Почетна / Култура / NOVICA TADIĆ (1949-2011) Pesma kao pokajanje

NOVICA TADIĆ (1949-2011) Pesma kao pokajanje

Piše Dragan Hamović

S pesničkih početaka odviše dijabolički jedak, vremenom je postajao svetliji i stišaniji. Kritički opis poetike Novice Tadića redovno se temeljio na oznakama poput „tamno“ i „demonsko“, ali kao da su tumači, po pravilu, izbegavali analitičko poniranje u osobenu prirodu takve, drastične i izobličene slike sveta
„Rasturiće smrt moju gomilu
i mene biti neće.
Daj mi mrvicu, Gospode, i isceli me.
Bezvredne pohvale zaklanjaju slavu Božju.
Daj mi mrvicu, Gospode, i isceli me.“
Novica Tadić, „Bezvredne pohvale“
Teško je, imajući na umu navedene stihove, ali i čitavu poeziju sad upokojenog i od svakojakih muka rastavljenog pesnika Novice Tadića, istrgnuti iz sebe reči vredne onoga koji reči nije rasipao, ni u govoru ni u pisanju. Na kraju Tadićevih „Izabranih pesama“ (2009) našla se pesma iz knjige „Đavolov drug“, s početnim dvostihom „Bože blagi i preblagi / Dotrajavam ovaj vek“, i završnim: „Jer ističe vreme za pokajanje, / Pomiluj mene palog“. U stihovima svoga pos¬led¬njeg vremena, koje je nazirao i prizivao i za koje se (kao dubinski hrišća¬nin) pripravljao, Novica Tadić se češće i nepo¬srednije obra¬ćao očinskoj instanci Tvorca neba i zemlje, svega vidljivog i nevidlji¬vog, sveta postojano viđenog u zastrašuju¬ćim oblič¬jima: „Veoma se razgnevio naš Otac. / Veoma se razgnevio / i kaz¬nio nas pravedno – napisao je Tadić u skorašnjoj pesmi „Izba, tama“ – Mnogo je stvari koje pomućuju um. / U udaljenim gra¬do¬vima / besni metež, svetlucaju izdajstva.“
S pesničkih poče¬taka odviše dijaboli¬čki jedak, vreme¬nom je postajao svet¬liji i sti¬ša¬niji. Kriti¬čki opis poe¬tike Novice Tadića redovno se temeljio na ozna¬kama poput „tamno“ i „demonsko“, ali kao da su tumači, po pravilu, izbe¬gavali anali¬tičko poniranje u osobenu prirodu takve, drasti¬čne i izobli¬čene slike sveta. Zastajalo se na pomenutim opštim određe¬njima, jer su bila po¬dobna onim po kojima se i Bod¬ler prepoznaje kao putovođa moder¬nog preokreta u poe¬ziji.
ISKEŽENI ZVERINJAK
Ali, kao što ni Bodler uistinu nije bio, još manje je Novica Tadić u svome svirepom veku hteo da bude promoter, zastupnik mraka koji ga je pesnički opsedao i kojeg je izbacivao na površinu teksta, niti je prema posvedoče¬nome mogao da zauzme neutralan stav s onu stranu dobra i zla. Tadić je opisano osećanje sebe i drugih zasni¬vao na retkoj duhovnoj osetljivo¬sti, štaviše preosetljivosti, kao izvoru nespo¬ra¬zuma, odbi¬janja, egzistencijalne drame i stradanja. U epohi kada su negativno obele¬žena iskustva bila umnogome stvar intelektualne poze i po sebi razum¬ljiva i očeki¬vana, Tadić je za svaku prodornu lir¬sku sliku postradavao, duševnom krvlju plaćao. I zato je bio  široko ¬prihvaćen, bez obzira na raspirene ideološke podele i vrednosna pometenja naše žalosne knji¬že¬vne sadašnjice.
Mogli smo čitati kod naklonjenih tumača Tadićeve poe¬zije da je blagi, molit¬veni ton, izvojevan u završnoj fazi njegove duho¬vne borbe, izlet koji ne unapređuje pesnikov iskaz, da je to mal¬tene omašaj ili pokleknuće. Po takvome sudu može se ras¬poz¬nati brzina i letimičnost današnjeg i ovdašnjeg rasuđi¬vanja o poe¬ziji. Naoko, iske¬ženi zverinjak čini se izražajno ubedlji¬viji od kro¬tke, smi¬rene reči, jer čitalac isprva ne mora odvagati težinu i snagu pod¬teksta takve reči. Oni koji u Tadićevoj poeziji vide samo radikalno neprihvatanje, ocr¬njenje sveta, premalo su videli. Previ¬đaju da se upo¬redo odvija i pro¬ces samonegacije, težnje za poniš¬te¬njem, napokon i otvoreno pokajanje pred čistim prvolikom sebe i svega, prema kome je u sve¬tlim časo¬vima upirao pogled kao u pesmi „Kućna pobožnost“: „To što dolazi iz tmine / i što mi se primiče / ni na šta ne liči. // Pritiska mi čelo / i za ruke vuče / prema podu, ispred ikone“. Ako je za nekoga skrušenje pred svetinjom slika pada – neka je. Tadić bi tako nešto (znam pouzdano!) odse¬čno odrekao.
Novica Tadić, kao odavno ostvareni (i udesom sada zaokruženi) pesnik, lakše je saglediv u razvojnom toku srpske poezije veka kojem je većim delom pripadao. U društvu najboljih, mimo svoga naraštaja i razdoblja, u poređenju onog što je zajedni¬čko i uporedivo vidimo pesnikovu pravu cenu koja, u Tadićevom slu¬čaju, odmah naglo skače. Ako je krajnja kondenzovanost u jezičkom izrazu odlika što ga približava magistralnim Nastasijeviću i Popi – neprikosnoveno dubokim, modernim i „ovdaš¬njim“ glasovima – Tadić od pesnika „Osame na trgu“ nasleđuje duhovnu dramu pojedin¬stva nerazrešivu „ovde dole“, a od pesnika „Nepočin-polja“ jezovitu fresku „desakra¬lizovanog kosmosa“. A pored toga, ni kod jednog pesničkog savremenika nismo mogli zateći živu, ovejanu kolokvijalnost urbanog idioma stopljenu sa smisaono spregnu¬tim jezikom Vukovog „Novog“ ili Daničićevog „Starog zavjeta“, odakle je Tadić često crpao moto za svoje zbirke i pesme. Očevidno, starohercegovački jezički osnov bio je duboko u Tadiću užiljen, da bi iznutra preobražen proslovio u poeziji s kojom opšte mnogi i sasvim različiti čitaoci.
TAMNA UOBRAZILJA
Novica Tadić beše najčestitiji, po svemu, među velikim pesni¬cima vre¬mena oskudnog u veličini svake vrste. Posledice svoga poštenja snosio je ćutke u sebi i tiho među svojima. Ostavši bez uredničkog posla, na način formalno pokriven i uje¬dno besraman, poslednje godine živeo je u nemaštini i ne pomišljajući da se obrati za osnovnu pomoć ma kome, pa ni bliskom rođaku koji se obreo na čelu države. Svoje iscrpljeno telo i zdravlje posve je zanemario, trpeći šta je sve imao fizički istr¬peti, mesecima. Čitajući i pišući, svejednako.
Poezija Novice Tadića neretko je izlazila iz oblasti tamne uobrazilje u stvar¬nost iz čije je utrobe izišla. „U vreme bombardovanja“ – priznade jednom pesnik – „video sam mnoge vatrene kugle, i jednog dana rekoh, ni sam ne znam kome: Eno, Ognjena Kokoš je snela Ognjeno Jaje, odmah iznad Zemuna, prema Batajnici. I preplakao sam taj dan, krijući suze.“ Dozvah ovu njegovu sliku kada mi se javio 10. oktobra 2010. godine, revoltiran onim režimom izazvanim grotesknim metežom na beogradskim ulicama – kada je po višem diktatu sram proglašen za ponos. A povrh svega, za dva dana – rekoh mu tada – sleteće nam uz strogu stražu i Ognjena Kokoš iz globalne Imperije. „Tek da nam nije dana bez srama!“ – uzvrati Novica iz britke nutrine svoje poezije i matič¬nog jezika.
Pamtiću i Novičine reči o „savremenom uznemirenom čoveku“: „Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, Evropu, a već nas je stigla Amerika. Još mu treba poezija pa da presvisne.“ A rekao je i ovo, opet suštim glasom kojim je pevao: „Knez laži vlada našim krajevima, duhovi zlobe i njihove sluge oblače se u moderna odela i glume evropejce. Počiniće oni mnoga zla, a sve govoreći: ovo je radi vašeg dobra.“ Za svaku mukotrpnu reč imao je tvrdo jemstvo u raspinjućem isku¬stvu. Po živom asketskom obrascu – od slave se klonio ali ga je snalazila. Znao je, kao malo ko, ukratko reći mnogo, odrešito i neuvijeno. U poeziji, povodom poezije i ljudskih stvari u koje proniče. Verujem da je bar njemu konačno odlaknulo. I da je prope¬vao sve¬tlije nego ikad.
____________

Novica Tadić
Ljudi u obrtnim vratima
Ljudi u obrtnim vratima
moji su najbliži rođaci.
Uzrujana lica,
koja nikada nisam video,
približavaju mi se i nestaju.
Tek poneko rekao bi ponešto,
ali kao da, u poslednjem
trenutku, odustane.
Nema se tu šta reći.
Vrata se okreću,
sve je u pokretu, svi smo u mlinu.
Od nas se ludo brašno
za pekaru nekog đavola pravi.

5 коментара

  1. прочитајте цео блог прилично добро




    0



    0
  2. a mi ga gotovo zaboravismo… Srbija ga je ispratila kao tehnološki višak. To je verovatno naš put razvoja jer, eheeej , kako smo visoko se popeli kad nam je Novica T. višak????




    1



    0
  3. Danas je prvi dan kako čitam Vaše stihove.
    Mada sam čula o Vama….
    ima tome već sedmica.
    Još kad bih Vas srela u ovom istom danu…
    Imali bi ste
    moj,
    jedini,
    davno zagubljeni
    duboki naklon.
    (Novici iz moje skromne beležnice, 13.marta 2007. godine)




    2



    0
  4. Novica Tadic je bio jedan od najboljih,ako ne i najbolji pesnik srpskog jezika! Svet koji on predstavlja u svojim pesmama koji je mracan i demonski s velikim prisustvom raznih kezila, ognjenih kokosi i ostalih nakaza, zapravo je predstavio ljude, onakvim kavi oni zaista jesu, veliki demoni, demoni nad demonima! Tako da je ova poezija, da iskoristimo Niceov termin -ljudska, suvise ljudska-!
    Sramno je sto nije sahranjen u Aleji velikana, a neki drugi nizi od njega jesu!




    0



    0
  5. Poslije „Smrti u sto lica“,Novicu je zatekla i ona bezlična koja potire sve ovozemaljsko.Možda joj je veliki pjesnik bio zahvalan što ga je otrgla iz ralja paklenog života.Ostala je njegova poezija kao najveličanstveniji spomenik „od crnog mramora“.Kapu dolje – umro je pjesnik.Možda se rodio, jer tek sada kada ga nema shvatamo koga smo izgubili.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *