Почетна / Култура / Следбеник „ Сребрног века “

Следбеник „ Сребрног века “

Пише Дејан Ђорић 

Како је незлобиво приметио Миро Главуртић, Михаило Ђоковић Тикало (чија је изложба у београдској Галерији Hexalab управо у току), изгледа попут ликова са његових слика, више припада свету најмудријих људи средњег века – дворским лудама и алхемичарима, него данашњим снобовима

Михаило Ђоковић Тикало (Чачак, 1941) један је од ретких стваралаца у кога верују сликари и интелектуалци београдске обнове духовног центра. Миро Главуртић каже: „Тикало егзистира још од златне епохе Медиале“. Давне 1964. године Главуртић и Леонид Шејка су се заузели да уђе у ред најближих сабораца те харизматске групе, вероватно зато јер су препознали неког ко долази из много ранијих времена која спиритуално и материјално претходе Медиали.

Чедо најбољих сликара Изван беде модерне и постмодерне, ван распада, синтезом форми и идеја, златном, рајском светлошћу хришћанства доводећи у питање катастрофичку ђубришну цивилизацију Запада, показао је и на актуелној изложби у београдској Галерији Hexalab да му, за разлику од других, године не доносе квалитативно опадање. Најмање двадесет година није излагао у Београду а избор галерије, у којој се његове нове слике и цртежи могу видети до краја новембра, сведочи о томе да је Hexalab сада једна од две-три најбоље галерије не само у Београду већ и у Србији. Тикало је чедо великих умова и генијалних сликара, од Парацелзуса, Фулканелија, Боша и Бројгела до холандских мајстора „златног века“, али је у дослуху и са Јустином Поповићем, монасима и светогорцима. Шта то толико привлачи изабране, колико и обичне људе овој необичној личности, у чему препознају вредност његове уметности? Незнано кад, где и како, Тикало је превазишао кризу ове епохе, на смео и спектакуларан начин се упутио у исконско, топло језгро неоскрнављеног богатства – у прошлост. Најпроблематичнији феномен Медиале и (пост)модерне – експеримент, сумњу, инверзију, претворбу и топљење смисла у авангардним истраживањима, подигао је на виши ниво синтезе, о чему сведоче његови цртежи, минијатуре, слике већег формата и слике објекти.

Један од београдских волшебника  Спојивши икону и магију, хришћанство и фантастику, Тикало је један од београдских волшебника који најављују нову ренесансу. Његово је дело спона прошлости и будућности, завештање тајне, прозор у вечност између вере и езотерије, Истока и Запада, алхемије и православља. „Он је зачаран чаролијом слике, која га је запосјела још у чачанском дјетињству“, пише Миро Главуртић, када му је после једног изузетног догађаја дозвољено да се бави уметношћу. Мајци је подметнуо под руку папир на коме је тако вешто нацртао муву да је ударила по њему не би ли је убила.

Тикало, како је незлобиво приметио Миро Главуртић, изгледа попут ликова са његових слика, више припада свету најмудријих људи средњег века – дворским лудама и алхемичарима, него данашњим снобовима. Ко је присуствовао његовим карамболима, зна са колико вештине кроти лудост, колико хумора има у његовом ирационализму. Зато с правом каже: „Најбоље су ми оне слике које ми дошапне лудост, а наслика разум“. Леонид Шејка дао му је надимак Вицлипуцли, слободно транскрибовано име једног од највећих богова пантеона старомексичких Индијанаца. У Шејкиној ономатопејској верзији означава неког ко врца, кипти духом, ко громогласно збија шале на туђ и свој рачун, али није злобан. Око овог „драгог мајстора“, као некада око Шејке, формирала се ложа млађих критичара, сјајних сликара као што су Милан Туцовић, Драган Вук Рачић и Предраг Тодоровић, али и најређих, веома младих колекционара. Своје саборце он несебично упућује, инспирише, опомиње и помаже.

[restrictedarea]

Др Станислав Жиковић, писац монографије о овом уметнику, помиње „скромно претходно образовање“ његових колега са студија на Академији примењених уметности. Тикало је још као гимназијалац детаљно упознао моћно духовно оружје, двотомно предратно издање морфологије „Пропасти Запада“ Освалда Шпенглера. Уз алхемичаре, кабалисте, мистике и окултисте, његова једина лектира и данас су Хегел, Шопенхауер, Ниче, гроф Николај Берђајев и мислиоци руске религиозне философије „сребрног века“. Александар Мењ, један од последњих у тој правој елити, каже: „У борбу са дезинтеграцијом ступају бића наоружана духовним оружјем“. Тикало презире данашње интелектуалце и уметнике, тајкуне којима одбија да продаје слике, ВИП типове, јавне жене са јавног ТВ сервиса, гади се медија и симбола моћи глобалистичке некултуре, али има пуно љубави за обичне људе које свакодневно среће на улици. Сликарство схвата као „сеансе чуђења“, најбоље моменте бића прожетог целовитом духовношћу. Његов опус је гнездо свијено над понором овог света, оно непролазно стоји насупрот савременим контраиницијацијским обесправљењима. Као и харизмате из медиалног света, опстoји између илегале и славе и не може бити вреднован уобичајеним категоријама. Упознати ту личност и његов опус, ући у ужи круг његових пријатеља, значи добити пуномоћје за улазак у више светове, како би рекао Рудолф Штајнер, стећи последња упоришта и сакрална прибежишта.

Тикалово дело има за циљ превладавање супротности и зато приказује крајности ужаса и лепоте, смисла и хаоса, скаредног и оностраног. Оно као да происходи из Бошове слике „Христ носи крст“ (Музеј лепих уметности у Генту) на којој Богочовек није ни чедан нити невин, већ једноставно једини нормалан у маси искежених, злобних, изопачених, ружних и наказних. У том смислу Милован Видак је приметио да „данас нема више ничег нормалног, да је све лудо“. На тој слици доведена је до високог нивоа естетика која занима и Тикала, сликара мантикора и људи свиња, животиња с људском главом. Оно што заиста везује њега са великим и не мање „малим“ старим мајсторима, пре свега фламанским и холандским, јесте унутрашња потреба да у слику призове мир, после буке и беса, почивање изван буре овог света, које има тајни смисао. Како пише Ђовани Папини у „Историји о Христу“: „Ана и Кајафа урлали су – Смрт томе човеку! – сиктале су гује фарисејске, рикали продавци свете марве, мењачи светог новца, кириџије и носачи. – Смрт томе човеку! дерали су се такође Књижевници у својим великим мантијама, вашарски продавци, Левити, храмовне слуге, зеленашки помоћници, свештеничка трчкарала, сав олош који се био накупио око намесништва“. Тамо где су лепота, доброта и истина, тамо је и олош, где лепота треба да победи, тамо је смрт. Као на поменутој Бошовој слици, Тикалови алхемичари и мудраци аутопортретски мирно и сабрано, христоцентрично, почивају у тами, тајанствено превладавају супротности и боли овог света, јер знају да изнад њих свиће златна зора.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *