MILAN BRDAR Valcer zvani Volcer

Razgovarala Mara Knežević Kern

Znaju li članovi Senata šta su učinili dodeljujući Majklu Volceru počasni doktorat, ili je moralno rastrojstvo u zemlji uništilo i moć rasuđivanja ljudi u upravi Univerziteta?

U sredu, 27. 10. 2010. godine, održana je sednica Senata Univerziteta gde su usvojeni zaključci Komisije oformljene od strane Senata, koja je nedvosmisleno osudila dodelu počasnog doktorata Majklu Volceru, zagovorniku NATO intervencije na SR Jugoslaviju.
U želji da saznamo, da li će posle odluke 204 profesora beogradskog univerziteta uslediti zvanični postupak oduzimanja doktorata, i u kojoj meri je dekan FPN Ilija Vujačić, kao predlagač spreman da sarađuje kako bi se „slučaj Volcer“ okončao na zadovoljstvo javnosti u Srbiji (i šire), obratili smo se profesoru Brdaru, koji je izrazio sumnju u mogućnost takvog raspleta.

Greška je počinjena i Senat je javno priznao; da li je utvrđena odgovornost i šta dalje sledi?
Senat je priznao da je počinjena greška, ali je, nažalost, izostao jedini preostali potez – da se počasni doktorat oduzme ili opozove. To nije učinjeno i to je novi skandal vezan za ovaj slučaj… Što se tiče odgovornosti – članovi Senata, a i same Komisije, nisu bili dužni da lično proveravaju opravdanost predloga sa FPN. Odgovornost za tačnost podataka je na predlagaču…

Čime vaše kolege pravdaju izostanak sankcija?
Opravdanje za izostanak sankcija glasi da za tako nešto nema pravne osnove u Statutu. Ali, nijedan Statut ne predviđa takvu grešku, da će telo čiji rad reguliše ovako da pogreši. Pranje obraza institucije pre svega je moralna obaveza, u odnosu na koju pitanje o pravnoj osnovi nema snagu. Da budemo precizni, ta odluka predstavlja odlučujući momenat posredne potvrde počasti, a time i odustajanja od „pranja obraza“ Univerziteta, odnosno to je čin posrednog ozvaničenja bruke ove institucije koja je počinjena još u junu ove godine! Kraće rečeno, Komisija je osnovana da se ne bi učinilo ništa. Senat je, dakle, bio sposoban da grešku napravi, ali ne i da je ispravi.
Kao drugo, Senat je priznanjem greške i uzdržavanjem od daljih mera javno priznao ne samo sopstvenu nego i nemoć Univerziteta, a to znači da je priznao primat politike u domenu svoje autonomije. To je već skandal. Skandal je u stvari počinjen već u junu, jer je uprava Univerziteta dozvolila da se politika uplete u slučaj i da se potčini političkoj odluci da se počasni doktorat dodeli.
Kao treće, Senat je javno priznao da je na delu bila velika podvala od strane FPN, ali svojom odlukom od 27. oktobra je, za razliku od junske odluke, saučesnik u toj podvali. Ona je utvrđena, a kazne nema! Zato je logično pitanje: znaju li članovi Senata šta su navedenog dana učinili, ili je moralno rastrojstvo u zemlji uništilo i moć rasuđivanja ljudi u upravi Univerziteta?
I konačno, četvrto, to je posredno priznanje nemoći Univerziteta i podleganja političkom pritisku koji je u junu bio presudan za dodelu, što znači da je Senat aminovao grubo narušavanje autonomije ove ustanove, do koje se, na rečima, toliko drži.

Kako u dodeli počasnog doktorata Majklu Volceru, sagledavate ulogu profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovana Babića, čiji „etički stav“ o „slučaju Volcer“ još uvek nije dostupan javnosti.
Uprkos tome što je akcija dodele, a i odbrane počasnog doktorata Majklu Volceru obavijeno velom ilegale, slično praksi komunista između dva rata, profesor Babić je, po svemu sudeći, među inicijatorima za dodelu ovog priznanja. To što je on profesor etike može se sa stanovišta anglosaksonske filozofije lako opravdati: „Ništa lično!“, jer je to posao „kao svaki drugi“, tako da stručnost u etičkim pitanjima ne povlači nužno moralnost sopstvenog ponašanja i delanja (to je privatna stvar). Prema tome, zvanje profesora etike ne protivreči učešću u predlogu Volcera, kao ideologa koji se zalagao za vojnu „intervenciju“ protiv naše zemlje. Ako, pak, etika kao predmet profesure ne obavezuje profesora da bude konsekventan i moralan, onda sam rečeni predlog, koji s profesurom nema direktnu vezu, jedino može da znači „Nešto lično!“ Međunarodna konferencija ILEKS, u čijem organizovanju je učestvovao, originalno je imala patriotske ciljeve i karakter. Sada, u organizaciji profesora Babića služi jedino njegovoj ličnoj afirmaciji u SAD i domaćim proameričkim krugovima i antisrpskom lobiju, pod okriljem aktuelne vlasti. Tu je objašnjenje zašto je pored njega ove godine učestvovao još samo jedan domaći autor. Istoj svrsi trebalo bi da posluži i podrška autorima koji su bili zagovornici bombardovanja. To će reći da se dotični profesor priklonio zavidnom broju naših intelektualaca, investiranih u akvizitiranje američke „progresivne uloge u svetu“ i krstaškog pohoda „u ime demokratije i ljudskih prava“, putem humanitarnih intervencija – sve do opravdanja bombardovanja (do onog: „mi smo krivi!“). Ne samo što se oni, pri tome, ničega ne stide, nego su spremni da nas  ostale „edukuju“, kako bismo se stideli zato što još uvek držimo do nacionalnog integriteta i identiteta, a naročito dostojanstva. Profesor Babić bi mogao da napiše knjigu Etika puzanja, u kojoj bi nas upoznao s vrlinama tog načina kretanja i ulaska u atlantske integracije, s posebnim osvrtom na „zaostalost i primitivizam“ tradicionalnog shvatanja da je uspravan hod prirodan za čoveka (što je bilo opravdanje za dosadašnji naziv homo erectus).

Čini se da ponašanje profesora etike prevashodno govori o opštem stanju „postoktobarskog“ društva, u kojem je etika samo kolateralna šteta.
U opštem moralnom rasulu društva i države, dakle, jedan profesor, među mnogima, samo konjunkturno koristi situaciju, umesto da digne glas na uzbunu. To samo govori da je on kao pojedinac značajan isključivo kao simbol ili paradigma moralnog rasula, karakterističnog za univerzitetsku inteligenciju danas.
Takvih slučajeva na Univerzitetu je mnogo više nego onih na koje računaju kritičari takvog ponašanja, što objašnjava barem tri stvari: prvo, zašto Senat nije mogao da izvede praktične konsekvence (u kuloarima se moglo čuti: pa šta, mnogi od nas se slažu s Volcerom); drugo, zašto profesor Babić posle slučaja Volcer svuda ima  „još bolju prođu“ (i dalje je član Upravnog odbora RTS, predsednik Matičnog odbora za društvene nauke u Ministarstvu nauke, urednik u Službenom glasniku, itd); a što se ćutanja tiče, biće da on više računa na „zid tišine“, obezbeđen političkom kontrolom medija, nego da se upušta u bilo kakvu raspravu. I čini se da je u pravu: bilo kakva rasprava je uzaludna, pod okriljem vlasti koja mu obezbeđuje podršku. Ili, da parafraziramo velikog pisca: situacija je takva da bi mu oponent „uvek bio na gubitku“.