Почетна / Свет / Еврофашизам у Украјини

Еврофашизам у Украјини

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Потписивање ССП-а са Европском унијом донеће Украјини озбиљне економске и социјалне недаће, са великим изгледима да се на крају ипак све оконча насиљем и распадом земље

Русија је победник прошлонедељног самита „Источног партнерства“ ЕУ, на коме се до последњег часа очекивало да ће украјински председник Виктор Јанукович ипак да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) са Бриселом. Највећи губитник овог скупа, одржаног у литванској престоници Виљнусу, није Европска унија, како су то у први мах прогласили поједини аналитичари, већ сама Украјина. Не зато што Јанукович није потписао ССП, већ због тога што су се догађаји у овој земљи толико закомпликовали да је доспела на руб грађанског рата. Радикалне присталице „европског курса“ са запада Украјине, покушавајући током протеклог викенда да испровоцирају насилно преузимање власти, рушећи багером кордоне полиције и заузимајући зграду градске управе у Кијеву – највећу штету нанели су управо јединству и будућности државе.

 

Обрачун са Москаљима Крајње поједностављено речено, насиље виђено на улицама Кијева није ништа друго до плаћање, тек првог у низу, рачуна за дводеценијско тетошење профашистичких снага – некада оличених у Хитлеровим сарадницима Стјепану Бандери и Роману Шухевичу, а данас у њиховим следбеницима из партије „Слобода“, на чијем је челу „проевропски“ Олег Тјагњибок. То што су преко својих црно-црвених униформи навукли европске плаве дресове са жутим звездицама нити мења, нити умањује чињеницу да се опет, као и пре седам деценија, одвија исти процес: служити интересима Запада, а против Русије. Сада постаје много јасније зашто су се ови еврофашисти претходних година окупљали у паравојним камповима, регрутујући омладину, где су вршили политичко-пропагандни рад, али и класичну обуку за руковање оружјем. Све то било је неопходно за обрачун са „проклетим Москаљима“, како погрдно називају Русе.

А ти „Москаљи“ нису далеко. Они живе у истој држави и има их скоро двадесет милиона – декларисаних Руса, који махом не деле „европске вредности“ већ желе уједињење са матицом. Тако је, у „москаљској тврђави“ Криму, тамошњи парламент поручио Јануковичу да уведе ванредно стање у земљи и тако обузда насилнике који руше уставни поредак. Један од народних посланика са Крима у Врховној Ради Украјине, Сергеј Смољанинов, чак је и отворено позвао председника РФ Владимира Путина да „уведе руску војску на територију Украјине“. Апел Путину уследио је после захтева украјинских опозиционара америчком председнику Бараку Обами – да војно интервенише и „спасе земљу од диктатуре“! Зато је Смољанинов уверен: насиље на улицама Кијева, где су демонстранти у последњи час спречени да на јуриш заузму зграду председништва, дело је руку страних специјалних служби. Генерална проба грађанског сукоба изведена је протеклог викенда на улицама Кијева, када су младићи са црним маскама и кацигама насрнули на полицију металним штанглама, сузавцем и каменим коцкама.

 

[restrictedarea]

ЕУ борбене групе Мада није директно одговорио на позив украјинског депутата, Путин је, током посете Јерменији која је одбила да потпише ССП и започела процес интеграције у Евроазијску унију (ЕАУ) у понедељак нагласио да кијевски догађаји личе на „добро припремљену акцију“. „Ове акције, по мом мишљењу, припремане су за председничке изборе на пролеће 2015, али су под одређеним околностима стартовале раније. Да је то припремљено унапред, очигледно је за све објективне посматраче, имајући у виду како делују добро припремљене и обучене `борбене групе`“, рекао је Путин.

Са Смољаниновом се слаже и посланик Јануковичеве Партије региона Вадим Колесниченко, који препознаје „арапско пролеће“ у Кијеву. „Технологију су разрадили амерички стручњаци и зато се страни политичари не устежу да учествују на антивладиним митинзима опозиције. Сасвим је очигледно страно мешање са циљем организације преврата“, објаснио је Колесниченко ватрене наступе на кијевским митинзима бившег пољског премијера и лидера партије „Право и правда“ Јарослава Качињског, актуелне председнице литванског парламента Лорете Граужинене и других европских функционера. Њихови говори, којима исказују подршку демонстрантима и евроинтеграцијама Украјине, а против актуелне власти, само политички шизофреном логиком могу да буду протумачени као „позитивни и добронамерни“.

Али, изгледа да су Виктор Јанукович и његова влада склони баш таквом размишљању. У понедељак, два дана након покушаја екстремиста да насилно заузму његово Председништво, Јанукович је обећао да ће „Украјина у најближем времену да обнови преговоре са ЕУ о условима потписивања ССП-а“. Ако је тако, и ако је спреман да потпише, поставља се онда питање – зашто је Јанукович изазвао читаву пометњу и довео до тога да на улице Кијева изађе 200.000 људи који траже не само оставку владе Николаја Азарова (који такође оцењује да је реч о покушају свргавања легалне власти) већ и његову лично? Посреди је, очито, наставак политике маневрисања, лавирања и одуговлачења.

 

Тројни преговори Јанукович је, заправо, у читавој причи готово маргинална фигура, имајући у виду да распоред на табли одређују много већи играчи – са једне стране ЕУ и САД, а са друге Русија. Интерес Вашингтона је очигледан: непрекидно извлачити Украјину из сфере утицаја Кремља, али и додатно завадити Брисел и Москву како би се онемогућила њихова економска и политичка сарадња. На украјинском тлу се забија истовремено клин и између Русије и Украјине, али и између Русије и остатка Европе. Тиме се руши идеја европских интелектуалаца о „Европи од Лисабона до Владивостока“. И сам Јанукович покушао је да заигра на ову карту, предлажући „тројне преговоре“ Брисела, Кијева и Москве о питању украјинске евроинтеграције, али после избијања насиља на улицама престонице, више се тој теми није враћао.

Међутим, она је по свој прилици неизбежна. За нешто више од месец дана, крајем јануара, очекује се самит Русија – ЕУ, када ће, без сумње и „украјинско питање“ да се нађе на столу. Значај европско-руске сарадње исказује се и кроз податак да је Москва трећи спољнотрговински партнер Брисела, после Кине и САД. Годишња робна размена Русије и ЕУ стално расте, па је са око 250 милијарди евра у 2010. она нарасла на више од 330 милијарди у прошлој години. За Европу, Русија је значајно тржиште за пласман робе и услуга, али пре свега непресушан извор енергената и сировина од којих директно зависи економски раст и просперитет.

Исто тако, Европа је највећи спољнотрговински партнер и највећи инвеститор у Русији. Зато питање Украјине треба посматрати на дужи рок. Довољна илустрација реалних односа снага је податак да је читава украјинска привреда за четвртину мања од руског извоза на тржиште ЕУ! У случају да се Јанукович коначно определи да потпише ССП, а не да приступи ЕАУ, украјински „европски пут“ биће трасиран у директним преговорима Москве и Брисела. Оно што је Русији важно јесте да се из описа тог пута избаци суфикс „атлантски“, чиме се блокира приступање Кијева НАТО-у. Ако се на том питању постигне сагласност, и ако Украјина буде могла да послужи као тачка спајања, а не раздвајања Русије и ЕУ, тада ће договор бити могућ. Западноукрајинским еврофашистима биће „остварен сан“ да потпишу ССП, који ће, како економисти упозоравају, нанети катастрофалне последице привреди земље.

Али, то неће више бити руски проблем. Москва ће применити заштитне мере које су јој на располагању: сарађиваће са Украјином само у оним областима где њој одговара, а за све остало увешће ригорозну контролу и подићи бирократске баријере на граници. Такође, Кијев ће морати да пређе на европски начин плаћања за енергенте, који подразумева стриктно поштовање уговора и одсуство досадашње „братске толеранције“ и гледања кроз прсте. И читав процес попримиће крајње негативан ток за економску, али и свеукупну будућност Украјине.

Могао је Јанукович све то да избегне, да је од првог дана на власти, пре скоро четири године, активно и искрено ушао у процес сарадње са Москвом, како му је и предлагано. Оклевањем и политиком клацкалице, дозволио је да се наранџасте прозападне снаге опораве, чему је и сам доприносио, пре свега толеришући профашистичке елементе на западу земље. Сада се суочио са ситуацијом да се његово проруско бирачко тело осипа и трага за новим лидером, док се опозиција претвара у монолитни блок, предвођена утамниченом бившом премијерком Јулијом Тимошенко, и ојачана екстремистима из „Слободе“.

Зато све „главно“ за Украјину тек предстоји. Пут сарадње са Русијом и ЕАУ, свакако би био боље решење него потписивање ССП-а. У првој варијанти Украјина би се суочила са „еврофашизмом“, али ако би успела да се избори са њим, тада би имала много боље економске шансе. „Европски пут“, међутим, донеће озбиљне економске и социјалне недаће, са великим изгледима да се на крају ипак све оконча насиљем и распадом земље. Иако је Јануковичу маневарски простор сада додатно сужен – избор је и даље на њему.

[/restrictedarea]

Један коментар

Оставите одговор на rogljevac Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *