Лирска веза са памтивеком

Поводом Награде „Извиискра Његошева“ Миловану Данојлићу

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Милован Данојлић се високо књижевно остварио у више књижевних врста. Почео је као песник и није престајао писати стихове, али је чисту поезију исписивао и на страницама прозе, а песничко искуство тачно и истанчано излагао у есејима и чланцима. Јединство стваралачке личности очитује се и кроз све промене и пробе током више од пола века суделовања у српској књижевности. Данојлић је, како рече један савременик, увек постављао себи високе мете. А песник је сам, у есеју о Дучићу, код песника истицао битну црту „беспоштедног самопорицања“. И када је, у доба младости писао, рецимо, расправу против завичаја, био је то продуктиван, неопходан разрачун, као и у сваком присном, нераскидивом односу. Повратнички поглед у елементарност природе и вајкадашње односе у сеоској култури подешеној према годишњем кругу што „пролази кроз авлију“, био је утолико продубљенији, боље разумевајући, откривењски поглед. Поред свег широког белог света који је походио, учећи и бежећи, у дугом низу песничких и прозних радова изнова је сагледавао микрокосмичку лучу свог места рођења, блиских фигура и појава. Данојлић нам живо показује да лирика и даље опстаје као дивљење створеном, да је поезија и даље оштри глас побуњеника, као и облик помног мишљења света и времена. „Шта може песник у оваквом, оскудном времену, и у осиромашеном, збуњеном племену?“, упитао се пре десет година, у Жичи, Милован Данојлић, у беседи у којој је образлагао став о Његошу као најживљем српском песнику: „Може врло мало, и врло много. Већ и само одржавање језика у делотворном стању његов је незаменљив допринос духовном здрављу заједнице. Предвођен маштом, играчицом на конопцу у служби слободе, може да отвара видике преко којих су навика и свакидашњица бациле непрозирну завесу.“ Управо то „врло мало“ и „врло много“ више од дугих пола века обделава Милован Данојлић, поготово данас, када се преко свих наших видика упорно пребацује нова непрозирна завеса, а духовно здравље наше заједнице увелико нарушава.

РАЗГОВОР ПЕСНИКА Песници међу собом, у стиховима, воде разговоре и свесно и немајући појма о томе, подразумевајући да је историја песништва један дуг, непрекинути разговор, разговор о једном те истом, обнављан и стога што смо у свету осуђени на сваковрсна понављања и обнављања градива. Један од скорашњих циљаних дозива Његоша налазимо међу бираним мноштвом епиграма Милована Данојлића, у збирци Црно испод ноктију. Епиграм је насловљен преузимањем чувеног Владичиног стиха „Што је човјек, а мора бит човјек“: „Човек сам, мало више од ништа, / То имам на уму непрестанце: / Деведесет кила немислећег месишта, / И један килограм мислеће супстанце.“ Високи тон Његоша, од кога се почело, овде је приземљен. Такав је тон Његошевој мери и вери пристајао, а за песнике ововремског искуства испада подеснији овакав омер, од самоироније и свести о нискости и превласти физиологије на коју све лакше пристајемо.

Ипак, није тешко запазити једну дубљу и обухватнију линију додира и прожимања Данојлићеве поезије са оптиком ловћенског песничког светитеља, ако засад оставимо по страни њихово певање и горко мишљење о народу из којег су потекли. И Данојлић може за себе поновити оно што је Владика испевао у четвртој децими Посвете спеву Луча микрокозма: „Колико сам и колико путах, / дубокијем заузет мислима / у цвијетно лоно природино, / хранећи се питателним соком / из ње сисе голе и прелесне, / матер штедру запитивâ смјело / рад чеса је творац сатворио.“ Ако игде Данојлић, у поезији и у лирској прози, па и у понеком есеју, доспева до откривењских песничких увида, то је у његовом сталном уношењу у „цвијетно лоно (недро) природино“. За Његоша је природа Творевина, огледало и човековог Творца и Родитеља. Он је види и пева као Целину, као Једно. Код модерног песника, као што је Данојлић, тако не може бити, бар у полазишту. Он целину мора самостално назрети, раскрити, јер је пожелео да искуси непосредовано знање о последњим и првим стварима.

 

[restrictedarea]

 

Морао се поетички зрело обликовани Данојлић усредсредити на сваку тварцу Творевине, да је региструје, тачно опише и сагледа, у својој јединачности, потом у односима међу другим пратећим и наткриљујућим појавама. Опис прецизан, до у сваку значењску и звуковну танчину, микрокосмички врвеж као сагласна и узгибана икона макрокосмоса, у који се драговољно утапа лирски посматрач. Појединство, изморено беговима и поврацима, изнурено собом самим, тежи повратку у надлично јединство. Појединство се, будући честица, губи у Свејединству. Данојлић доследно призива античку представу природе као отворене „исконске књиге“, у којој су сваки звук и облик знакови, ширећи опсег азбуке „закучастих биљних слова“ и доводећи тај подробно рашчитани хорски глас Творевине до степена дивне несаопштљивости, као што је неописив и неизрецив њен Створитељ.

„ПИЈАНСТВО НЕРАЗУМЕВАЊА” Људске речи, пред таквим торжеством, немају више шта да траже, наступа лирско „пијанство неразумевања“, како гласи наслов још једног Данојлићевог епиграма на који скрећемо пажњу: „То сам, прислуживач Полихимнији, / Клас покрај пута, на божјој њиви; / Што мање схватам, то сам мирнији: / Не схвата ни трава, па опет живи.“ А шта је наук траве? Трава се држи безусловног нагона за растом и обновом. Ако ћемо по Данојлићу, човеку је трава узорна мера, „стрпљива и издржљива“ као што је и песников патнички народ, „наше мајке и сестре и браћа“. Кроз микроопис покрета што наше тромо око може видети само на почетку и крају, даје се жива слика борбе непрестане, за живот који, у свој час, бризне испод ледне пустоши. Лозинка „незадржива, од саме себе јача“, биљни је еквивалент повесној лозинки што нас је држала у крајњим ситуацијама, у раздобљима подвига: „Нека буде што бити не може!“ „Балада о трави“ одјекује данас као прворазредна српска родољубива песма, баш зато што је животољубива:

У фебруару, између два снега, / мокра, прљава, пуна лепљиве слузи, / трава, на крају свега, ил на почетку свега, / из ничег креће, одасвуд стиже, пузи; / не расте, него мирише, што моћније, то немље, / сунце јој светли попут хладнога мача, / нараста, трепти, отима се из земље, / незадржива, од саме себе јача.

Поезију одувек узимамо као глас искони, општег извора, и главни је ток прошловековне поезије тежио да се том гласу примакне. С почетка минулог столећа Кроче записује: „Уметност, поезија, интуиција и непосредна експресија, то је моменат варварства и наивности који се непрекидно враћа у животу духа: то је не хронолошко него идеално детињство.“ Тачка детињства, базичног откривања ствари света најтврђе је упориште укупне Данојлићеве књижевности. Одатле се види почетна тачка свега, као у прози Учење језика, у којој двојник записивач накнадно позајмљује речи предсвесном бићу тек рођеног детета, још недоспелог до речи, па је зато и саглашено са животом у себи и около себе: „На свет сам дошао са земљом, и она је настала оног часа кад сам први пут отворио очи… Све је како је од памтивека уређено; и ја сам у некој вези са памтивеком. Дан се неосетно прелива у ноћ, ноћ у дан; нема велике разлике између будног стања и спавања, између јуче, данас и сутра. Једино су зимска јутра нешто чуднија: у први мах се чини да сам освануо у неком другом, далеком свету, а после се навикнем.“

ОСВЕЋЕНО ВРЕМЕ Али, у Данојлићевом књижевном делу влада стална напетост између противних, премда допуњујућих порива, за одласком из простора рођења и повратка у првобитни рам, у којем је његов мали живот накратко био усаглашен са безграничним трајањем. Чулна меморија јемац је повратка у изгубљено време, или у непокретни свет детињства, као у овом епиграму: „Ти, што првобитни сањаш склад / И топлину зечјег лога, / Знај, сва давна пролећа и сад / Миришу у цвету трна и глога.“ Несмирено појединство, у временом и бурном жилишту, бежећи кружи око свога родног стожера. Баш као што читамо у прози Драги мој Петровићу, и не само тамо: „У првобитном оквиру свог постојања, прогледан и без остатка измерен, немаш више куда од себе да се сакријеш… У смирењу се зачне нова тескоба, дубља од свих ранијих, а с њом и муке од тога што неизлечиво јеси.“

У претходном наводу из Учења језика зимска јутарња белина испрва постаје знамен неког далеког света. Студена белина чини мост према другој страни и у новијем запису „Зимски видокруг“ (Писма без адресе) призивајући нехотице и стари добри Симовићев стих „Сија зима препуна празника“. „Од Светог Николе до Светог Саве“ – читамо у Данојлићевом запису – „година се отвори према надземаљском и оностраном. Студен учвршћује геометријску чистоту облика и предживотну јаловост тла. Небо, изнутра осветљен костур грудног коша, дрхтури међу сазвежђима. Празници и крсне славе учине да се по кућама припитоми оно што је далеко и недокучиво. Наша памет, намучена питањем почетка и краја, за часак одахне од узалудних напора.“ Ова и она страна живота срећу се у препознатљивој, топлој лирској амбијенталности. Зимско освећено време, под кровом небеса и домова, заустављено и ушушкано у белом овоју и тихости простора, начас разрешује свеколике напетости. Макар до новог налета траве и залета новог годишњег точка.

 

[/restrictedarea]