Почетна / Култура / Драма у транзицији: Само без критике власти – молим!

Драма у транзицији: Само без критике власти – молим!

Пише Рашко В. Јовановић

Шта је одлучило да установе сценске културе у градским општинама постану булеварска позоришта са претежно забавним и „лаким“ репертоарима

 

Догађаји на јавној сцени ових дана, између осталог, сведоче и да је у изборној кампањи позориште постало занимљиво политичарима. Недавно се на предизборним скуповима могло чути да је Миријеву потребно да постане самостална општина, али и да добије позориште! Ако се ова прва потреба занемари, јер изискује стварање нове бирократске јединице, пажњу привлачи истицање ове друге, првенствено због тога што Београд, сразмерно броју становника у односу према другим европским престоницама има знатно мањи број позоришта. Свакако да је Миријеву потребно позориште, али не булеварско, односно у виду сале за издавање у којој ће повремено приказивати представе разне позоришне трупе, као што је то случај већ сада са појединим установама културе. Али, то питање, искуство нам говори, тешко да ће се наћи и пред новоизабраном општинском владом без обзира на то која странка, односно коалиција буде имала већину.
Надахнути и овим непосредним поводом, али више укупном ситуацијом  у српском театру, размотримо нека питања везана за наше савремено позориште и драму.

МАРКСИСТИ И ПСИХОАНАЛИТИЧАРИ
Непобитна је наиме чињеница да се драма и позориште, као и свеукупан живот уопште, налазе у процесу сталнога развоја пропраћеним многим променама. Подсетићемо се да је само током прошлог, 20. века, било више фаза у развоју позоришта – најпре су се присталице марксистичких идеја залагале за ангажовано политичко позориште; с друге стране, појава психоаналитичког позоришта била је последица Фројдовог учења, да би се потом афирмисала једна константа позоришта апсурда, која је настојала да врати на своје место моралне идеје које су поборници политичког, односно психоаналитичког позоришта третирали сувише озбиљно. У 20. веку појавило се и интелектуално позориште, оно је настојало да демистификује лаж позоришта. И као реакција уведено је документарно позориште, што ће рећи – позориште истине. Било је и покушаја да се позориште ослободи литературе и уведе невербалан театар који се заснивао на покрету, али и да се дође до синтезе свега, па се дошло до тоталног позоришта. Најзад, револуционарном променом направљен је хепенинг и поново се почело на улици да би се изнова  суочило са политичким темама.
Процес промена могућно је пратити не само у позоришту, већ и у драми, нарочито ако бацимо поглед на представљање драмских ликова. У грчкој драматургији драмски јунак је имао изузетне моћи, те је својим способностима и особинама био далеко изнад обичних смртника. Ако не то, био је лик чија су осећања приказана живим и упечатљивим бојама. Временом су се искристалисала три типа драмскога лика као носиоца радње. То су епски јунак, који се под бременом судбине сналази како зна и уме у борби против природних сила, затим трагички јунак  који се бори сједињујући у себи страст и вољу за деловањем које ће имати кобне последице за њега, најзад, драмски јунак, који успева да помири своје страсти и нужности што их намеће спољни свет и на тај начин избегава пораз. Али, почевши од 19. века, драмски јунак почиње да означава и трагички лик и комичну фигуру. Некад је негативан, некад колективан (нпр. пук у неким историјским драмама 19. века), а понекад га је немогућно пронаћи, као у антидрами. У суштини тада у драми  почиње поступна деградација јунака, која траје све до данас, у ери постдраме.  Натурализам и реализам доводе на сцену бедног,  посрнулог и сломљеног јунака, да би драма апсурда закључила процес његовог пропадања, претварајући га у метафизички дезоријентисано биће које више ничему не тежи (Јонеско, Бекет). Дошло се до стања у којем модерни јунак нема ни снаге, нити може утицати на догађаје и нема никакво мишљење о стварности која га окружује. Зато се од краја 19. века појављује антијунак у виду властитог иронијског и гротескнога двојника, што је присутно и у савременој драми, што ће рећи добрим делом и у постдрами. Данас јунак времена транзиције мора, с једне стране, бити човек лишен сваке наде и песимиста без изгледа да може променити своју ситуацију или, с друге стране, личност без скрупула која ужива у свом профитерству и богаћењу мимо закона? Рекли бисмо да та два антагониста морају бити главни драмски јунаци времена транзиције.

РЕСТРИКЦИЈЕ И ЗА ТЕАТАР

[restrictedarea]

Ако прихватимо чињеницу да је са временом које је за нама прошла пракса непосредног уплитања политике у позориште, посебно у репертоарска питања, данас се суочавамо са проблемима друге врсте, за које се не може рећи да су изван политике, тако да се још једном потврдило да се позориште, као жива уметност више но и једна друга, већ због саме своје природе не може  посматрати изван контекста савремених политичких збивања. У време транзиције, која данас и овде није ништа друго до рестаурација тзв. тржишне привреде у виду класичних форми либералнога и неолибералнога капитализма, позориште се нашло у знатно неповољнијем положају од онога у којем је у нашој средини било током друге половине 20. века. Ансамбли које је држава дотирала углавном су задржали своје статусе, с тим што је омогућена делатност и приватних позоришта, којих, додуше, нема много можда и зато што њихова делатност подлеже опорезивању. Међутим, сразмерно смањивању новчаних средстава, последњих година, умањује се и број премијера у дотираним позориштима, што за последицу неминовно доноси и осеку публике. Као последица опште економске кризе, која је у нас још заоштренија с обзиром на то да смо били у кризи и пре њеног избијања у свету, дошло је до рестрикција у култури и смањене су дотације позориштима. У Београду се од почетка ове сезоне то примећује у свим позориштима, с тим што је Народно позориште донекле изузетак. Наиме, већина позоришта смањила је број премијера, а самим тим и представа уопште (Југословенско драмско, Београдско драмско, „Звездара театар“…), те на својим великим сценама имају само две или три представе седмично, исто толико и на својим малим сценама, што и са претпоставком да су све пуне (а нису!) значи да имају знатно мањи укупан број гледалаца. Са Народним позориштем ситуација је нешто другачија. С обзиром на то да овај театар има три ансамбла (Драму, Оперу и Балет), на Великој сцени свакодневно се приказују представе. Међутим, како су негујући постдрамски репертоар растерали гледаоце са сцене „Раша Плаовић“, сада се боре да врате публику и у ту дворану.
У Београду се тешко може идентификовати репертоарска политика водећих позоришта, јер она готово да и не постоји, будући да се изводи мали број премијера, од којих се поједине припремају у копродукцији најчешће по наруџбинама појединих фестивала. Ова сезона почела је премијерама пренесеним са фестивалских позорница у Будви и на то смо већ имали прилике да укажемо као на симптоматичну појаву („Печат“, бр. 195). Потом је, што се премијера у Југословенском драмском позоришту тиче, уследила пауза, тако да је извођење Нушићевог „Сумњивог лица“ прва премијера у овој години, а тек друга ове сезоне.  У Београдском драмском позоришту недавно изведен комад Горана Марковића „Доктор Д“, како је објављено, последња је премијера у овој сезони. Слична је ситуација у „Звездара-театру“, док „Атеље 212“ своју програмску оријентацију доследно остварује изводећи неколико премијера.

ДОМИНАЦИЈА СПИСАТЕЉИЦА
Када је реч о домаћем репертоару наших позоришта не може се тврдити да савремени драматичари нису довољно заступљени. Међутим, неминовно се мора поставити питање који се писци најчешће изводе и да ли је томе разлог искључиво квалитет њихових текстова? На недавно одржаној трибини у „Заводу за проучавање културног развитка“ у Београду могло се чути мишљење према којем држава игра на сигурно и подржава само културу која није критички настројена према власти. Дабоме да таква пракса проузрокује присуство на репертоару драмских дела писаца за које се претпоставља да су по вољи  властима. Већ само летимичном анализом извођених дела савремених домаћих писаца могућно је уверити се у то. Највећа београдска позоришта изводе дела неколико аутора, међу којима доминирају две-три списатељице, које на себи својствен начин обрађују теме из наше савремености. Може ли се као пример односа према савременој драми узети прошлогодишње извођење драме Биљане Србљановић „Није смрт бицикло (да ти га украду)“? Може, али као својеврсни куриозитет, јер је напоредо са премијером у Југословенском драмском позоришту, веровали или не,  објављен текст драме у књизи штампаној, веровали или не, у тиражу од 30.000 примерака (издавачи: ЈДП, „Службени гласник“, „Завод за уџбенике“ и „Дан-граф – Данас“). Неупућени би могли помислити да се у овој земљи драме читају десетоструко више него романи, поготово када знамо да  је прошле године позоришни комад Абдулаха Сидрана „Дјечија болест: Отац на службеном путу“ штампан у 40.000 примерака (издавачи: „Атеље 212“, „Завод за уџбенике“, „Службени гласник“ и „Дан-граф – Данас“). Оволики тиражи наведених драмских текстова илуструју поступак надлежних из режимских институција, који, више је него очигледно, фаворизују поједине ауторе. Челници позоришта и фестивала као што је „Стеријино позорје“ никако не воле да подржавају културне ствараоце који су критички настројени према власти, то доказује „случај“ драме „Радничка хроника“ Петра Михајловића. Иако је то дело својевремено награђено  на редовном конкурсу „Стеријиног позорја“ за драмски текст, ниједно београдско, нити било које позориште у Србији није га приказало. Ипак, извело га је Народно позориште Републике Српске у Бањалуци, али је та представа на прошлогодишњем „Стеријином позорју“ приказана  ван конкуренције! Сигурно због тога да та потресна драма не би имала шири друштвени одјек.
За савремене социјалне теме, поред Биљане Србљановић, заинтересовали су се последњих година писци као Душан Ковачевић („Генерална проба самоубиства“, „Живот у тесним ципелама“, „Кумови“), Небојша Ромчевић („ПР или Потпуно расуло“, „Јавна личност“, „Својта“), Милош Радовић („Малаксија“, „Трст“) и други. Чак и неке невладине организације расписују конкурсе и награђују драмска дела са социјалном проблематиком. На конкурсу фонда „Хартефакт“, независне регионалне фондације, како се ова институција представља, за најбољи друштвено ангажовани савремени текст у 2010. години награђена је драма „Радници умиру певајући“ младе ауторке Олге Димитријевић, која је радњу сместила у амбијент фабрике у којој радници штрајкују глађу, да би после смрти једног штрајкача, уз посредовање представника владајуће странке, новопечени власник изјавио саучешће пружајући руку помирења… Да ли је то истински протест против садашње праксе или пак њена глорификација?
Напоредо са појавом представа дела тзв. социјалног репертоара, савремени позоришни живот карактеришу и све бројнија извођења булеварских забавних  комада.  Не можемо бити  против извођења таквих дела, поготово када се ради о добро написаним и духовитим текстовима. Наравно, булеварски комади најпре су се нашли на сценама приватних позоришта (у Београду су то „Счавија“, „Мадленијанум“, „Модерна гаража“…), али сада они освајају и сцене у установама културе које оснивају или обнављају градске општине. Илустративан је пример Установе културе „Вук Караџић“, која је током последње две-три године интензивирала сценску делатност на реновираној  Великој сцени названој „Александар Поповић“ и истовремено наставила приказивање представа на камерној позорници  некад веома популарног „Култ-театра“. Представе се припремају по пројектима или се простор уступа за већ готове сценске реализације, што је резултовало веома хетерогеним репертоаром који се на овим сценама може гледати. Поред дела Александра Поповића, Небојше Ромчевића, Милана Јелића, Радмиле Смиљанић  и др. приказују се претежно булеварски комади страних аутора. Прошлог месеца отворена је реновирана дворана у Установи културе „Стаменковић“ двема представама које по свему судећи припадају булеварском репертоару. Сличне репертоарске тенденције присутне су  не само и на другим општинским културним центрима у Београду, него и у појединим дотираним позориштима, посебно у условима када им се смањују износи дотација због чега морају да прибегавају копродукцијама које неминовно воде најразличитијим компромисима у потрази за публиком.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *