POSLE UPOTREBE: BACI!

Piše MARA KNEŽEVIĆ KERN

EU je upoznata sa činjenicom da 80 odsto žive iz upotrebljenih sijalica odlazi u okolinu – kad Evropa bude preplavljena ovim otpadom biće oslobođeno 146 tona žive

Urugvajski predsednik Hose Muhika (Hose Alberto „Pepe“ Mujica Cordano), došao je na vlast 2010. i preuzeo odgovornost za opstanak male poljoprivredne zemlje, izložene hirovima Novog svetskog poretka. Muhika je imao značajnu ulogu u pokretu otpora Tupamaros (1960), inspirisanom kubanskom revolucijom, da bi i danas ostao veran levičarskim idealima i kao „najsiromašniji predsednik na svetu“ odvajao 90 odsto primanja u humanitarne svrhe. Svoj odnos prema materijalnom izneo je na prošlogodišnjem samitu u Riju, održavši govor koji je odjeknuo planetom.

U OSNOVI KAPITALIZMA JE STRAH Muhika tvrdi da lek za zaustavljanje ekološkog (i ekonomskog) sunovrata ne leži u cenjkanju oko „prihvatljivog procenta CO2 u atmosferi“, već u duhovnom i moralnom preporodu čovečanstva, ogrezlog u konzumerizam i rasipništvo:
„Pitam se šta bi se desilo ako bi narod Indije imao proporcionalno isti broj automobila prema broju porodica, kao što to imaju Nemci? Koliko bi nam kiseonika ostalo za disanje? Da budem jasniji: da li svet danas ima materijalnih elemenata da omogući da sedam ili osam biliona ljudi uživa isti nivo potrošnje i rasipanja kao najbogatija zapadna društva? I da li će to ikada biti moguće?… Tržišna ekonomija je stvorila tržišno društvo i probudila svest o planeti kao celini. Ali tu se postavlja niz pitanja: da li mi vladamo globalizacijom ili globalizacija vlada nama? Da li je moguće govoriti o solidarnosti i o ‚biti zajedno‘ u ekonomiji baziranoj na nemilosrdnoj konkurenciji?… Ja ovo ne govorim da bih negirao važnost procesa globalizacije, naprotiv, izazov pred nama je od kolosalnog značaja, zato što se ne radi samo o ekološkoj već pre svega o političkoj krizi. Čovek više ne vlada silama koje je oslobodio, već te sile vladaju čovekom i celokupnim životom na Planeti… A naš život je kratak i izmiče nam; umesto da mu se radujemo mi radimo i dirinčimo u želji da što više konzumiramo, a konzumersko društvo je pokretačka mašina kapitalizma, baziran je na strahu od stagnacije… Rezultat takve politike je hiperpotrošnja; ona nam je nanela najviše štete, a da bi se održala mora biti generisana u pravcu proizvodnje predmeta koji imaju kratak vek upotrebe, u cilju povećanja prodaje. Zbog toga jedna sijalica ne traje duže od 1.000 sati, iako ima načina da svetli 100.000 sati…Tržište nas primorava da održavamo civilizaciju koja opstaje pod sloganom ‚posle upotrebe baci‘… Moramo da započnemo borbu za drugačiju kulturu, i da se zapitamo: zbog čega su stari filozofi –Epikur, Seneka… govorili da ‚siromašan čovek nije onaj koji ima malo, već onaj ko neprestano želi više, i više i više!‘… Ja pripadam maloj zemlji, koju je priroda bogato obdarila. Moja zemlja ne broji više od tri miliona stanovnika, ali ima oko 13 miliona krava, najboljih sorti na svetu i osam do deset miliona izvanrednih ovaca. Moja zemlja je izvoznik hrane, a 90 odsto zemljišta je obradivo… Ali moji prijatelji, radnici, koji su se izborili za šestočasovno radno vreme, sad se umesto odmora prihvataju još jednog posla, što znači da rade duže nego ranije. Zašto? Zato što moraju da plaćaju mesečne troškove za kola koja su kupili, za motocikl koji su kupili… I kad čovek završi s tim i otplati kredite shvati da je postao reumatičan starac, kao ja, i život mu je pri kraju. I zapitajmo se: da li bi tako trebalo da izgleda ljudska sudbina?“

[restrictedarea]

SVETI GRAL AMERIČKE EKONOMIJE Urugvajski predsednik je postavio pitanja koja već godinama opsedaju misleće ljude Planete, a značajan doprinos razumevanju funkcionisanja konzumerskog društva dao je Nemac Krištof Majer, u dokumentarnom filmu „Priča o sijalici“(„Bulb Fiction“).
Priča o sijalici počinje u Ženevi, na božićno veče 1924, kad je na tajnom sastanku najuticajnijih industrijalaca formiran prvi svetski kartel Phoebus, sa zadatkom da uspostavi globalnu kontrolu nad proizvodnjom sijalica. Vremenom su korporacijski apetiti rasli, pa je 1925. osnovan „komitet 1.000 sati života“ („The 1.000 hour Life Committie“), sa zadatkom da ubedi (prisili) proizvođače umrežene u Phoebus u neophodnost skraćivanja veka rasvetnih tela. Istoričar Helmut Hoge došao je u posed dokumenata iz kojih se vidi da su Phoebusove uslove prihvatili holandski Filips, nemački OSRAM, i francuska Compagnie des Lampes, a potpisnici su se obavezali da „neće garantovati, objaviti ili ponuditi lampu koja gori duže od 1.000 sati“. Kontrolu „izdržljivosti“ proizvoda preuzeo je OSRAM, a usledile su i prve kaznene mere francuskom proizvođaču, čije su sijalice na kontrolnom monitoru gorele 1.500 sati.
Ideolog neokonzumerizma Bernard London 1932. objavljuje pamflet pod naslovom „Novi napredak: savladati depresiju uz pomoć planirane zastarelosti“ („The New Prosperity . Ending the depression Through Planned Osolescence“), predlažući poslovnu politiku građenu na ideji planirane zastarelosti. Ovaj koncept predviđa programirano navođenje potrošača na sumanuto odbacivanje „starih“ kućnih aparata, garderobe, automobila… što je postalo Sveti gral američke ekonomije 1947-1953. London sa žaljenjem konstatuje da „ljudi više ne poštuju Zakon zastarelosti. Oni voze svoja stara kola, sa starim gumama, čuvaju stare radioaparate i stara odela mnogo duže nego što su to ranije radili. Pitanje koje se postavlja pred Amerikance glasi: da li su zaista spremni da stave na kocku svoju budućnost ako nastave sa ovakvim navikama.“
U knjizi „Napravljeno da bude uništeno“ Žil Slad ukazuje na pogubne posledice u praksi primenjene teorije o planiranoj zastarelosti kao neophodnom uslovu za raskid sa tradicijom, da bi krajnji rezultat bila gomila otpada, i proizvodnja profitabilnih ekoloških katastrofa.

REKLAMA, ZASTARELOST, KREDIT Majer je povezao ideju o planiranoj zastarelosti sa Direktivom za regulaciju rasvete u domaćinstvima – okarakterišući je kao krajnje sumnjiv pseudoekološki projekat EU, u koji je 2007. uključen i Grinpis. Ova „zelena“ ekspozitura dobila je zadatak da pred Brandenburškom kapijom izvede marketinški šokantan trik uništavanja 10.000 starih dobrih sijalica, preko kojih se prešlo valjkom. Da je ovo urađeno sa „štedljivim“ CFL sijalicama, došlo bi do ekološke katastrofe, zato što bi živa koju sadrže kontaminirala 50 miliona litara pijaće vode, uz ozbiljnu pretnju zdravlju prisutnih „ekobrižnika“.
Dr Klaus Stajnek, angažovan od hamburškog Grinpisa da analizira učinak „štedljive“ fluorescentne sijalice, tvrdi da one više rasipaju energiju nego što štede. Njegov izveštaj je progutao mrak. Majer je krenuo tragom ove informacije, da bi posle višemesečnog obijanja pragova evropskih institucija zaključio da regulativa 244/2009. o zabrani upotrebe klasičnih električnih sijalica sa žarećim vlaknom „predstavlja najveću prevaru i jednu od najbolje čuvanih tajni Unije“. Još niko od nadležnih nije dao odgovor javnosti na čiju inicijativu je nametnuta CFL rasveta (koja sadrži živu), dok je iz „bezbednosnih“ razloga zabranjena proizvodnja termometara punjenih živom. Javnost nije obaveštena ni o tragediji četvorogodišnjeg dečaka iz Nemačke, koji se slučajno našao pored razbijene CFL sijalice i udahnuo oslobođeni toksični gas. Dete je izgubilo kosu, i ispoljava niz zdravstvenih simptoma karakterističnih za trovanje živom. Na isti način je otrovano i 20 radnika u engleskom centru za reciklažu sijalica Electrical Waste Recycling Group, a stručnjaci tvrde da je dosadašnja kontrola uzoraka CFL svetiljki od strane belgijskog Instituta VITO neadekvatna i „smešna“. Iako je EU upoznata sa činjenicom da 80 odsto žive iz upotrebljenih sijalica odlazi u okolinu, ova sijalica je dobila zeleno svetlo. Kad Evropa bude preplavljena ovim otpadom biće oslobođeno 146 tona žive, što bi se moglo rešiti otvaranjem reciklažnih centara u zemljama Trećeg sveta.
Da je Hose Muhika u pravu kad veruje u mogućnost proizvodnje sijalice koja svetli 100.000 sati, potvrđuje slučaj inventivnog proizvođača iz Šelbija u Ohaju, čija sijalica proizvedena 1895. još uvek svetli. Potomci vlasnika ove „zastarele“ radionice svake godine slave rođendan stogodišnje sijalice, u nadi da će se neko zainteresovati za sastav vlakna i započeti revoluciju u ekološkoj proizvodnji.
Za ovu revoluciju je takođe potrebna hrabrost, s obzirom na sudbinu Ditera Biningera, koji je nekoliko dana posle objavljivanja odluke da započne proizvodnju sijalice koja svetli preko 150.000 sati poginuo u avionskoj nesreći, da bi njegov poslovni partner kada je doneta odluka o preuzimanju Biningerove tehnologije poginuo u saobraćajnom udesu. Čini se da iza većine „bezbednosnih“ regulativa EU stoje mračne sile „progresa“ bez alternative, upletenih u vrzino kolo harmonizujućih zakona kojima i Srbiju neštedimice daruju.
Francuski filozof i stručnjak za ekonomske odnose Severa i Juga Serž Latuš, zagovornik teorije o zaustavljanju rasta (degrowth theory), zaključuje da se agresivne metode kreatora potrošačkog društva baziranog na neprestanom rastu, sprovode uz pomoć tri krucijalna faktora – reklame, planirana zastarelost i krediti:„Svako ko misli da je beskrajni rast konzistentan sa potencijalom planete da to podnese ili je lud ili ekonomista.“

[/restrictedarea]