SAMIT G 20 Čitulja jednoj epohi

Piše Dejan Lukić

Samit Grupe G 20 u Seulu, poslao je poruku da svet ulazi u novu fazu krize samog kapitalizma; multilateralni svet više ne odražava dosadašnji globalni odnos moći kakav je bio u decenijama posle hladnog rata

Komentarišući metaforično prošlonedeljni samit Grupe G 20, foruma najrazvijenijih i razvojnih svetskih ekonomija (u Seulu), jedan londonski političar naveo je razgovor sa visokim kineskim zvaničnikom, u kojem su dvojica, analizirajući tekuću monetarnu krizu i ekonomski debalans na relaciji Istok-Zapad, držali pred sobom dve različite mape. Britanac je imao u rukama mapu u kojoj je Evropa zapremala centralni prostor, Amerika joj je bila Zapad, a Kina, zemlje ASEAN-a i Australija, Daleki Istok. Kinez je, ide dalje priča, žmirkajući proučavao zapadnocentričnu mapu, priznao da je „zanimljiva“, a onda izvadio na sto svoju, na kojoj je Kina bila u centru sveta; Rusija i centralna Azija su bile njen Zapad, a na Americi je pisalo „Daleki Istok“.
„Šta mislite, upitao je Kinez, koja je od ove dve, mapa 21. veka?“
Sastanak Grupe G 20  u Seulu bio je  deo odgovora.

OVERA NOVE REALNOSTI
Kolumnista londonskog „Independenta“ Hamiš Mekri, vidi Seul kao čitulju jednoj epohi u kojoj smo do sada živeli; kao momenat objave smrtovnice jednopolarnom svetu, praktičnu overu nove realnosti u kojoj pomeranje balansa ekonomske moći sa Zapada na Istok znači, istovremeno, degradaciju dosadašnjeg apsolutnog uticaja Amerike i Zapada na svetska kretanja. „Seul je overio ovo pomeranje moći na Istok i ako tražite  vreme i mesto gde se to tako jasno iskazalo, nema boljeg primera  od Seula“(„Independent“).
Politički urednik Bi-Bi-Si-ja Nik Robertson, poslao je iz Seula u London svoju ocenu samita: „Očigledno je da se pred našim očima pojavljuje novi, multilateralni svet koji više ne odražava dosadašnji globalni odnos moći kakav je bio u decenijama posle hladnog rata…Na ovom sastanku, pak, stekao se utisak da ni EU ni SAD nisu još u stanju da apsorbuju novu realnost. Delimično i zato što priznavanje nove realnosti znači, neminovno, priznavanje gubitka dosadašnje moći i uticaja“.
Seul je, kako su mnogi i predviđali, ostao bez dogovora među glavnim ekonomskim silama o nastalom svetskom ekonomskom debalansu, ratu valuta i deficita i regulaciji svetskih finansija. Samit je, istovremeno, eksponirao nemoć Amerike  da drugima nameće svoju „dozu rešenja“. Zajedno sa EU, Amerika je došla u Seul sa bremenom dugova izazvanim globalnom recesijom; Kina, Indija, Brazil nisu je, praktično, ni osetili. Većina Zapada je još u recesiji, Kina i Indija beleže visoku stopu rasta  nacionalnih bruto proizvoda od osam procenata pa naviše…

Barak Obama je u korejanskoj prestonici imao priliku da spozna da se svet tektonski menja i da je i on sam na Istok došao kao dužnik do guše, a ne kao „feldmaršal Vasione“

OBAMA SA DUŽNIČKIM ŠEŠIROM
Obama koji je na Daleki Istok došao, metaforično rečeno, sa dužničkim šeširom u ruci, nije praktično uspeo da drugima nametne famozni „vašingtonski konsenzus“, da ostvari nijedan ključni cilj sa kojim je doputovao, pre svega pristanak Kine da denomira vrednost njene valute kako bi se, povećanjem vrednosti juana, smanjio dramatično veliki kineski izvoz u Ameriku i podstakao američki uvoz na gigantsko tržište Kine.
Kineski odgovor na Obamino traženje bio je samo zagonetni osmeh gazde prema dužniku. Kineska ekonomija je prošlu godinu, dakle godinu najžešće svetske recesije, završila sa ekonomskim rastom od 8,8 odsto godišnje, što je celih 30 odsto od ukupnog rasta svih svetskih ekonomija u prošloj godini. Zahvaljujući tome Kina je ovog trenutka već drugi po veličini svetski izvoznik, posle EU u kojoj Nemačka  predvodi  izvozničku elitu.
Preko 18 odsto kineskog izvoza ide upravo u Ameriku, a obim tog izvoza je „krivac“ što SAD trenutno imaju 268 milijardi dolara deficita u razmeni sa Kinom.
Na kraju prošle (2009) godine, kineska banka držala je u svojim rukama 755,4  milijarde dolara u američkim obveznicama i drugim vrednosnim papirima. To je suma koja čini 20 odsto od 3,5 triliona dolara američkih vrednosnih efektiva, koje stranci širom sveta drže ovog momenta u svojim rukama.
Kina je  danas glavni američki bankar koji, kad god Vašington podigne ton i oglasi da Peking manevriše niskom cenom juana, Mandarini zaprete da će prodati američke papire, sa svim posledicama po američkog dužnika.

GROTESKNI ZAHTEV AMERIKE
Koliko je Vašington nesposoban da se i pored  činjenica „nove  realnosti“ ratosilja bolesti neprikosnovenog hegemona, upravo pokazuje taj njegov gotovo ultimativni zahtev Kinezima da  moraju da, zarad pomoći američkom katastrofalnom deficitu, hitno podignu vrednost juana. Zahtev je koliko neumesan,toliko i groteskan sam po sebi: bolesnik bi da administrira medicinu zdravom „pacijentu“. A groteska se upravo odigrava u vreme  kada Amerika nastavlja politiku štampanja stotina milijardi dolara ne obazirući se na povike, ne samo Kine, nego i  Nemačke, Japana, Brazila, Južne Afrike, koji je optužuju da Vašington namerno depresira dolar kako bi  postigao  prednost  u razmeni sa  konkurentima.
Američka politika slabog dolara (upravo ono što Vašington spočitava Kini u slučaju juana) ide ruku pod ruku sa odlukom Federalnih rezervi da lansiraju drugu rundu takozvanog „kvantitativnog olakšavanja“, usipanja u američkog ekonomskog bolesnika novih 600 milijardi sveže „štancovanih“ dolara. Poplavom ovakvih dolara američke Federalne rezerve samo generišu nove talase spekulativnog novca koji, po prirodi stvari, ima u rezultatu destabilizovanje upravo rastućih ekonomija i, sledstveno, opasnost brze inflacije.
U periodu pred Seul atmosfera među učesnicima bila je već puna napetosti, javnih razmirica i optuživanja, upravo među najvećim svetskim izvoznicima. Kina i Nemačka su posebno optuživale Vašington za kursne manipulacije i protekcionizam, dakle, za ono što Vašington stavlja na dušu Kini, pre svega.

Osmeh gazde prema dužniku: Preko 18 odsto kineskog izvoza ide upravo u Ameriku, a obim tog izvoza je „krivac“ što SAD trenutno imaju 268 milijardi dolara deficita u razmeni sa Kinom

STRELA OKRENUTA KA KINI
Obamini ekonomski i monetarni lajtnanti su sa njihove strane, krivili Kinu i nešto manje eksplicitno Nemačku kao najvećeg izvoznika u EU, da visokim izvozom potpomažu ovaj rastući poremećaj balansa u svetskoj privredi.
Da bi se  izbegao „bratoubilački“ rat  koji bi zapretio kolapsom svetskog finansijskog tržišta i nekontrolisanom erupcijom trgovinskih i valutnih  sukoba, „zaraćene“strane  su morale da na završnoj sednici u Seulu ukrštaju koplja do sitnih jutarnjih sati, da bar na površini izglade faktički neizgladive razlike. Završni kominike je, tako, sročen da bi svi mogli da izađu sa svojom interpretacijom Seula. Pa je u kominike uneseno da su se lideri sporazumeli da „krenu napred“(ma šta to značilo) kako bi se postigli „tržišno jače orjentisani kursevi valuta i ojačala kursna fleksibilnost tako da odražava fundamentalne ekonomske činjenice.“ Tumači nemuštog jezika ovo su odmah dešifrovali  kao prigovor Kini, koja  često interveniše na finansijskom tržištu kako bi artificijelno suzbijala rast juana.
Amerika je, s njene strane, morala da proguta kinesku pilulu u vidu zahteva Samita „učesnicima“ (čitaj:Americi) da prestanu sa „takmičarskom devalvacijom valuta“. Amerikanci su se u dugom noćnom natezanju bez uspeha borili da reč „devalvacija“ zamene „depresijacijom“ kako bi se strela okrenula više prema Kini.
Obama je poražen  na još jednom ključnom zahtevu sa kojim je došao u Seul, planom da se nametne limit platnog debalansa od 4 odsto bruto nacionalnog proizvoda, konkretno da zemlje Grupe G 20 ne mogu da imaju deficit, ali ni (eksportni)višak(!) izvan ovog limita. Kina, Nemačka i Japan (najveći svetski izvoznici) su ovde otkačili Obamu. Prihvatanje američkog predloga značilo bi da njihovi izvoznici moraju da obuzdavaju izvoz za ljubav zemalja sa izvoznim deficitom, u prvom redu Amerike.

POMERANJE KA ISTOKU
Britanski izveštači koji su imali uvid u debatu iza zatvorenih vrata u Seulu, govore o „usijanoj atmosferi“ i upotrebi teških reči. Američki predsednik bio je i bukvalno  „jednak među jednakim“,  čak, i ispod kineskog predsednika. „Fajnenšel tajms“ citira britanskog visokog funkcionera, učesnika u pregovorima, koji kaže: „Koliko su razgovori bili teški može se suditi i po tome koliko je teških reči izgovoreno“.
Na konferenciji za novinare po završetku razgovora sa kineskim predsednikom Hjuom, Obama je rekao novinarima kako je Kinezu preneo da rastuće ekonomije (kakva je kineska) mora da svoje valute zasnivaju na „tržišno verifikovanoj vrednosti“ i da „svi mi moramo da izbegnemo akcije koje proizvode debalans  i pribavljaju određenim zemljama (Kini) nezasluženu prednost nad drugima“. Po Obami, niski kurs juana „iritira“ ne samo SAD, nego  i „mnoge kineske trgovinske partnere“. Optužuje Peking da namerno drži niski kurs svoje valute, da kineska kasa interveniše na finansijskom tržištu kako bi juan održavala na niskoj granici i time omogućila ekspanziju izvoza.
Na ovo Obamino „iritiranje“ iz kineskog Ministarstva finansija odmah je  izašao tipično mandarinski odgovor u samo jednoj rečenici: „Američka monetarna politika je nepromišljena i ne vodi računa o širim međunarodnim posledicama“.
Interesantno je da je i nemačka kancelarka Angela Merkel, tog istog dana podigla glas protiv američkog masivnog spoljnjeg duga i trgovinskog deficita: „U narednom periodu ključ i  kriterijum mora da budu zemlje koje su konkurentno najsposobnije, a ne da se svi svodimo na najniži zajednički denominator(SAD)“. Kako to komentariše londonski „Miror“, dosadašnja krilatica da ono što je dobro za Ameriku valja i za celi svet, „u Seulu je konačno izgubila tržišnu vrednost“.
Izvan striktne ekonomije i peripetija sa debalansom, monetama i deficitima, samit u Seulu je bio, slaže se dobar broj analitičara, vododelnica od globalnijeg značaja, budući da su ekonomija i njene moći koje evidentno sada putuju sa Zapada na Istok, Alfa i Omega svakojake druge moći.

NA VRATIMA NOVOG SVETA
Barak Obama je u korejanskoj prestonici imao priliku da spozna da se svet tektonski menja i da je i on sam na Istok došao kao dužnik do guše, a ne kao „feldmaršal Vasione“.
Bari Gorš u „Vorld Socialist“ ocenjuje, pak, da je Seul pokazao kako se celokupni posleratni globalni sistem ekonomskih odnosa raspada. „U centru ovog kriznog procesa je opšti pad pozicije SAD…Amerika sada svim silama pokušava da zaustavi njenu ekonomsku eroziju i da svoju krizu pretovari ostatku sveta“.
U predvečerje Seula čak i predsednik Svetske banke Robert  Zelik izjavljuje da sadašnji monetarni sistem, baziran na eminenciji dolara, „nije više validan“. Predlaže sistem zasnovan na više rezervnih valuta (kineska i ruska opcija) povezanih na neki način sa zlatom.
Nikolas Sarkozi, francuski predsednik i domaćin budućeg samita G20, na dan završetka sastanka u Seulu, u gotovo istom   tonu je rekao: „Bilo je jednom jedno vreme kada je svetom dominirala jedna ekonomija -američka, i jedna moneta-dolar. Sada smo pred novim svetom…Sada nam je potreban  multilateralni monetarni sistem“.
Monetarni sistem je samo segment  globalnog kompleksa  i odnosa moći koja se –kako se moglo videti u Seulu- transparentno pomera prema onoj mapi sa početka teksta. Analitičari se uzdržavaju od predskazivanja kako će se nastajanje „nove relanosti“ ispoljavati  i doživljavati, pre svega na Zapadu naviknutom na ulogu hegemona. Indikator kako bi ta nova realnost mogla da se doživi u Americi može da se nasluti i u poslednjem broju američke elitne političke edicije „Forin Afers“(„Spoljni poslovi“).Tu, Ričard Has, predsednik moćnog Saveta za spoljne odnose i Rodžer Altman, bivši šef američkog trezora, zajednički alarmiraju javnost da teret masivnog američkog suverenog duga „ može  da se pokaže katastrofalnim po američke globalne interese, da reducira mogućnost finansiranja naše vojne sile, a ojača moć posednika  američkih vrednosnih papira, posebno Kine, i da(konačno) potkopa uticaj SAD u svetu“. Autori  traže uzrok ovakvom scenariju  i vide ga u srcu same Amerike. Po njima, američki politički, vojni i ekonomski suverenitet kao i ulogu u svetu  ne ugrožava-interesantno- američko ponašanje u svetu, nego  unutrašnja konfliktnost američkog društva i nešto što nazivaju  „raskalašnost  kod kuće“(bez obzira na to šta to sve podrazumeva).
Džozef Kišore („Vorld Socialist“) vidi u Seulu jasan znak da svet ulazi u novu, ali i opasnu, fazu krize samog kapitalizma: „Iza rastućeg globalnog konflikta po svim frontovima leži  opasnost sukoba, u kojem su održavanje dosadašnje (zapadne) hegemonije po svaku cenu, deficiti, manipulacija valutama i kursevima, samo priprema za razmenu bombi“.

2 коментара

  1. Avatar

    Једна народна изрека каже: “Ничија није до зоре горела.” Треба се само плашити да ће Американци излаз да потраже у неком новом рату.

  2. Avatar

    Полагано али сигурно гаси се и друга империја послије другога свјетскога рата.Прва већ цркава,а одавно је на сметљишту историје и по њој газе њене бивше колоније,доминиони,комонвелтовци и још какви
    …ије…они…вци,спремно их чекају за обрачун,Сјеверна Ирска и Фокланди,на њих “режи” пола Африке,па и ми које је она варала четири године,па нас на крају враћала и телећим,затвореним,дрвеним вагонима
    нашим ратним супарницима да би направила нови поредак у”Југославији” за коју смо животе давали и ми и наши супарници од 1941 до 1945.Нека клечи разбојничка земља која хара свијетом готово два вијека,нека клечи пред оним коме је спремала “глобализам” који се претворио у цинизам према “моћном” у свијету озлоглашеном убици који никада и ничим није био кажњен,а кажњавао је читави свијет својом изопаченом моћном машинеријом.НЕМА ПОВРАТКА!!! ТА ПРОКЛЕТА И ИЗОПАЧЕНА ЗЕМЉА МОРА НА КОЉЕНА ДА ПРЕД СВОЈИМ ЖРТВАМА УПЛАКАНОГ ЛИЦА МОЛИ ЗА МИЛОСТ ОНЕ КОЈИМА ЈЕ СПРЕМАЛА ПОТПУНО УНИШТЕЊЕ !!! Почело је Божијом казном у заливу Мексичког мора,у Луизијани – Њу Орлеанс и наставља се,кажњавањем на Трговачком центру – Њујорка,као и на стотинама мјеста Свијета (Јужна Америка,Азија,Европа итд.итд.итд.) нека је са срећом и за бољу будућност оних који још у биједи живе!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *