Почетна / Економија / Историја за понос – 120 година „Електропривреде Србијe“

Историја за понос – 120 година „Електропривреде Србијe“

Сто двадесет година „Електропривреде Србије“ повод је и прилика да се вратимо у прошлост наше енергетике, на коју би и те како би требало да будемо поносни. У најкраћим цртама представићемо развојни пут ове значајне гране привреде и покушаћемо да приближимо дугачки, мукотрпан, али и успешан пут српске електропривреде.
Ако упоредимо само снагу и производњу електрана, видећемо да је током 120 година „Електропривреда Србије“ прешла пут од невероватно малих 440 kW, колико је имала термоелектрана на Дорћолу, преко 143 MW укупне снаге свих електрана у Србији по завршетку Другог светског рата и њихове производње од 270 милиона киловат-часова електричне енергије, па до данашњих дана, када производни капацитети којима управља ЕПС броје снагу од 7.124 MW и производе око 36 милијарди kWh годишње.
У овој, свечарској и „округлој“ години, требало би се подсетити тих далеких почетака електрификације Србије, изградње наших електрана – и послератних и ових савремених највећих – отварања наших угљенокопа, развијања преносне и дистрибутивне мреже, али и људи који су својим залагањем то и остварили.
Јубилеј вредан пажње, годишњица коју би требало с поносом и свечано обележити!
Од оног дана када су 62 електричне боген-лампе осветлиле београдске калдрмисане улице у дужини од чак седам километара, а 1.000 сијалица од по 16 свећа споредне сокаке, прошло је нешто мање од 120 година. Тачније, 6. октобра 2013. године, навршиће се читав век и два десетлећа од како се у Србији користи електрична енергија.
Годишњица се везује за дан када је у Србији почела да ради прва јавна електрана – била је то термоелектрана на Дорћолу, у Београду. Електрика произведена у њој коришћена је ноћу за осветљавање улица и домова грађана, а дању за покретање ретких фабричких машина.
„Електрика ће за кратко време код нас постати потреба, а ми би сви требало да тежимо за тим да електрика поред леба и воде постане свакодневна потреба, и то како за варошанина, тако и за најсиромашнијег сељака нашег. Она ће и код нас ући у куће, као што ће заузети прво место у фабрици и на њиви“, овим речима је професор Ђорђе Станојевић завршио једно од својих многих предавања пропагирајући надмоћ електричног осветљења над гасним.
Станојевић се често назива и пиониром електрификације Србије, јер је његовом заслугом почела да ради прва јавна електрана у Србији, а Београд постао први град чије су улице биле осветљене сијалицама и електричним лучним лампама, такозваним боген-лампама.
У то време, с краја 19. века, услов убрзаног развоја и прерастања из слабо развијене пољопривредне у занатско-индустријску Србију, била је електрична енергија. На потреби првих ткачница, млинова, стругара, на првом београдском трамвају – Србија је хватала корак са Европом. Општем развоју земље допринела је и изградња железничке пруге Београд-Ниш, 1884. године. Хроничари тог доба записали су да се на тој релацији понекад путовало и по три дана и три ноћи, а неуки народ испевао је железничкој композицији песму „Иде шпорет, вуче шифоњери!“
Убрзо после изградње термоелектране у Београду, на молбу неколицине ужичких пословних људи, Ђорђе Станојевић подстакао је изградњу хидроелектране у Ужицу, и то на принципима Теслиних полифазних струја. Било је то 1900, само четири године после почетка рада електране на Нијагари.
Подстакнути овим примерима, више градова и вароши широм Србије започело је увођење електрике: Лесковац (1904), Шабац (1906), Ниш (1908), Зајечар (1909), Ивањица (1911) и Велико Градиште (1914).
У Војводини је електрификација до 1914. године била много интензивнија у односу на Србију. Електричном светлошћу били су обасјани сви већи градови: Велики Бечкерек, Сента, Суботица, Вршац, Сомбор, Кикинда, Нови Сад… На Косову и Метохији прва електрана и прво електрично осветљење појавило се тек 1922. године, и то у Урошевцу.
Први електросистем у Србији У време између два светска рата, и у доба велике светске економске кризе, на подручју централне Србије пословало је предузеће „Електро-Макиш“, које је започело производњу електричне енергије из огромних количина струготине претеклих са стругаре у Макишу. Данас невероватно звуче подаци о изузетном пословању предузећа: после 1930. године оно је откупило руднике Барошевац и Јунковац, изградило термоелектрану у Вреоцима и развило електричну мрежу између Шапца, Крагујевца, Чачка, Јагодине, Ваљева, Краљева… Када је просечна цена електричне енергије у Србији била 3,16 динара по kWh, дотле је њена цена на подручју „Електро-Макиша“ износила 0,84 динара! И још један показатељ доброг пословања: први машиниста у електрани у Вреоцима имао је плату од 7.500 динара, а државни службеник у рангу начелника министарства – 5.300 динара.
У овом периоду радила је и тада највећа електрана на Балкану „Снага и светлост“. Налазила се на дунавском кеју у Београду, а снабдевала се помоћу великог крана, угљем којег су реком довозиле барже.
Велика послератна обнова И оно мало предратних електроенергетских објеката у Србији, током Другог светског рата десетковано је или потпуно уништено. Ослабљеној и разрушеној Србији електрична енергија била је преко потребна. Одмах се кренуло у обнову и изградњу, а већ 2. јуна 1945. године основано је Електрично предузеће и за његовог првог директора постављен инжењер Јова Јанковић. „Био је то период невиђног ентузијазма и пробуђеног народног неимарства. Објекти су настајали крпљењем једног од више демонтираних, мрежа је повезивана обичном гвозденом жицом, сагоревало се у раду од јутра до сутра, губио живот на градилиштима“, забележено је. О том времену најбоље говори податак да је у првој послератној години обновљено све што је порушено током рата, а 1946. године надмашена је производња из 1939. за читавих 14 одсто!
У првој поратној деценији изграђено је петнаестак нових електрана: хидроелектране „Соколовица“, Сокоља“, „Сељашница“ и термоелектране „Мали и Велики Костолац“. Године 1954. и 1955. посебно су важне, јер су тада почеле да раде „Врла II“, „Зворник“, „Овчар Бања“, „Међувршје“ и „Врла I“. Истовремено, унифицирани су напонски нивои у дистрибутивној мрежи – са чак 16 прешло се на три: 35, 10 и 0,4 kV. А 1952. године, отварањем „Поља А“, започео је велики производни замах у производњи угља на Површинском копу „Колубара“. Поменимо и да је данас најстарија активна термоелектрана у систему „Електропривреде Србије“ термоелектрана „Колубара А“. Почела је да ради 1956. године.
У организационом смислу, 1955. године долази до промена: образовани су Заједница електропривредних предузећа Србије (ЗЕПС) и Југославије (ЈУГЕЛ). Први директор ЗЕПС-а био је Богољуб Урошевић Црни.
Изградња ослонаца српске електропривреде Десетак година касније (1965) спроведене су још веће организационе промене, када је образовано Здружено електропривредно предузеће Србије (ЗЕПС). Године које су уследиле биле су обележене новим полетом и ентузијазмом, а све је резултирало изградњом гиганата „Електропривреде Србије“: хидроелектрана „Ђердап“ и „Бајина Башта“ и термоелектране „Никола Тесла“.
У изгради хидроелектране „Ђердап 1“ учествовало је око 8.000 радника из Србије, пресељено је око 8.500 становника и шест насеља, а раздаљина која се раније прелазила за три дана, сада је савладавана за 24 сата. Изградња наше највеће хидроелектране почела је 1964, а први агрегат пуштен је у погон 1970. године.
Највећа термоелектрана у Србији, ТЕНТ А, највећи је и појединачни произвођач електричне енергије у нашем систему. Први блок почео је да ради 1970. године. Две највеће енергетске јединице у Србији, од по 620 MW, у погону су у ТЕНТ Б од 1983/1985 године.
Посебно је важан развој наших површинских копова, без чијег лигнита не би било могуће ни направити 70 одсто струје у Србији, колико се данас производи у нашим термоелектранама које раде на колубарски и костолачки угаљ.

Ни кафана без сијалице
Сијалице су биле виђене у Србији и пре почетка рада београдске термоелектране на Дорћолу. Машински инжењер Тодор Тоша Селесковић увео је електрично осветљење у Војно-технички завод у Крагујевцу 1884. године. Светлело је у погону за производњу муницијских чаура. Још једна фабрика која је поседовала електрично осветљење била је текстилна фабрика браће Минх у Параћину. Све погонске и стамбене зграде у оквиру фабричког круга већ 1890. године имале су електрично осветљење. И на крају, једна кафанска прича. Газда београдске кафане „Хамбург“ поставио је једну локомобилу и електромотор, повезао их са сијалицом и направио праву сензацију, јер су „многи гости остали до зоре, и пило се у част електричног осветљења“.

error: Садржај је заштићен !!