Почетна / Свет / Алијанса коју  хране  кризе

Алијанса коју  хране  кризе

Пише Зоран Милошевић

НАТО у будућности очекује снижавање стратешке сагласности око његовог ангажовања, пораст неслагања у вези са средствима и циљевима, такође и слабљење безбедности његових чланица, посебно оних у близини Русије

Овог 4. априла навршило се 65 година од оснивања НАТО-а. Иако више не постоји Варшавски пакт, НАТО и даље постоји, што изазива бројна питања и недоумице. Аналитичари говоре да се НАТО претворио у агресивну и отуђену структуру која је беспотребним ширењем на Исток, нападом на Југославију, Ирак и Авганистан и сличним авантурама само погоршала општу безбедност у свету. Рационалног објашњења зашто НАТО и даље постоји – нема.

КРИЗА ЗАПАДНЕ АЛИЈАНСЕ За Сема Џонса из британског „Фајненшел тајмса“, који је 8. априла објавио чланак „НАТО – слабости алијансе“, кључно питање опстанка НАТО-а је да ли ће ова војна организација добити нову енергију и храброст од актуелних унутрашњих и спољних потреса. У том смислу наводи речи адмирала Џејмса Ставридиса (до прошле године врховни командант Уједињених снага НАТО-а у Европи) који сматра да су шансе 3:1 у корист црних сценарија. Криза НАТО-а је почела, заправо, са балканском кризом после распада СССР-а, истиче адмирал, сада декан на Универзитету Тафт, и није још завршена. У креирању будућности и смисла НАТО-а сада посебну улогу има могућност директног сукоба са Русијом.

Но, према аналитичарима, пре евентуалног сукоба НАТО-а са Русијом, алијанса мора да реши три важна задатка: прво, да заустави умањење војних буџета у државама чланицама ЕУ. Затим, треба да убедити САД да је НАТО још увек актуелан и важан, и треће, треба умирити нове чланице доказима да је НАТО ефикасан и поуздан заштитник.

Што се тиче умањења војног буџета, ситуација је тешка. Наиме, криза је подстакла владе да смањују војне расходе, те је од 2008. војска добила 21,5 одсто мање новца у Италији, 9,1 одсто у Британији, 4,3 одсто у Немачкој… док је само Француска у оквиру Уније остала стабилна и без умањења војних расхода. За то време издаци за војску у Русији су порасли за 31,2 одсто.

НАТО, иначе, захтева од својих чланица да за војску издвајају најмање два одсто бруто друштвеног производа (БДП) што тренутно поштују само четири државе чланице. Бројке, наравно, крију велике проблеме, наводи Сем Џонс у „Фајненшел тајмсу“. Једна чланица, на пример, 85 одсто новца намењеног за војску троши на плате и пензије, а друге немају довољно новца за куповину нове технике и обуку војника. Међутим, према правилима НАТО-а, 20 одсто свог војног буџета чланице би требало да троше на куповину нове технике и оружја. Током 2013. године то је поштовало само 11 од 28 чланица. Тако је штедња са једне стране, а са друге ширење НАТО-а, довело до његове фрагментације. Сада се, после повратка Крима у састав Русије, налазимо, истиче адмирал Џејмс Ставридис, на прекретници. Ипак, чланице НАТО-а ни тај моменат није посебно уплашио. Само су прибалтичке државе обећале повећање издвајања за војску, као и поштовање НАТО прописа, остале не. Затражити повећање војног буџета због Украјине на Југу Европе је просто немогуће, као и у Британији и Француској. Ако нека велика држава буде склона да своју реторику подржи издвајањем новца за НАТО, то ће бити само Немачка. Међутим, Немачка има проблем са јавним мњењем које је против ове милитаристичке организације, а посебно јер не схвата зашто би је финансирали када су главни задаци НАТО-а тренутно у Азији, где Немачка нема посебне интересе. Наиме, САД су у својој глобалној стратегији закључиле да је европском пројекту дошао крај и да се они морају преоријентисати на тихоокеански регион, сматра стручњак за НАТО из британског Краљевског института за међународне односе „Четам хаус“, Кетлин Макинис. То добро знају у Унији и оклевају да „одреше кесу“. САД ће, према мишљењу споменуте Кетлин Макинис, потврдити оданост алијанси и преузетим обавезама само ако европске државе повећају војне расходе. Уколико се то не догоди, САД неће имати више мотива за значајније присуство у Европи, истиче Кетлин Макинис.

[restrictedarea]

Важно, ако не и главно питање даљег опстанка НАТО-а је, дакле, новац. Наиме, 2010. године на Европску унију је одлазило 26 одсто светског БДП-а, а на САД 23 одсто. При томе, Европљани очекују од САД-а да сноси више трошкова за НАТО, док Американци, истиче Раџан Менон, са правом очекују да Европљани преузму веће бреме на себе. Такође, подаци из 2013. године показују да је у ЕУ просек издвајања за војску и НАТО 1,3 одсто БДП-а, док је у САД-у 4,3 одсто. Притом се од 1990. до 2009. године давање новца од стране Уније смањивало, да би се задржало на 1,6 одсто БДП-а, што је непоштовање НАТО стандарда који предвиђају издвајања од два одсто. Шансе да се овде нешто промени су веома слабе, јер јавно мњење европских држава не подржава милитаризацију.

РУСКИ ИЗАЗОВ Ипак, најважнији изазов ауторитету и будућности НАТО-а, према мишљењу британских стручњака, налази се на истоку Европе – то је Русија. НАТО, наиме, користи Украјину да оправда своје присуство у Европи и натера чланице да повећају војне буџете и у том смислу акције Русије представља као опасност за њене суседе, без обзира на то што је сам Запад изазвао насилну смену власти у овој држави. Да Запад нема аргумената када је у питању однос према Русији, говоре и цифре. Наиме, НАТО троши годишње 850 милијарди долара, а Русија 91 милијарду долара. Посебно је интересантно да у штабу НАТО-а у Бриселу има мало заговорника мирољубиве политике према Русији, истиче Сем Џонс. Уколико они буду водили главну реч у формирању политике према Русији, све опције су на столу.

Раџан Менон (професор политикологије Сити колеџа Њујоршког унвирзитета, старији виши научни сарадник Атлантског савета и аутор књиге „Крај алијанси“) за амерички „Нешенел интрест“ истиче да је украјинска криза одушевила „натократе“, јер су добили аргумент за своје постојање. Из НАТО штаба у Бриселу стижу ратоборне и упозоравајуће изјаве да, поводом догађаја у Украјини, целокупном Западу прети нестабилност и велика опасност из Русије. Зато траже „обнову јединства и одлучности“ у деловању према Русији. Све то има више рекламни карактер да би се оправдали потрошен новац и улагања у НАТО.

Главни аргумент против заоштравања односа НАТО-а са Русијом је економска сарадња држава чланица ЕУ са Русијом. 2012. године робна размена износила је 337 милијарди долара, што је три пута више него 2002. године. Конфронтација са Русијом значи смањење броја радних места и нове социјалне проблеме. Да чланице Уније неће ићи на конфронтацију са Русијом, показују водеће компаније из Старог света које су кренуле у нове послове са руским партнерима, и обрнуто. Русија је почетком априла наручила 13 авиона од компаније „Ербас“. Такав посао се не даје потенцијалном непријатељу. Другим речима, украјинска криза је показала да Запад не жели да Русији нанесе веће економске штете мерама као што је ограничавање трговине, банкарским операцијама или забраном инвестиција у енергетском сектору.

Оно што је интересантно, закључује Раџан Менон, јесте да је Запад имао бројне премоћи, а Русија само једну, али је Москва паметнијим поступањем успела да тренутно победи Запад. Управо је то извор фрустрације „натократа“, јер по свим НАТО правилима, показатељима и уџбеницима Русија није имала шансе да преузме Крим. НАТО-у наравно остаје утешна награда − да ће нова руска снага манифестована после кримске кризе учврстити солидарност чланица НАТО-а и повратити стратешки консензус унутар алијансе. Такође, НАТО после Крима постаје и смислена војна организација, која је (поново) добила непријатеља.

Чињеница је, истиче Раџан Менон, да НАТО у будућности очекује снижавање стратешке сагласности око његовог ангажовања, пораст неслагања у вези са средствима и циљевима, такође и слабљење безбедности његових чланица, посебно оних у близини Русије. Када је у питању Украјина, понашање „натократа“ је крајње чудно јер ова држава није у НАТО-у, а тиме је и „изван зоне одговорности алијансе“. Зато нервозни позиви вашингтонских вазала из Пољске и прибалтичких држава „да НАТО преузме ствар у своје руке у Украјини“, иако одговарају САД-у, изазивају трауму код осталих, посебно код Немаца и Француза. Зато изјаве „натократа“ једнако нервирају Европљане и Русе. Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен је изјавио да су „дејства Русије у Украјини представљала за алијансу хладан туш и вратила је у реалност“, при чему, да поновимо, Украјина није у НАТО-у. Ко овде долива уље на ватру и зашто то чини?

Поводом 65. рођендана НАТО-а огласили су се многи експерти, а међу њима и професор Константин Сивков из Академије геополитичких наука, који је за руски портал правда.ру (8. април 2014.) дао интервју и том приликом констатовао да је НАТО имао снажну идеолошку основу током постојања свог геополитичког противника, Варшавског пакта. Данас НАТО нема јавних противника, те је војницима алијансе јако тешко објаснити зашто треба да гину у Ираку или Авганистану. Ипак, НАТО има висок ниво борбене готовости, релативно мале губитке током војних акција, а и борбене задатке је решавао успешно. НАТО једино није био способан да решава политичке задатке. Разлог томе је што политику војници НАТО-а не разумеју. Политичари од НАТО војника иначе крију информације, односно дају им само делиће информација. Поред тога, западни политичари су непоштени према војницима јер им дају некоректне задатке, а то пре или касније води ка поразу. Другим речима, највећа слабост НАТО-а су политичари. Треће, НАТО је војна организација која је оријентисана на решавање задатака, којих нема. Зато, да би и даље остао борбено поуздана организација, мора да се реформише и реорганизује. Данас НАТО чини 28 чланица које имају различите интересе, што додатно слаби његову позицију. Познато је да највећу моћ има осовина Вашингтон – Лондон, која злоупотребљава своје марионете са Истока Европе да испуњавају жеље Вашингтона. Другу групу чине државе Старе Европе (Немачка, Француска и Италија) које нису сагласне са политиком САД-а. Тиме је НАТО значајно ослабљен.

Ипак, генерални секретар НАТО-а Расмусен залаже се, и после свега, за даље ширење алијансе на Исток, наводи Криштоф Шилц за немачки „Велт“, пребацивши одлуку о томе на министре спољних послова држава чланица.

НАТО БРОДОВИ У ЦРНОМ МОРУ

НАТО први пут после 2008. године ствара групацију бродова у Црном мору, при чему Турска, која контролише пролазе на Босфору и Дарданелима, затвара очи на нарушавање правила боравка страних војних бродова нецрноморских држава у Црном мору. То је заправо нови притисак, нова стратегија Запада да би се политика Русије променила. Суштински, сматрају аналитичари руског портала правда.ру, западни војни бродови не представљају „никакву опасност“. То је једноставно покушај демонстрације моћи НАТО-а, које у суштини нема.

Суштина боравка НАТО бродова у Црном мору је заправо сасвим друга – САД овим намеравају да формулишу опште циљеве своје политике у региону, истиче врховни командант НАТО снага у Европи, амерички генерал Филип Бридлав.

МЕДИЈСКИ РАТ

НАТО је после кримских догађаја започео опсежну медијску акцију застрашивања западне јавности и јавности држава чланица опасношћу од Русије. „После Крима на реду је Молдавија“, „Када ће НАТО почети да дејствује?“, „Русија окупира југоисток Украјине?“, „Русија гледа на прибалтичке државе“, „Русија мери Пољску“, „Агресија Путина је провера за НАТО“ и слични текстови преплавили су проатлантистичке портале, од којих је већину прво објавио француски портал Atlantico. Интересантно је да пронатовски медији заборављају да је украјинску кризу покренула нелегална смена владе у Украјини, као и екстремистички испади против Руса у овој држави.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *