Почетна / Свет / Европа по „мустри“ Ангеле Меркел

Европа по „мустри“ Ангеле Меркел

Пише Мирослав Стојановић

Европска заједница, створена с намером да укључивањем (тада Западне) Немачке укроти њену евентуалну хегемонијалну моћ, помогла је (сада уједињеној) Немачкој да успостави (нежељену) доминацију у европској кући

Живот заиста уме да изрежира маштовите, неочекиване и ширим размерама нежељене ситуације. Као оне које је донела „битка за евро“. И посебно „судбоносни Самит“ лидера европске фамилије прошле седмице у Бриселу.
Овај скуп је чини се (да ли само за одређени период или на дуже стазе?) разрешио дилему коју је као судбинску, не само за Стари континент, давно формулисао Томас Ман: хоће ли Немачка постати европска или ће Европа бити немачка? У корист ове друге тезе.
А учињено је то на заиста парадоксалан начин: управо је Европска заједница, која је створена с намером да укључивањем (тада Западне) Немачке предупреди и укроти њену хегемонијалну (пре)моћ, помогла (уједињеној) Немачкој да сада  кроз Европску унију успостави доминацију у европској кући.

[restrictedarea]

ИСТОРИЈСКА ИРОНИЈА
Звучи као „виц“ и иронија историје: они који су највише инсистирали на увођењу евра, реч је о Французима (у време председниковања Франсоа Митерана), желели су да тиме „укроте“ Немце, констатује (у последњем броју) „Шпигл“, а евро је послужио Немцима да обуздају Французе. Јединог, дакле, партнера у европској фамилији који је до сада, све до Николе Саркозија, макар привидно с  њима био „на равној нози“.
Оно што се догодило на Самиту у Бриселу представља (и по „Шпиглу“) коначно, и готово већ институционално, обликовање еврозоне према пројекту и назорима немачке канцеларке: Евроленд је добио хегемонијалну (водећу) силу (а то је Немачка), има један и јединствен циљ (а то је изричита стабилност евра), један (непорецив) принцип (а он гласи: ко се /пре/задужи губи /мање или више/ суверенитет, има централну власт /Европски фонд за финансијску стабилност/ који управља „заштитним кишобраном“ над земљама које се нађу у /дужничкој/ невољи, под немачким руководством).
Немачка канцеларка је од почетка операције спасавања евра, демонстрирајући несаломивост, форсирала националну стратегију – заштита немачког новца (кредита датих земљама захваћеним дужничком кризом), очувању немачке конкурентности на светским тржиштима – прихватајући да буде евентуални „спасилац Европе“ само уз услов да то одговара (већ споменутим) немачким националним интересима.
Њена стратегија сводила се на следеће гесло, на чему је инсистирала с гвозденом истрајношћу: земље дужници морају најпре саме, ригорозним програмима штедње, „засећи“ до крварења и бола (пример Грчке), како би, тек потом и под тим условима, заслужиле немачку помоћ.
„Шефица Европе“, приметио је у том контексту лисабонски „Публико“, „није спремна да рескира ниједан пени“ за решавање великог финансијског проблема.
Меркелова се није обзирала на жестоке критике да својим тврдим ставом и одлагањем само продубљује дужничку (посебно грчку) кризу, које су долазиле из целог света, гласне и жучне и у самој Немачкој. Терала је по своме, игноришући чак и захтеве Барака Обаме и – успела.
Канцеларка Меркел ради шта хоће, констатовао је после бриселског Самита с нескривеном горчином и под драматичним насловом „Пакет спаса пун немачких „тенкова“  грчки дневник „Елефтереотпија“. „Грчка и читава еврозона су изручени Немачкој… Ако се тако настави, да ниједна друга земља (поред Немачке) не може наметнути свој став, онда се Европи, а посебно малим земљама, као најслабијим карикама у ланцу, ништа добро не пише“.
Париски „Фигаро“ је покушао да нађе бар неку утеху у чињеници да се Француска нашла у немачкој сенци. У избору „између Меркелове Немачке и Берлусконијеве Италије не би требало да се двоумимо. Они који критикују што се Париз (наводно) подредио Берлину, нису разумели у каквој се дубокој кризи налазимо. Немачка превласт је знак нове архитектуре. То би требало да нас снажно мотивише да изнова обликујемо Европу, руку под руку с Немачком“.

ПОДЕЉЕНА ЗАЈЕДНИЦА
(Пре)моћ немачке канцеларке у европској фамилији мање почива на величини њене земље (има још великих у европској фамилији), више на дубини немачке касе и, можда пре свега, немоћи њених партнера на лидерским позицијама. И још један парадокс: најмоћнија жена света (опет по „Форбсовој“ листи) мање је моћна у сопственој кући. Њене политичке акције, с раштимованом и избламираном коалицијом (с либералима) стоје (веома) ниско.
Меркелова, сасвим сигурно, и у „другом полувремену“ другог мандата неће досегнути величину претходника, посебно не Конрада Аденауера и Хелмута Шмита, њених политичких „предака“, једног Вилија Бранта и Хелмута Шмита, из противничког, „црвеног“ табора. Она, међутим, прва, у дугој листи њених претходника, барата тако отворено, готово брутално, јаком националном картом, без икакве зазорљивости, не умотавајући националне интересе и намере у европски политички еуфемизам.
Цена бриселског успеха Ангеле Меркел је како примећују и немачки медији – оштра подела Европе. Успоставља се, практично, двокласно друштво у европској фамилији. Ко не учествује у евру, не припада европском језгру, одлази на периферију. Мора напустити (и буквално) дворану кад се одлучује о важним стварима. То је сада фиксирано. У документу усвојеном на Самиту каже се, на пример, како земље еврозоне имају право да продубљују сарадњу и интеграцију, не обзирући се на чланице Уније изван еврозоне.
Последице нове ситуације и хијерархије осетио је на сопственој кожи Дејвид Камерон. Енглески премијер је захтевао да и земље које немају евро као валуту (Британија је испуњавала за то услове, али је одбила да се прикључи монетарној унији) учествују у одлучивању о његовој судбини, уз образложење да ће се суочити с последицама таквих одлука.
Француски председник Саркози му је одбрусио како би било боље да „држи језик за зубе“ („Пропустили сте добру прилику да заћутите“). И даље, такође директно: „Смучило нам се“, приметио је јетко изиритирани Саркози, „од ваших критика и придиковања шта треба да радимо. Рекли сте да мрзите евро, а сада желите да учествујете на састанку нас који га користимо као заједничку валуту“.
Председавајућем Самита Херману ван Ромпеју није остало ништа друго до да љубазно саопшти Камерону, и осталим лидерима земаља које не припадају еврозони, да – напусте дворану!
У дворани су остала, и под немачком диригентском палицом, седамнаесторица и одлучила да: 1) приватни сектор (банке) отпише 50 одсто спољног дуга Грчке (чиме би се укупан дуг ове земље, до 2020, са данашњих 160 процената бруто друштвеног производа смањио на – још високих – 120 одсто), 2) да се средства Европског фонда за финансијску стабилност повећају са 440 милијарди на билион (хиљаду милијарди) и 3) да се затражи финансијска помоћ од земаља које располажу с великим, а неангажованим девизним резервама, при чему се пре свега мислило на Кину, али и на Бразил, Русију, Индију…

ЕВРО ИЛИ РАТ
Чињеницу да је промптно у Пекинг послат директор „Европског фонда за стабилност“ Немац Клаус Реглинг, „Њујорк тајмс“ је протумачио као знак успостављања новог међународног поретка у којем ће Кина угрозити дуготрајни примат Америке као водеће светске финансијске силе. Први пут се, наиме, европске земље у невољи нису обратиле перјаници капитализма, Вашингтону.
Нови парадокс: помоћ је затражена од земље у којој владају комунисти и чији су грађани у просеку далеко сиромашнији (по дохотку који се рачуна по глави становника – а то у овом случају значи милијарду  и триста милиона житеља – Кина се налази на стотом месту, знатно иза (чак) Србије!) од оних у чије име се грозничаво тражи помоћ. Пекинг, међутим, располаже с највећим девизним резервама на свету – више од  три билиона!
Реглинг се вратио из Пекинга празних шака. То не значи да Кинези неће одрешити кесу. Њима није у интересу да се „уруши“ тржиште Европске уније, најјача адреса за њихове производе. Међутим, не жури им се. Желе да добију подробније и поузданије информације о томе на који начин ће функционисати европски фонд, у који би, евентуално, „улили“ део средстава. Други део би ишао повећањем кинеског улога преко „Међународног монетарног фонда“. Њихова спремност да прискоче у помоћ Европљанима има поред финансијске (камате, услови и рокови отплате кредита) и своју политичку цену: од Европљана ће се, нема сумње, тражити одређени уступци.
И без додатног кинеског новца, највећи поверилац Сједињених Америчких Држава, Пекинг,  у исто је време и највећи европски поверилац: Кинези су досад уложили 650 милијарди евра купујући обвезнице једног броја европских држава, а у Грчку је на тај начин већ ушло осам милијарди евра.
Констатујући да Немачка после последњег Самита има „Европу какву жели“, већ споменути „Шпигл“ каже да остаје отворено питање да ли ће „због тога бити и срећна“. „Немачка Европа“ буди подозрења и стрепње код суседа. О томе би могли да сведоче они који су минулих месеци били на одмору у Грчкој или Португалији. Псовке упућиване раније Бриселу, када су њихове земље западале у проблеме, промениле су сада „адресу“: на нишану је Берлин.
Немачко инсистирање на ригорозним мерама штедње изазвало је посебно жучна реаговања у Грчкој. „Ројтерс“ јавља о „обнављању историјских непријатељстава“ и подсећања на „масовно нацистичко разарање медитеранске земље пре 65 година“.
Агенција говори о учесталим сукобима домаћина с немачким туристима. Ерупција антинемачких расположења видљива је посебно у грчким медијима. Један лист је представио „тројку“ контролора, коју чине представници ЕУ, „ Европске централне банке“ и „Међународног монетарног фонда“, у немачким униформама из Другог светског рата. Те униформе, објашњава карикатуриста Статис Ставропулос, показују да „оно што Немци нису успели оружјем током Другог светског рата, сада покушавају да остваре економским мерама“.
„Ројтерс“ констатује да се „нова љутња на Немце“ наслања на деценијама дуго незадовољство Грка због неплаћених репарација на рачун злочина који су у овој земљи починили нацисти. То незадовољство се сада „концентрише“ око бившег посланика Манолиса Глезоса, он је 1941. године ризиковао живот скидајући заставу са злогласном нацистичком „свастиком“ са Акропоља. Уместо уцена, Немци би требало, каже Глезос, да исплате Грчкој 40 милијарди евра које дугују за почињене ратне злочине!
Све досадашње немачке владе су свесне последица које би имало њихово „тврдо држање“ и одлучивање „на своју руку“ националне интересе и амбиције заодевале, углавном и најчешће, у „европско рухо“. Уз неке изнимке, као што је то било у случају распада Југославије. Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер су тада, упркос њиховом, прилично малокрвном противљењу ставили партнере у Европској унији пред свршен чин: ми ћемо признати сецесију Хрватске и Словеније, а ви чините шта хоћете.
То „европско камуфлирање“ је по мишљењу немачких медија било „мудро“: нико од партнера није желео да види тријумфалистичку, надмоћну Немачку.
Меркелова се, очигледно, „ослобађа“ таквих обзира. Њени обзири се далеко више тичу немачке касе, него њених партнера, а адути су јака национална карта и – каса. И када драматичним гласом у Бундестагу „агитује“ за евро – „ако пропадне евро, пропашће Европа“ – има на уму, превасходно, немачке националне интересе.
Британски „Дејли експрес“ је, иначе, канцеларкину драматизацију преточио у наслов „Немачка упозорава на могући рат у Европи“.
Упозорење и паролу „Евро или рат“, први је, иначе, у време једне од цикличних, а перманентних криза у Европској унији, изрекао бивши канцелар и један од „очева“ европског монетарног новорођенчета Хелмут Кол. Крах евра, објашњавао је тада, значио би „ренационализацију политике“ у европској фамилији, оштро сукобљавање различитих националних (државних) интереса, што би у крајњем случају могло да води и у – ратна сукобљавања.

________________

Узбуна због одлуке грчког премијера

Европљани су реаговали затечено и критички на одлуку грчког премијера Папандреуа, донету почетком ове седмице, неколико дана после Самита у Бриселу, да коначну реч о „антикризном пакету“, који од Атине као услов за његову реализацију захтева ригорозне мере штедње и болна засецања у социјалној области, препусти – народу.
Неочекивану намеру да распише референдум, премијер је објаснио констатацијом „да се мора поштовати воља грађана“.
Представник немачке владе је саопштио да Берлин о спорној одлуци није претходно био обавештен, а више утицајних политичара је упозорило Грке да без споразума нема новца.
Они су, наиме, уверени да је, судећи по незадовољству становништва медитеранске земље захваћене дубоком дужничком кризом, дуготрајним демонстрацијама и штрајковима, исход евентуалног референдума унапред познат. И да ће Грци, упркос страху од банкрота, на референдуму највероватније рећи „не“.
У том случају, запретили су из једног броја европских престоница, Грчка би морала да напусти евро и да се сама, без обећане финансијске помоћи која је укључивала отпис половине дуга, бори с огромним теретом кризе.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Evropa pamti Bizmaka Fraca Josipa Hitlera i sve je preživela.
    Sada je nastalo novo imperijalno okupljanje Zapada. Uprošlom vremenu Engleska gurala je Nemce na Istok da nedođu na toplo more.U ovoj imperijalnoj zajednici dali su šansu Nemcima da ponovo krene na Istok.Srušili su Jugoslaviju primli satelite
    Hitlerove vojne sile,Vratili se na obale Sredozemnog mora i merkaju kao Tigar antilopu. Rusija nespava osluškuje priprema se
    a mi Srbi razjedinjeni nemamo snage ni braći na Sveto Kosmetu da
    pomognemo,gde je tu sad Crkva Akademija Nauka i druge nacionalne
    institucije,nikom ponikoše BRUKA.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *