Почетна / Други пишу / САЈБЕР-БЕЗБЕДНОСТ: НОВЕ ПРЕТЊЕ – НОВЕ МОГУЋНОСТИ

САЈБЕР-БЕЗБЕДНОСТ: НОВЕ ПРЕТЊЕ – НОВЕ МОГУЋНОСТИ

Андреј НОВАЦКИ

Још пре 10 – 15 година изгледало је да ће апокалиптични сценарији „дигиталног Перл-Харбура“, које су цртали неки амерички истраживачи, остати само пуста фантазија. Међутим, пре четири године Барак Обама је сајбер-претње (уз проблем нуклеарног разоружања, као и авганистанске и ирачке кампање) прогласио за најбитније с гледишта обезбеђење националних интереса САД, а дигитална инфраструктура је призната за главни „стратешки ресурс“.

Од тада је о идеји потенцијалног „дигиталног Перл-Харбура“ или његових „лакших“ верзија (терористичких аката, мешања криминалних елемената у рад објеката критичке инфраструктуре) почело да се озбиљно дискутује у званичним документима о питањима безбедности не само појединачних држава, већ и међународних организација. Према мишљењу низа истраживача, крајем 2010. године се већ више од 20 земаља бавило усмереном разрадом сајбер-оружја, а неке земље (Велика Британија) су то и званично признале.

Тешко да највише од сајбер-напада страдају они који се од самог почетка не растају од идеје да сајбер-простор искористе у војне сврхе – САД. Тако је 2007. године неколико америчких војних лица који су се налазили у Ираку разместило своје фотографије на Facebook-у, али су заборавили да су се уз те фотографије нашли гео-тагови који су показали одакле се снима. Обзиром да је на снимцима, осим војника, сачуван и нови хеликоптер, такав снимак је постао мета и ирачких побуњеника, који су хеликоптер уништили ватром бацача. Америчка војна лица уопште имају прилично „компликоване“ односе са најновијим сервисима интернета. Одавно није тајна да су  многи ирачки побуњеници своје нападе спремали користећи детаљне снимке система GoogleEarth.Пошто је у унутрашњу мрежу Министарства одбране убачен вирус, руководство Пентагона је забранило војним лицима да користе мобилне уређаје са меморијом. Можемо се присетити и приче са Викиликсом и војником прве класе Бредлијем Менингом. Али то су ипак само најпознатији случајеви…

Ништа мање нису значајни губици САД од сајбер шпијунаже. Пентагон је већ неколико пута морао да призна да су хакери успешно упали у његову мрежу због чега је, на пример, био украден део цртежа новог америчког ловца. Хакери су и у војној установи Јужне Кореје украли оперативне планове размештаја америчке војске на територији полуострва за случај конфликта са КНДР. Појачао се и број индустријске шпијунаже. Пре неколико година је велику буку изазвала прича о томе да су хакери у току године хватали електронску пошту топ-менаџера три крупне америчке нафтне компаније захваљујући чему су добили приступ најновијим подацима геолошких истраживања.

Други случај, који се тиче не само САД, је откривање и доцнија ликвидација компјутерске шпијунске мреже која је две године деловала у низу европских и блискоисточних земаља. Она је својим оператерима омогућавала да, на пример, са растојања укључују уграђену веб-камеру и да праве видео-снимке које су затим предавали наручиоцу тако добијених података.

Руководство САД, ако се говори о јачању сајбер-претњи, установљује нову симболичну „осу зла“: Кина – Русија – Корејска Народна Демократска Република. Као – управо из тих земаља долази велики део сајбер-напада на информациону структуру САД и других западних земаља. Таква се дешавања највише сваљују на Кину, која у званичним извештајима америчких установа пре подсећа на злослутну организацију СПЕКТАР из филмова о Џемсу Бонду, него на стварно постојећу државу. Било који прекид у информационим мрежама САД се увек проглашава за „покушаје кинеских хакера да ослабе одбрамбену снагу Америке“.

Мада – таква стрепња је делимично стварно и оправдана, јер је Кина у последњих 5 година  успела да формира стварно ефикасан систем припреме кадрова и даљег обезбеђења својих интереса у информационом простору. 2011. године је званично објављено да су у Народно-ослободилачкој армији Кине формиране „плаве интернет-формације“, а то је само онај део тих припрема, који је обелодањен. Уз традиционалну затвореност информација о оружаним снагама Кинеске Народне Републике признање да су формиране такве формације сведочи да је немогуће да се сакрију све већи обими такве делатности. Мада, ако ћемо право, нема ни потребе: према отвореним документима доктрине до 2020. године Кина треба да формира најјачу „информатизовану“ војску на свету.

САД на том плану Русији и КНДР поклањају мање пажње, али су они самим својим присуством (као примери класичне претње  у свести америчког народа) позвани да допуне улогу Кине. Уосталом, ускоро та „оса зла“ може да се продужи тако што ће јој се придружити још две земље – Иран и Украјина. Иран, који је постао жртва прве на свету сајбер-диверзије – убацивањем вируса Stux.net, – у последњих годину дана је коракнуо далеко напред у повећавању својих сајбер-могућности. Према неким подацима – недавно обарање америчких авиона-извиђача од стране Иранаца постало је могуће управо захваљујући раду сајбер-јединица у структури иранске армије. У свом скорашњем интервјуу један руководилац корпорације Google Е.Шмид је признао да не схвата одакле Ирану такве могућности (мада је наговестио да у томе има удела и Кина), али за САД они сада већ представљају немалу претњу.

Интересовање Американаца  за Украјину је нешто другачије. Украјину у западној штампи отворено називају „хакерским рајем“ и „земљом у којој закон не гони хакере“. При том је у читавом свету признат професионализам украјинских IТ-ијеваца. Управо таква припремљеност им дозвољава да се баве доста дрским операцијама крађе новца са рачуна западних банака или обичних корисника и да затим или потпуно скидају са себе одговорност, или се правдају малим роковима.

У последње време САД активно шире идеју да је неопходно да се сајбер-напади признају за акте агресије са свим последицама које из тога могу да проистекну, као што је контра-удар. Ту идеју су САД убацивале још у току припреме нове Стратешке концепције НАТО-а, али она није ушла у коначну редакцију документа. Без обзира на то, један од важнијих чиновника у Министарству одбране САД је изјавио да су САД већ сада потпуно спремне да на хакерски напад одговоре ракетним ударом. Та теза, која се налази у вапијућој противуречности са међународним правом које је на снази, укључена је 2011. године у документ америчке администрације „Међународна стратегија САД о сајбер-простору“ према коме Америка себи даје право да „економски, дипломатски… и војно“ реагује на сваки сајбер-инцидент.

Код таквог прилаза потенцијални објекти „реакције“ Сједињених Држава могу да постану Иран, Корејска НДР и Украјина. То ће осетити и Русија и Кина. Претњу повећава непостојање међународних нормативних докумената, који би регулисали односе држава у сајбер-простору. Русија и Кина се залажу за усвајање таквих докумената, али из неког разлога земља која је највише „настрадала“ (САД) одлучно протестује против таквих докумената, предлажући да се уместо тога  прошире оквири важења „Европске конвенције о сајбер-безбедности“ коју су прве потписале и ратификовале земље из Савета Европе. Русија је тај документ потписала, али га није ратификовала, јер у њему има цео низ врло чудних ставова, чија је суштина –  сумња у суверенитет државе. На пример, у тој Конвенцији постоји могућност да једна држава, учесница, има приступ компјутерским подацима који се чувају на територији друге државе, а да за то претходно не добије сагласност ове последње.

Украјина је ратификовала ту Конвенцију, али је није у потпуности имплементирала у своје законодавство, а само законодавство је остало нереформисано.  Посебно је питање чињеница да све то представља само половичне мере које не решавају прави проблем. У условима јачања притиска од стране САД на линији сајбер-претњи потпуно је разумно удруживање напора Русије и Украјине у вези са предлагањем Конвенције о међународној информационој безбедности, коју је недавно обелоданила Русија.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *