Biti Srbin u Novom Pazaru

Piše Nataša Jovanović

Zašto se država ne suočava sa rešavanjem problema u Raškoj, šta govori podatak da cene nekretnina u Novom Pazaru premašuju one u Beogradu, te kako žive Srbi u bošnjačkom okruženju, a o čemu ćuti zvanični Beograd?

Priroda islama kao i sama reč, izvorno znači stvaranje poslušnih vernika, onih koji slušaju reč Boga, zapravo reč muftija i imama. Otuda su muftija Muamer Zukorlić i njegovi imami odgovorni za stvaranje javnog mnjenja o problemima u Raškoj. Ovim rečima univerzitetski profesor, sociolog religije i saradnik uglednih naučnih instituta dr profesor Zoran Milošević, objašnjava poslednji u nizu incidenata, kada se nešto manje od hiljadu građana, uglavnom mladih, okupilo  na centralnom gradskom trgu u Novom Pazaru da proslave pobedu košarkaša Turske nad Srbijom u Istambulu.
Turske zastave koje su se tu noć vijorile gradskim trgom, ponovo su u javni diskurs lansirale pitanje opravdanosti Zukorlićevih pretnji o stvaranju autonomije Sandžaka, kao i izostanak reakcije države.
„Jasno je da sandžački muslimani ili Bošnjaci ne mogu biti etnički Turci i ako neko govori da je to Turska onda je reč o elementarnom brkanju stvari, činjenica i vrednosti. Nametanje ideje da je Sandžak Turska, a da su Bošnjaci u Sandžaku Turci, predstavlja izazov ne samo državi, već i nauci, ali ne manje i institucijama koje bi trebalo da omoguće zdrav život u ovoj državi. Tvrditi tako nešto je van zdravog razuma i otuda svi očekujemo reakciju države po ovom pitanju“, navodi Milošević.
Dok Beograd okleva sa reakcijom, Sandžak ne miruje. Kako izveštava podgorički „Dan“, američki kongresmen Kejt Elison obećao je delegaciji Bošnjaka, koja je otputovala u Njujork, da će uskoro u Vašingtonu aktuelizovati pitanja kršenja ljudskih prava bošnjačkog naroda u Crnoj Gori, kao i „potrebu ostvarenja autonomije Sandžaka“.

MALA TURSKA
A da Novi Pazar sve više podseća na malu Tursku dovoljno je zaći u glavnu ulicu koju meštani nazivaju kafečajdžinicom. U orijentalnom ambijentu, koji nosi snažan pečat islamske arhitekture uz sačuvani autentični makadam iz turskog doba, kafu iz fildžana služi konobar sa turskim fesom dok većinu gostiju čine Bošnjaci. Za Srbe, kako priča meštanin Novog Pazara, rezervisano je nekoliko kafića i gotovo da se besprizornim doživljava njihovo „mešanje“ sa bošnjačkim vršnjacima.
„Nameće se zaključak da ovde živi samo jedan narod, da Srba  nema. Kako sam u Novom Pazaru završio osnovnu školu i gimnaziju, mogu da povučem paralelu između dva vremena, onog kada je postojala nada i osećaj da živimo u državi čiji smo većinski narod i ovog, kada jedinu nadu predstavlja odlazak“.
Ekonomska situacija koja nakon loših privatizacija izvršenih u Novom Pazaru, pokazuje parametre socijalne bede, nebriga države za činjenicu da u Raškoj živi srpski živalj, te učestale pretnje koje dolaze iz Mešihata islamske zajednice, rezultirale su strahom Srba za svoju i egzistenciju svoje dece. Paradoksalno, ali tek sa ubrzanim procesom raseljavanja pravoslavaca iz Novog Pazara Srbi su izloženi zapaljivoj retorici Zukorlića, koji zbog navodnih kršenja verskih i ljudskih sloboda muslimana poziva međunarodne posmatrače. Na ovim stanicama, teme vezane za dešavanja u Srbiji su tek incidentna pojava. Na regionalnoj televiziji, i reklama koja bi upućivala da ispred proizvoda stoji prefiks srpski postaje retki eskluzivitet.
Zoran Milošević smatra da u delovanju Srbije, po pitanju narušenih odnosa u Novom Pazaru, vidno nedostaje  uvid državnih organa u rad islamskih verskih zajednica, jer, smatra on, nije dobro kada jedna verska zajednica zagovara ovakve stavove, a da isti ne izazovu odgovarajuću reakciju države i javnog mnjenja, jer ovde je reč o direktnoj provokaciji i države i građana Srbije.
„Sukobi u Novom Pazaru inscenirani su od strane muftije Zukorlića, imaju za cilj preteranu reakciju države koja bi im poslužila kao osnov za žalbu za nasilje države nad Bošnjacima u Sandžaku. U takvim okolnostima najpoželjniji potez koji bi država trebalo da preduzme je direktan rad sa imamima, kao što su to uradili Turci, u pokušaju rešavanja problema sa Kurdima, ili Rusija, koja od imama u džamijama zahteva odgovornost za ponašanje njihovih vernika na terenu. Konačno da bi stala na put širenju ratnohuškačkih ideja, koje potpiruju najgore emocije na ovim prostorima, država mora da smeni muftiju Zukorlića. U protivnom, predstavnici državnih organa posle javno publikovanih elemenata delovanja muftije Zukorlića, svojim nečinjenjem poslali su samo loš signal pristalicama radikalnog islama. Za njih izostanak reakcije države Srbije predstavlja znak da mogu da nastave sa svojim aktivnostima, a nastavak je ono što smo videli posle utakmice i što ćemo još imati prilike da vidimo. Kao preostalo nameće se pitanje šta je sledeće, a jasno je da to „sledeće“ mora da sledi.

A GDE SU SRBI?
Možda više od insceniranih incidenata, o položaju Srba u Novom Pazaru, govori činjenica da su u vreme Bajrama, kako u razgovoru navodi žitelj Novog Pazara, ulice bile prazne.
„Zastrašujuća slika. Bajram. Islam nalaže da tog dana njihovi vernici ne izlaze iz kuća, ali na ulicama nije bilo ni Srba. Grad je zjapio prazan. Taj podatak možda najbolje svedoči o strahu koji se uvukao u ljude. U vreme Slobodana Miloševića narod se bezbednije osećao. Velika nesigurnost i strah od vehabija udruženi su sa nelagodnošću koju čovek mora da oseti kada svakodnevno preko lokalnih medija, u službi muftije, sluša pretnje da bi se Srbija mogla naći u plamenu. To nije pitanje vere, već politike koja je već koštala narod u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Strah se oseća i kod ljudi koji su bili uporište srpskih porodica, tako da je samo u jednoj parohiji, nekoliko porodica napustilo svoje domove, a drugi, podstaknuti zebnjom za svoju decu, oglašavaju prodaju imanja i kuća“, kaže naš sagovornik iz Novog Pazara.
On napominje da Srbi koji žive u centru grada mogu da se prebroje na prste i da mahom naseljavaju tri naselja na periferiji grada Šestovski potok, Deževski put i Postenje. „U centru su samo muslimani. Nijedan kamičak nije srpski.  S druge strane, ni jedno od  naselja koje naseljavaju Srbi nema rešeno pitanje infrastrukture i kanalizacije, dok je korišćenje vode dostupno samo noću. To su divlja naselja sa makadamskim ulicama, na kojima ne mogu da se mimoiđu dva automobila. Lokalna vlast u srpska naselja i sela ne ulaže ni dinara, gradnja ne postoji ni u najavi, a deca putuju peške i autobusima do škole. To je jedna velika tuga. Još tužnija je činjenica da nijedan politički funkcioner nije uspostavio kontakt sa Srbima, računajući, valjda, na muslimane kao većinsko biračko telo. Otuda ne treba da čudi što u lokalnoj samoupravi, te državnim ustanovama, posebno Kliničkom centru, konkurs za posao predstavlja iglene uši kroz koje reference, koje Srbe preporučuju, ne prolaze. Deca koja se u školama izjašnjavaju kao pravoslavci trpe torturu, dozvola za dobijanje parcele, na kojoj bi trebalo da se napravi novo pravoslavno groblje, čeka se duže od 10 godina, a svaki vid srpske aktivnosti je ugušen …“
Da iseljavanje Srba iz Raške, pre svega Novog Pazara, ima i neku dublju logistiku, od samog traganja za ekonomskom i bezbednosnom sigurnošću, svedoči podatak da je kvadrat stambenog prostora skuplji nego u Beogradu. To je, kako Milošević navodi, svesno iseljavanje ljudi.
„Otkup imovine je u toku. Država je, iako se o ovom problemu javno ne govori, upoznata sa tom činjenicom, ali ništa ne preduzima. Tako se reprizira slučaj Kuršumlije u kojem Albanci kako bi došli u posed naših dokumenata, za nadoknadu od 1000 evra, od srpskih domaćina dobijaju pravo da se prijave na njihovoj adresi. To su stvari koje država mora da saseče u korenu. Zloupotreba nacionalnog i manjinskog pitanja i vere u političke svrhe je očekivan i precizan odgovor koji nudi shvatanje islama“.
Nešto više o shvatanju suštine islama rekao je Senad Halitović, pomoćnik sandžačkog muftije i glavni imam novopazarskog Meddžlisa podgoričkom dnevniku: „Smatram da narod u Sandžaku treba da odluči o njegovom statusu na „krajnje demokratski način“, i najavio da će „delovanje Bošnjaka u dijaspori ići u tom smeru“.
„Jasno je da su cepanjem Sandžaka na pola pocepane familije – jedan brat je u Sandžaku u Crnoj Gori, drugi u Sandžaku u Srbiji“, kazao je Srdanović

ZAVETOVANI NA ĆUTANJE
Zanimljivo je napomenuti da je toku nastajanja ovog teksta „Pečat“ kontaktirao sa troje Srba iz Novog Pazara, koji su zahtevali anonimnost, obrazlažući bojazan opravdanim očekivanjem da bi posle iznetih istina, o kojima se prećutno ne priča, odmazda bila očekivani čin.
Poruka koju nose ovi razgovori svedoče i o kulturnom genocidu.
„Zapostavljena je srpska kultura, menja se toponimija, kulturni genocid nam se događa sistematično i o tome niko ne vodi računa. Jedino preostalo Srbima je centar nemanjićke Raške, Sopoćani, Đurđevi stupovi i crkva Svetog Nikole. Ali pokušaj da se bista Stefana Nemanje postavi čeka sedam godina. “..
Na sceni su, o čemu je „Pečat“ pisao, novac, moć i teritorijalne pretenzije, kao deo šire geopolitičke igre, pa tek onda vera koja je i ovde, kao i u drugim slučajevima, na sporednom mestu. Valjda se otuda i tek odmereno, posle poslednjeg incidenta u Novom Pazaru, od političara oglasio samo funkcioner Socijaldemokratske partije Srbije poručuju da su slike slavlja Bošnjaka na ulicama Novog Pazara „loša poruka“ građanima Srbije.
I dok sa relacije Zukorlić- Cerić neprestano stižu optužbe da Srbija nastavlja sa genocidnom politikom, u Srbiji je zavetovano ćutanje o položaju Srba u Raškoj. Ukoliko neka vest i procuri, onda je u službi prikazivanja neobuzdanih želja muftije Zukorlića. Gotovo da se ne dovodi u vezu sa činjenicom da  vlast vodi politiku regionalizacije, da je pristala na podelu na pet statističkih regiona, te da obećanje da neće preći crvenu liniju nacionalnih interesa kod naroda u Raškoj, nije stvar uzajamnog poverenja, posebno nakon izmenjene rezolucije o Kosmetu.