Почетна / Култура /  Константин  – драма о преображају владара

 Константин  – драма о преображају владара

„Константин“
ПОЗОРИШТА Народно позориште – Ниш Народно позориште у Београду ИЗВОЂЕЊЕ Велика сцена Народног позоришта у Београду ДАТУМ ИЗВОЂЕЊА 4. март 2013. ПИСАЦ Дејан Стојиљковић РЕДИТЕЉ Југ Радивојевић ДРАМАТУРГ Иван Велисављевић АДАПТАЦИЈА ТЕКСТА ЗА СЦЕНУ Спасоје Ж. Миловановић СЦЕНОГРАФ Александар Денић КОСТИМОГРАФИ Бојана Никитовић и Стефан Савковић КОМПОЗИТОР Владимир Пејковић ВИДЕО ДИЗАЈН Доријан Колунџија СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Игор Дамњановић ЛЕКТОР Наташа Илић

Пише Рашко В. Јовановић

Иако је извођење „Константина“ Дејана Стојиљковића неизбежно носило печат пригодности, не може се огласити сувишним, чак и  без обзира на то што је по многим елементима подсећало на сценски ораторијум у којем је илустративност потиснула драму

У оквиру обележавања седамнаест векова Миланског едикта, који су Лициније и Константин 313. године прогласили у Милану да би обнародовали промену политике према хришћанима и објавили да је хришћанска вера равноправна са старом римском државном вером, према тексту Дејана Стојиљковића припремљена је премијера представе „Константин“. Као што је познато, када је Лициније по овом догађају почео опет гонити хришћане, Константин је због тога ратовао са њим, заробио га и погубио 324. године. Отад је био самостални владар, а хришћанство привилегована вера у Римској империји. Управо због његових великих заслуга за хришћанство стекао је од хришћанских црквених кругова надимак „Велики“.
За своје владавине, Константин је успешно војевао против више непријатеља. Према легенди, у једном од бројних сукоба догодило се чудо: на небу се за време битке указао крст, те се после усталило веровање да је том приликом хришћански бог омогућио Константину победу. Обухвативши најбитније тренутке из Константиновог живота, Дејан Стојиљковић, на основу властитог романа „Константиново раскршће“, уз то примењујући принципе фрагментарне драматургије, у свом тексту намењеном сценском извођењу приказао је процес императоровог преображаја током спровођења бројних реформи у римској држави. Дефинитивну драмску обраду текста спретно је извео Спасоје Ж. Миловановић. На таквој текстуалној основи редитељ Југ Радивојевић градио је достојанствену сценску хронику о животу и владавини Константина Великог, која је у динамичном смењивању низа слика, што нису биле ништа друго до пуке илустрације, приказала већину најважнијих појединости о овом римском императору, који је, да би се ослободио републиканских традиција града Рима, 330. године за престоницу одредио Констатинополис, после чега је источни део царства добио превагу над западним, нарочито кад је реч о световним пословима. Дабоме, нису изостали ни призори из Константиновог приватног живота – поред осталих – неспоразуми са првом и другом супругом, као и његово уважавање назора једне младе робиње, иначе побожне хришћанке.

[restrictedarea] У оквиру сценографског решења Александра Денића налазило се монументално бело степениште постављено по читавој ширини позорнице и пресечено уграђеним простором у којем остарели Константин проводи последње часове живота, присећајући се многих догађаја који се на доњим степеницама нижу један за другим у виду мозаичке склопљене целине. Читав приказ заснован је на та два драматуршка тока који се преплићу. Жртве, односно мртви, што их је у већини случајева посекао Константин својим мачем, одлазе на горњи део степеништа изнад одаје у којој стари Константин одбројава последње часове. Нисмо сигурни да су степенице биле најпогоднији простор за глумачку игру, јер су, без обзира на то колико глумци били вични и способни да се по њима успињу или силазе, неприкладне за приказивање сложенијих драмских односа, тако да су призори збитија из Константинове младости и средњег доба приказани у назнакама. Као у неком сценском ораторијуму, глумци су се у појединим призорима више обраћали публици, а мање приказивали међусобне односе и сукобе. Костимографска решења разделила су загасито црвенкастом бојом сцене негдашњих збивања од оних у просторији старог Константина, у којој је доминирала бела одећа.
Иако се не би могло рећи да је глумачки ансамбл, састављен од чланова неколико наших театара, поред оних из нишког и београдског Народног позоришта, остварио јединствен стил игре, видели смо неколико занимљивих сценских остварења. Ако је Миодраг Кривокапић, као остарели Константин, демонстрирао довољно ауторитативан став и израз, али и пластичан приказ тегоба пред лицем смрти, онда је Петар Бенчина, у улози младога Константина, умереним понашањем испољавао тактичност, али и непоколебљивост у односу према противницима. Снежана Петровић као Јелена, Константинова мајка, маркантно је остварила неколико драмских акцената. Прва и друга Константинова супруга – Минервина и Фауста – једноставна у изразу Александра Ћосић и са више пркосне кокетности Тамара Драгичевић, ипак нису изнашле потребну диференцијацију у изразу. Сузана Лукић, као Лидија, робиња хришћанка, пленила је тананом игром спољних нерава, суздржаним ставом и дискретним покретима у правој мери дочаравала је побожност и смерност. Од осталих издвајали су се Мирко Бабић као Констанције Хлор (Константинов отац), Александар Маринковић (Димитрије, трибун, потоњи Свети Димитрије), Дејан Тончић (Далмације, императоров синовац) и Дејан Цицмиловић (Галерије, римски император). Интерпретатори појединих улога, као на пример Александар Михаиловић у улози биографа или Драгиша Вељковић као Евтокије, Константинов лекар, приближавали су се карикатури.
Иако је извођење „Константина“ Дејана Стојиљковића неизбежно носило печат пригодности, не може се огласити сувишним, без обзира на то што је по многим елементима подсећало на сценски ораторијум у којем је илустративност потиснула драму. Свакако, оно представља израз озбиљног настојања позоришта да се обележи јубилеј Миланског едикта. Изостао је, нажалост, истински драмски приказ личности и живота римског цара и реформатора Константина Великог.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!