Почетна / Култура / Књиге, писци, најбољи

Књиге, писци, најбољи

Пише Васа Павковић

Листа књига коју вам препоручујем, као најбоље у 2012. показује да је доминирала прича и да су приповедачи на врху продукције, а иза њих песници и потом, зачудо, тек на трећем месту романсијери

Крајем године своде се резултати, ако их је било. Тако гледано, српска књижевност је успешно пребродила још једну тешку годину, у којој су, некако, излазили часописи; у којој су, некако, одржаване манифестације; и у којој су, ко-зна-како, објављиване и квалитетне књиге. На најразноврснијим странама – и код комерцијалних издавача, и у самиздату, и код малих алтернативних едитора и код неколицине преосталих кућа које имају профилисану издавачку политику, а воде рачуна о домаћем писцу. Листа књига коју вам препоручујем, као најбоље у 2012. показује да је доминирала прича и да су приповедачи на врху продукције, а иза њих песници и потом, зачудо, тек на трећем месту романсијери. По томе се ова година разликује од многих претходних. Редослед наслова, наравно, није формиран вредносно – све књиге у овом избору отприлике су сличног изнадпросечног нивоа.

Љубица Арсић
All inclusive
„Лагуна“

Испод туристичке пароле крије се десетак прича у којима Љубица Арсић истражује интимне билансе својих јунакиња (и јунака) тако што их посматра на туристичким путовањима, у хотелским собама или на броду који путује великом реком. У Египту, Италији, Аргентини, Турској… Издвојене из свог „природног“ околиша, у друштву неких других људи које упознају на самом путу, јунакиње прича Љубице Арсић покушавају да се самоспознају, гледајући се у огледалу непознатих предела и страних очију. Високи стил, сликовна упечатљивост, као и способност да се мудро прокоментарише одређена ситуација или нечија улога у животу протагонисте потврђује Љубицу Арсић као писца способног да истовремено задовољи захтеве строгих критичара и очекивања широке публике.

Гордана Ћирјанић
Кад сване, разлаз
„Еврођунти“

Последњих година, с подједнаким успехом, Гордана Ћирјанић наизменично објављује романе и збирке прича. Иза наслова који посматрача интересантне корице заводи према кафанском амбијенту и моменту „фајронта“ налазе се психолошки профилисане приче које из врло различитих углова истражују етичке проблеме савремености. Гордана Ћирјанић и даље верује да се може писати интелектуално ангажовано – с тематиком у распону од критике медија, репресије, еколошких преступа итд. до прича о односу идеологија и њиховим реперкусијама у личном животу. И овим причама списатељица показује да то има смисла, а да у њој српска проза има једно од европски снажних пера. Увођење фантастике у неким сторијама дало је добре резултате, било да се ослонило на фолклорну фантастику или неке „модерније“ обрасце.

Славољуб Марковић
Истиснуто из живота
Друштво „Свети Сава“

Бирајући маргину као згодно место за писање и радећи романе у три циклуса: историјски, језички, надауторски, Славољуб Марковић је свесно потиснуо свој приповедачки рад у трећи план. Последњих година као да се то мења, па је 2007. објавио збирку „Бизнис, рат, порнографија“, а наредне књигу прича „Филм и остали римејкови“. Успех тих књига, нарочито код млађе критике, подстакао га је да ове године начини и трећи приповедачки покушај. Реч је о до сада најуспелијој збирци формално и смисаоно врло хетерогених прича у којима се упоришта (истраживачког) приповедања налазе како у сировом и суровом животу, тако и у другим књигама, односно уметности уопште. Неочекивани заплети, склоност према изненађујућим прекидима, згодно поигравање метатекстуалним захватима… чине ову збирку динамичном и на моменте неодољиво духовитом.

[restrictedarea]

Владимир Кецмановић
Зидови који се руше
„Завод за уџбенике“

Оне који су попут мене читајући роман „Сибир“ посумњали у могућност даље „употребе“ Кецмановићевог проседеа један ред, једна реченица, писац демантује првом збирком прича. Како то постиже? Уместо унисоног тона, који му је наметала романескна идеја водиља, у свакој од ових приповедака Кецмановић мења организацију дијалога или однос наративног гласа према самој причи, мултипликује разговоре актера итд. Тај динамизам почиње падом Берлинског зида и последицама по живот „раје“ у БиХ, а онда се протеже кроз транзицију новонастале земље, турбофолкирану културу, пошаст наркоманије, тињање живота на социјалној ивици. Убедљив, узбудљив, (ауто)ироничан, а повремено и комичан, Кецмановић подиже свој наративни зид, ред по ред, као грађевину несумњиво талентованог и промишљеног градитеља књижевних илузија.

Милуника Митровић
Записи на ветру
„Листак“

Најпријатније прозно изненађење у години на измаку долази од песникиње Милунике Митровић, која већ у првој прозној збирци показује висок ауторски стандард. Саздани махом од успомена на рођаке, родитеље, пријатеље… ови записи се повремено сасвим претварају у кратке приче, а онда скрену према чистој есејистици. Дискретан елегични тон и брижно грађен језички израз боје их једном помирљивом мудрошћу, чији тон још дуго хуји у нама после читања, чак иако прихватимо Аполинеров стих: Успомене су/ ловачки рогови/ чији звук умире у ветру. Пажљиво организована и с мером вођена ова колекција илуминација одише хармонијом разноврсних гласова из ауторкиног света, али они призивају неке наше гласове, лица, слике…

Живорад Недељковић
Талас
„Архипелаг“

Краљевачки песник наставља да објављује изузетне песничке збирке. Полазећи из најличнијег искуства – у распону од детињства до зрелости, Недељковић ненаметљиво, кроз стишану нарацију, разматра „сакупљени терет“ живљења. Снови и доживљаји, успомене и измишљаји постају упоришта од песме до песме, али их наш лиричар увек уобликује са прецизним осећањем за лирску нарацију, за основни медитативни шум „исповести“ и оплемени свакодневним, а опет од већине заборављеним сликама. Заиста, времена нема,/ постоје само откуцаји, каже песник, трудећи се непрекидно да светлост уведе кроз таму пред наше очи и њоме обасја изабрани предео (песме) у пролазности.

Мирослав Максимовић
Цртање стварности
Библиотека „Стефан Првовенчани“

Има се утисак да један од најзначајнијих савремених српских песника годинама тка на два разбоја – један има потку везаног стиха, а други слободног. Оба ткања су, вазда, вредна пажње. Нова књига често полази од идеја, реченица, мисли песникових познаника и пријатеља, али онда у њихов задати садржај уноси властито ткиво маште и стварности, а слободним стихом. Са широком нарацијом и склоношћу ка ритмичким „утврђивањима“ пређених образаца, Максимовић рекапитулира туђа и (много више) своја искуства, често поводом наизглед мало важних догађаја. У омажима Васку Попи, Стевану Раичковићу или пак Оскару Давичу слути се и дубина песникових „читања“ великих претходника. А она, наједном, постаје и његова дубина. И наша.

Катарина Брајовић
Штампар и Вероника
„Октоих“ и „Штампар Макарије“

У роману првенцу Катарина Брајовић се бави „чудесном повешћу“ средњовековног штампара Божидара Вуковића. У веома опсежној књизи, често са задивљујућом снагом, реконструише се драматично доба на прелому 15. и 16. века и слика од нас пола миленијума удаљени свет. Венеција и Константинопољ, централне су тачке Вуковићевог животног пута, места где је учио штампарство и бавио се њим, али и многим другим пословима. Са неколико згодно смештених и повезаних прича у причи и маестралном алком с Андрићевом „Проклетом авлијом“, повремено преспор за данашња времена, овај роман је једна врста врло ретког ауторског подвига, заснован на помном изучавању облика људског живота у средњем веку и снажној емпатији списатељице.

Ласло Блашковић
Посмртна маска
„Архипелаг“

Средином децембра појавио се нови Блашковићев роман, нека врста ауторовог самотрагања за истином о себи и животу, о путовањима и болести, о другим људима (и културама) и нама, односно себи. Заснован на дневничким белешкама и раритетној ерудицији, на биографемама самог писца и његовим измишљотинама и опсесијама, овај роман се одликује типично блашковићевским „презасићеним“ стилом и прецизном композицијом, где као и у неким ранијим делима важну улогу имају и стихови самог романсијера. Са још три-четири романа из големе овогодишње продукције српских аутора „Посмртна маска“ потврђује најбољу традицију на којој расте (пост)модернистички српски роман, природно и здраво близак рецентним токовима у европском роману овог времена.

Александар Гаталица
Велики рат
„Моно и Мањана“

Пре неколико година писац је објавио изванредан роман о модерној уметности и сликарству „Невидљиви“. Плашио сам се тада да неће написати бољу књигу – међутим демантовао је моја скептична очекивања. „Велики рат“ је епски широк роман о Првом светском рату, у којем нам се у пет поглавља, преко судбина око 80 јунака, предочава сложена цивилизацијска слика првог светског сукоба. Пратећи хронолошки све зараћене стране и многа бојишта, ратнике и цивиле, шпијунке и лекаре, сликаре и регруте, писце и хемичаре, комбинујући историјске чињенице и неочекивану фантастику, сликајући свет, али не занемарујући ни Србију, Гаталица је написао колико читко, толико и узбудљиво, односно зрело сведочанство о један век удаљеном добу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *