Почетна / Економија / ПОСЛЕ УПОТРЕБЕ: БАЦИ!

ПОСЛЕ УПОТРЕБЕ: БАЦИ!

Пише МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

ЕУ је упозната са чињеницом да 80 одсто живе из употребљених сијалица одлази у околину – кад Европа буде преплављена овим отпадом биће ослобођено 146 тона живе

Уругвајски председник Хосе Мухика (Hose Alberto „Pepe“ Mujica Cordano), дошао је на власт 2010. и преузео одговорност за опстанак мале пољопривредне земље, изложене хировима Новог светског поретка. Мухика је имао значајну улогу у покрету отпора Тупамарос (1960), инспирисаном кубанском револуцијом, да би и данас остао веран левичарским идеалима и као „најсиромашнији председник на свету“ одвајао 90 одсто примања у хуманитарне сврхе. Свој однос према материјалном изнео је на прошлогодишњем самиту у Рију, одржавши говор који је одјекнуо планетом.

У ОСНОВИ КАПИТАЛИЗМА ЈЕ СТРАХ Мухика тврди да лек за заустављање еколошког (и економског) суноврата не лежи у цењкању око „прихватљивог процента CO2 у атмосфери“, већ у духовном и моралном препороду човечанства, огрезлог у конзумеризам и расипништво:
„Питам се шта би се десило ако би народ Индије имао пропорционално исти број аутомобила према броју породица, као што то имају Немци? Колико би нам кисеоника остало за дисање? Да будем јаснији: да ли свет данас има материјалних елемената да омогући да седам или осам билиона људи ужива исти ниво потрошње и расипања као најбогатија западна друштва? И да ли ће то икада бити могуће?… Тржишна економија је створила тржишно друштво и пробудила свест о планети као целини. Али ту се поставља низ питања: да ли ми владамо глобализацијом или глобализација влада нама? Да ли је могуће говорити о солидарности и о ‚бити заједно‘ у економији базираној на немилосрдној конкуренцији?… Ја ово не говорим да бих негирао важност процеса глобализације, напротив, изазов пред нама је од колосалног значаја, зато што се не ради само о еколошкој већ пре свега о политичкој кризи. Човек више не влада силама које је ослободио, већ те силе владају човеком и целокупним животом на Планети… А наш живот је кратак и измиче нам; уместо да му се радујемо ми радимо и диринчимо у жељи да што више конзумирамо, а конзумерско друштво је покретачка машина капитализма, базиран је на страху од стагнације… Резултат такве политике је хиперпотрошња; она нам је нанела највише штете, а да би се одржала мора бити генерисана у правцу производње предмета који имају кратак век употребе, у циљу повећања продаје. Због тога једна сијалица не траје дуже од 1.000 сати, иако има начина да светли 100.000 сати…Тржиште нас приморава да одржавамо цивилизацију која опстаје под слоганом ‚после употребе баци‘… Морамо да започнемо борбу за другачију културу, и да се запитамо: због чега су стари филозофи –Епикур, Сенека… говорили да ‚сиромашан човек није онај који има мало, већ онај ко непрестано жели више, и више и више!‘… Ја припадам малој земљи, коју је природа богато обдарила. Моја земља не броји више од три милиона становника, али има око 13 милиона крава, најбољих сорти на свету и осам до десет милиона изванредних оваца. Моја земља је извозник хране, а 90 одсто земљишта је обрадиво… Али моји пријатељи, радници, који су се изборили за шесточасовно радно време, сад се уместо одмора прихватају још једног посла, што значи да раде дуже него раније. Зашто? Зато што морају да плаћају месечне трошкове за кола која су купили, за мотоцикл који су купили… И кад човек заврши с тим и отплати кредите схвати да је постао реуматичан старац, као ја, и живот му је при крају. И запитајмо се: да ли би тако требало да изгледа људска судбина?“

[restrictedarea]

СВЕТИ ГРАЛ АМЕРИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ Уругвајски председник је поставио питања која већ годинама опседају мислеће људе Планете, а значајан допринос разумевању функционисања конзумерског друштва дао је Немац Криштоф Мајер, у документарном филму „Прича о сијалици“(„Bulb Fiction“).
Прича о сијалици почиње у Женеви, на божићно вече 1924, кад је на тајном састанку најутицајнијих индустријалаца формиран први светски картел Phoebus, са задатком да успостави глобалну контролу над производњом сијалица. Временом су корпорацијски апетити расли, па је 1925. основан „комитет 1.000 сати живота“ („The 1.000 hour Life Committie“), са задатком да убеди (присили) произвођаче умрежене у Phoebus у неопходност скраћивања века расветних тела. Историчар Хелмут Хоге дошао је у посед докумената из којих се види да су Phoebusove услове прихватили холандски Филипс, немачки OSRAM, и француска Compagnie des Lampes, а потписници су се обавезали да „неће гарантовати, објавити или понудити лампу која гори дуже од 1.000 сати“. Контролу „издржљивости“ производа преузео је OSRAM, а уследиле су и прве казнене мере француском произвођачу, чије су сијалице на контролном монитору гореле 1.500 сати.
Идеолог неоконзумеризма Бернард Лондон 1932. објављује памфлет под насловом „Нови напредак: савладати депресију уз помоћ планиране застарелости“ („The New Prosperity . Ending the depression Through Planned Osolescence“), предлажући пословну политику грађену на идеји планиране застарелости. Овај концепт предвиђа програмирано навођење потрошача на сумануто одбацивање „старих“ кућних апарата, гардеробе, аутомобила… што је постало Свети грал америчке економије 1947-1953. Лондон са жаљењем констатује да „људи више не поштују Закон застарелости. Они возе своја стара кола, са старим гумама, чувају старе радиоапарате и стара одела много дуже него што су то раније радили. Питање које се поставља пред Американце гласи: да ли су заиста спремни да ставе на коцку своју будућност ако наставе са оваквим навикама.“
У књизи „Направљено да буде уништено“ Жил Слад указује на погубне последице у пракси примењене теорије о планираној застарелости као неопходном услову за раскид са традицијом, да би крајњи резултат била гомила отпада, и производња профитабилних еколошких катастрофа.

РЕКЛАМА, ЗАСТАРЕЛОСТ, КРЕДИТ Мајер је повезао идеју о планираној застарелости са Директивом за регулацију расвете у домаћинствима – окарактеришући је као крајње сумњив псеудоеколошки пројекат ЕУ, у који је 2007. укључен и Гринпис. Ова „зелена“ експозитура добила је задатак да пред Бранденбуршком капијом изведе маркетиншки шокантан трик уништавања 10.000 старих добрих сијалица, преко којих се прешло ваљком. Да је ово урађено са „штедљивим“ CFL сијалицама, дошло би до еколошке катастрофе, зато што би жива коју садрже контаминирала 50 милиона литара пијаће воде, уз озбиљну претњу здрављу присутних „екобрижника“.
Др Клаус Стајнек, ангажован од хамбуршког Гринписа да анализира учинак „штедљиве“ флуоресцентне сијалице, тврди да оне више расипају енергију него што штеде. Његов извештај је прогутао мрак. Мајер је кренуо трагом ове информације, да би после вишемесечног обијања прагова европских институција закључио да регулатива 244/2009. о забрани употребе класичних електричних сијалица са жарећим влакном „представља највећу превару и једну од најбоље чуваних тајни Уније“. Још нико од надлежних није дао одговор јавности на чију иницијативу је наметнута CFL расвета (која садржи живу), док је из „безбедносних“ разлога забрањена производња термометара пуњених живом. Јавност није обавештена ни о трагедији четворогодишњег дечака из Немачке, који се случајно нашао поред разбијене CFL сијалице и удахнуо ослобођени токсични гас. Дете је изгубило косу, и испољава низ здравствених симптома карактеристичних за тровање живом. На исти начин је отровано и 20 радника у енглеском центру за рециклажу сијалица Electrical Waste Recycling Group, а стручњаци тврде да је досадашња контрола узорака CFL светиљки од стране белгијског Института ВИТО неадекватна и „смешна“. Иако је ЕУ упозната са чињеницом да 80 одсто живе из употребљених сијалица одлази у околину, ова сијалица је добила зелено светло. Кад Европа буде преплављена овим отпадом биће ослобођено 146 тона живе, што би се могло решити отварањем рециклажних центара у земљама Трећег света.
Да је Хосе Мухика у праву кад верује у могућност производње сијалице која светли 100.000 сати, потврђује случај инвентивног произвођача из Шелбија у Охају, чија сијалица произведена 1895. још увек светли. Потомци власника ове „застареле“ радионице сваке године славе рођендан стогодишње сијалице, у нади да ће се неко заинтересовати за састав влакна и започети револуцију у еколошкој производњи.
За ову револуцију је такође потребна храброст, с обзиром на судбину Дитера Бинингера, који је неколико дана после објављивања одлуке да започне производњу сијалице која светли преко 150.000 сати погинуо у авионској несрећи, да би његов пословни партнер када је донета одлука о преузимању Бинингерове технологије погинуо у саобраћајном удесу. Чини се да иза већине „безбедносних“ регулатива ЕУ стоје мрачне силе „прогреса“ без алтернативе, уплетених у врзино коло хармонизујућих закона којима и Србију нештедимице дарују.
Француски филозоф и стручњак за економске односе Севера и Југа Серж Латуш, заговорник теорије о заустављању раста (degrowth theory), закључује да се агресивне методе креатора потрошачког друштва базираног на непрестаном расту, спроводе уз помоћ три круцијална фактора – рекламе, планирана застарелост и кредити:„Свако ко мисли да је бескрајни раст конзистентан са потенцијалом планете да то поднесе или је луд или економиста.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Neverovatno koliko je skroman ovaj covek. Citao sam u jednom tekstu kako je pomagao komsiji da popravi krov. Nema telohranitelja, nema bogatstvo, zivi kao njegov narod. Steta sto to nema vise takvih ljudi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *