског државног врха уочљивој у томе што смо престали да Западу нудимо више него што се он и усуђивао да од нас затражи, толико и захваљујући чињеници да и сам Запад све до краја прошле недеље није био јединствен у свом атаку и на Русију и на све који су перципирани као њени савезници зато што јој нису постали непријатељи чим је Вашингтон дао команду за то. То, наравно, ниуколико не значи да западних притисака и досад није било; онај хор оптужби за наводну цензуру интернета под диригентском палицом амбасадора Мајкла Кирбија и Мајкла Девенпорта, о којем је „Печат“ писао исцрпно, представљао је показну вежбу Александру Вучићу у којој му је демонстрирано шта га чека ако настави да их не слуша. Ту је борбу Вучић издржао на ногама. Најављујући долазак италијанске шефице дипломатије Федерике Могерини минулог понедељка у Београд – Италија у овом полугодишту председава Европском унијом, те је посета Могеринијеве имала за толико већу политичку тежину – „Блиц“ је бомбастично најавио да ће она тражити „да Србија јасно осуди политику Русије према Украјини и да одустане од изградње ‚Јужног тока‘“, што је већ и на први поглед зазвучало бесмислено будући да је италијански енергетски гигант ЕНИ 20-одстотни сувласник пројекта „Јужни ток“. У сваком случају, према речима „Печатовог“ извора, учесника једног од састанака наших званичника са Могеринијевом, италијанска шефица дипломатије ни речју није затражила ни једно ни друго и најдаље што је отишла била је примедба, изговорена на крају састанка, да би Србија требало више да усклади своју спољну политику са евроунијском, иако на формулисање евроунијске има још и мање утицаја него што Европска унија има на формулисање, рецимо, спољне политике Вашингтона или Пјонгјанга.
Ипак, тешко је поверовати да се злураде прогнозе „Блица“ и сличних службених гласника евроатлантске окупације Србије неће остварити буде ли Вашингтону и заиста успело да од ЕУ направи свој привезак, као што то тренутно и успешно чини. Даље заоштравање украјинске кризе и односа Запада и Истока драстично ће погоршати и нашу позицију активне неутралности, тако да нам остаје да Александра Вучића држимо за реч коју је (поново) дао на седници владе Србије у Нишу: „Уколико буде долазило до промена наше политике, то ће морати неки други људи.“
Док се то не догоди (ако се, је л‘, уопште и догоди) минулих сто дана Вучићеве владе и приметно убрзање у односима с Русијом Србији су донели и потписивање уговора о изградњи деонице „Јужног тока“ у Србији, што је посао који ће само нашим грађевинским фирмама донети послове вредне неколико стотина милиона евра. Ако до посла дође, али то сад више и не зависи од нас – ми смо показали да нисмо слаба карика – колико од расплета украјинске кризе, зиме која нам следи и европске потребе за руским гасом и способности Европе да се одупре америчком притиску да тог гаса не буде онолико колико јој је потребно.
Како ће се и да ли ће се ова (не)очекивана Вучићева отпорност на евроатлантски притисак одразити на наставак преговора са Приштином? Колико буде истрајавао у односу са Русијом, толико ће расти и очекивања да Други бриселски споразум не буде наставак Првог, којим је Србија независном Косову предала свој државни суверенитет скроз до Јариња и Брњака. Ипак, до наставка преговора имаћемо још да попричекамо, макар до избора нове владе у Приштини и избора наследнице Кетрин Ештон на месту високог ЕУ представника за спољну политику и безбедност.

ПОПЛАВЕ И НЕПОГОДЕ Тек, ова спољнополитичка бура која нам се догађа – и која је без икакве сумње и најважнија која нам се у овом периоду догађа свима – није била и једина бура која нам је задесила земљу у протеклих стотину, требало је да буду, мирних и неузнемираваних дана нове владе. Погодиле су нас и елементарне непогоде. Мајска поплава, незапамћена, рекордна, ужасна, осим све раскоши разорне моћи природе, демонстрирала је и раскошну солидарност овог народа који је показао да је бољи него што о себи мисли, и много бољи од свих који њиме управљају. А влада Србије? Могла је боље макар онолико колико се увек може боље, а свакако и да је могло да нам буде боље него што је било да су и претходне владе учиниле оно што су морале, али нису, но то нас враћа на причу о постпетооктобарском растројству државе, њене војске и читавог евроатлантског светоназора који нас је напокон потопио чак и буквално. Да ли смо после потопа постали паметнији? Не нарочито, ако је „Печат“ иоле био у праву када је упозорио да нас због последица поплаве чека зима без довољно струје коју можемо да произведемо, а притом се рад надлежних на обезбеђивању недостајућих количина струје углавном свео на најаве поскупљења.
А тектонски поремећај је у ових 100 дана које резимирамо погодио и врх српске полиције, која је у једном дану остала без начелника свих својих управа. Окидач за смене биле су оптужбе оптуженог нарко-боса Дарка Шарића на рачун доскорашњег начелника Управе криминалистичке полиције Родољуба Миловића и његове везе са некадашњим шефом сурчинског криминалног клана, Љубишом Бухом Чуметом. Смена читавог врха полиције представљала је потез без преседана и морала је да има разлоге који су много ваљанији од оптужбе Дарка Шарића, све и ако је Шарић потом прошао полиграфско испитивање. Тако да јавност сада чека разрешење ове афере којој је већ успело да помало падне у заборав, иако од тог разрешења очигледно зависи и наставак борбе против корупције која нам је изјела и друштво и државу.
Ипак, овим је разрешењима држава демонстрирала силу и моћ какве досад није показивала, и отуда, збиља, чуђење што сличну ефикасност и одлучност досад није исказала и када је реч о јавним предузећима која срчу држави буџет а уз то – ако је иоле веровати оптужбама које се изричу на њихов рачун – служе и за одливање државног, народног новца у приватне џепове и партијске новчанике. Уосталом, како иначе објаснити минус који је ономад успела да направи Лутрија Србије, како објаснити јагму за управљањем свим тим јавним предузећима? Овог понедељка смењено је седам директора (Железнице Србије, Аеродром Београд, Дипос, Државна лутрија Србије, Дунав осигурање, Директорат цивилног ваздухопловства, Агенција за безбедност саобраћаја) а „очекује се да око 70 одсто директора у јавним предузећима буде промењено до краја августа“, рекао је премијер Вучић. Да ли ће се међу смењенима наћи и директор „Србијагаса“ Душан Бајатовић? Не буде ли га у тих 70 одсто, биће то знак да је политичка воља – јер је само она потребна за његову смену – била не(до)вољна и онда ће јавност имати пуно право да се запита шта ју је то – политичку вољу оних који одлучују, дакле Александра Вучића – омело.

ОДРИЦАЊА И ЖРТВЕ Ово тим пре што ће се од народа, све је извесније, у наредних сто дана ове владе затражити озбиљна одрицања, од смањења плата и пензија до поскупљења струје. И тиме стигосмо и до економије нашег пропадања. С једне стране, погледају ли се бројке – повећање плата и пензија без економског оправдања извршено 2008. јавни дуг је са 34,2 подигло на огромних 62,5 одсто бруто друштвеног производа – очигледно је да је садашње стање неодрживо; с друге стране остаје логично питање како ће се то предстојећим смањењем куповне моћи становништва оживети домаћа производња, као једини могући замајац нашег економског развоја?! Што значи да јесте добро што је, не дочекавши владин стоти дан, отишао генијални министар финансија Лазар Крстић, чија се генијалност разоткрила када је бриљантно израчунао да бисмо још више уштедели ако би нам плате и пензије смањили још и више, а понајвише ако не бисмо јели уопште, али неће бити добро ако више него што баш мора преживи његова – а кад кажемо он, мислимо на ММФ – филозофија фискалне консолидације и стезања каиша, за коју је и сам ММФ признао да не доноси жељене резултате. Уосталом, ено Грчке, у којој је после свих мера штедње незапосленост са седам порасла на 27 одсто, а дуг са 113 на 175 одсто БДП-а.
А све нас то заједно доводи до Закона о раду и осталих реформских закона који се ових дана убрзано доносе. Хоће ли закон који омогућава (још) лакше отпуштање помоћи да се реши проблем незапослености? А опет, као да је и досад отпуштање било проблем; како то рече председник владе Вучић, од 2008. до 2012. незапосленост је са 14,4 стигла чак на 26,1 одсто и сви који се сада буне против Закона о раду немају права да се буне јер се нису бунили ни током оне четири године. С друге стране, у доношење овог закона актуелна влада је уложила озбиљно парче сопственог кредибилитета и статистички подаци о броју (не)запослених у наредном периоду, у поређењу са претходним, биће јој понајбољи судија.
Све у свему, од украјинске кризе преко поплава па до (покушаја) решавања стања у економији латентног банкрота, влада Александра Вучића у својих првих стотину дана није имала ни дана мира. Нема ничега што би могло да укаже да ће у данима који следе бити ишта другачије; дивља чак и небо изнад Србије. Шта да нам улије поверење? Безбрижна министарска екскурзија, или њихов забринути разредни старешина? У аутобусу за Ниш, док су остали, већином, ударили бригу на весеље и запевали, играо је шах. А ко ће победити у овој шаховској игри нашим животима, у којој су пиони као и увек најјефтинија жртва?

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Vidim li dobro,šahovska tabla,ostaje prazno polje.Strašni vihor pohlepe,figura kraljica,Engleska,zemlja,koja večno drži palicu kolonijalizma,setimo se samo,kako je taj teški život radnika,opisivao Kronin.Top figura,Evropa,pešaci,pioni,nestali,konj figura NATO-Amerika,Koka-Kola simbol osvajanja-zemlja prazno,pusto polje.Inteligentna igra,puna očajne neizvesnosti,igra piona,s mnogo jačim,igračem sklonim prevari,pusto polje,pusto poput naših prevarenih nada,uzaludnosti,da čovek treba i mora biti čovek,a ne obična krpa.Živelo bratsko,srpsko rusko prijateljstvo,Srbija,Rusija,dragi Pečat!Molim vas,pijte,ruski Kvas,može ponekad i Votka,uz zvuke“Pod moskovske večeri“.Vraća nežne emocije,diže ponos,hrabri duh.Živeli!-Luna.




    0



    0
  2. Видимо грљење са Амбасадором земље која сијала касетне бомбе, чорбаст пасуљ шта још неће подметнути превареном народу Србије.
    Нема Амбасадора земље којаје прва помогла 1914 и сада 2014 шта очекивати од ове крње крезубе владе у ових 100 дана борбе са собом.Немају капацитет стручњака већ играју МИЦЕ.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *