Ново маркирање жигосаног кнеза

Пише Љиљана Богдановић

Да ли је злосрећни Павле Карађорђевић, „српски ренесансни принц“, како су га назвали странци,  заиста био „фашиста“ и шта је у тој квалификацији, данас када је рехабилитован, не само неспоразум са чињеницама, већ пре – циљана лаж

Спин докторе препознајемо не зато што они носе униформу и што су, на пример, одевени у примерену – елегантну црну, већ тако што резолутно говоре нешто што се разуму чини излуђујућим. Ови модерни извођачи радова на отвореном мозгу јавног мњења, по правилима спин вештине, циљано продају „интерпретацију догађаја са идејом убеђивања у корист или против одређене појаве, организације, јавне личности…“ Како то у стварности бива, управо су демонстрирале две даме познате по заступању „критичке“ јавне речи – историчар, универзитетски професор и др Дубравка Стојановић и политичар Александра Јерков, посланица ЛСВ. Повод беше провокација пристигла у минулу суботу, 6. октобра 2012. године, са националних историјских фронтова, када се на два различита места у Србији могла чути иста реченица: Србија је посвећена неговању историје и традиције. У крипту цркве Светог Ђорђа на Опленцу положени су посмртни остаци кнеза Павла Карађорђевића, док је у Спомен-парку у Јајинцима одржана комеморација стрељанима током Другог светског рата.
И шта ту није у реду, чему узнемирење? За историчарку, како је у свом реаговању под насловом „Јајинци под Опленцем“ и написала, невоља беше у чињеници да је: Председник Србије Томислав Николић говорио на оба места, шаљући поруку да су нам оба једнако важна.
Повод за спин удар поентиран је прецизно:„Проблем је у томе што та два места сећања шаљу међусобно супротстављене поруке, што се на њима негују сукобљене традиције и славе две различите, непомирљиве историје.“

Како су поруке Новосађанке увек директне, без замајавања стилским финесама, она је одсекла: „Говорити о борби против корупције, а имати Карића у својим редовима, исто је што и пре подне ићи на помен кнезу Павлу на Опленац, а по подне у Јајинце на помен жртвама фашизма.“ О фашизму и антифашизму је дакле овде реч! Спин се завртео, матрица је задата, а на саборцима двеју дама је да га даље одрже у крепком здрављу. Циљ је у овом случају постављен амбициозно: не пуца се само у кнеза, већ у једну политику (овог пута персонификовану у јавном деловању председника Републике), потом и даље – на све оне који су у суботу Томиславу Николићу дали за право. А њих није мало, реч је о убедљивој већини Срба.

У земљи у којој су идеолошки обрађене верзије историјских догађаја подразумевајуће, мало које насилно извртање чињеница бива уочено као повод кључању. Блогери су показали да је ово такав случај: Јасно је да она ово није изрекла као историчар, већ као другосрбијански идеолошки јуришник. Део јавности успешно је изгледа пелцован против лаковерног гутања спин бомбона, па отуда и коментари попут овог: Бесмислено звучи да му замерају исти они који данас желе да пацификују Србију, они који сами наглашавају да је Србији потребан мир, који сматрају да би Србија требало да уђе у НАТО који је прерастао у својеврсну реинкарнацију Тројног пакта.
Одговори се бележе и на другој страни. Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, дакле и колега госпође Стојановић, само дан касније пише: Кнез Павле није ратни злочинац, није издајник, ни велеиздајник. Њега су поразили догађаји, рехабилитовала историја. Историја јесте кнеза оправдала, званична Србија га јесте рехабилитовала, али то, видимо, не пали у либералном другосрбијанском корпусу. Из његових редова само један одговор следи на питање које Павловић о кнезу у наставку поставља: Може ли да нам помогне да умиримо сопствену историју, беспотребне и разорне поделе, да се према личностима из историје односимо достојанствено и мирно? Не, не може! Мира неће бити, а и достојанство је изгледа за неке недостижна врлина.
Поменимо, нажалост само кратко, и америчког историчара Сузан Фишер која је анализирала државнички и политички усуд принца, о чему је у Београду говорила 2003. године.
„За оне који га жигошу као нацистичког симпатизера или као човека који је напрасно променио страну, од прозападне ка пронемачкој, површно гледају на ствари и занемарују, као да не постоје, Павлов карактер и средину… Павлу су били одвратни како Хитлеров варваризам, тако и његово гледање на Словене као на нижу расу.“
Свој текст ауторка Д. Стојановић посветила је „сећању на професора Војина Димитријевића, истрајног борца против рехабилитације фашизма.“ Дрскост с којом се догађаји на „историјском фронту“ у минулу суботу интерпретирају као „рехабилитовање фашизма“, поручује да ће настављачи дела преминулог професора тек деловати. Против фашизма, разуме се. Којег фашизма?

 

2 коментара

  1. Avatar

    Александра Јерков се у те ствари баш разуме.Има једна народна изрека о таквом разумевању али није пристојна за јавно цитирање.Зато ћу више пажње посветити уваженој колегиници Д. Стојановић.Њено гледиште је само још једна потврда да се у круговима тзв. “Друге Србије” негује манихејско (комунистичко) црно-бело мишљење.Или-или.Покушај кнеза Павла да се избегне или бар одложи рат и тако спасу бар неки људски животи је са тог становишта издаја. А петоколонашко деловање КПЈ у априлском рату (о коме се и данас мало зна ) је вероватно херојство.

    • Avatar

      Јако су ми мрски ставови дотичне професорке, данас сам је баш слушао на радију, али су ми такође наивне приче о “пожртвованом” кнезу који је експресно збрисао из Југославије пред сам рат, са све уметнинама и златним полугама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *