Почетна / Интервју / MATIJA BEĆKOVIĆ Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo

MATIJA BEĆKOVIĆ Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo

Razgovarali

Aleksandar Dunđerin

Ljiljana Bogdanović

Ove godine akademik i pesnik Matija Bećković obeležio je dva jubileja – 70 godina života i 50 godina književnog rada. Kao svedočanstvo vrednosti njegovog pevanja i mišljenja kroz pola veka za nama, „Srpska književna zadruga“ objavila je knjigu pesama „Put kojeg nema“.

Uobičajeno je da se godišnjice razumeju kao povod za životne „bilanse“ i druga preispitivanja, pa u razgovoru za „Pečat“ najpre pitamo: Da li je Matija pesnik, akademik i angažovani intelektualac, odoleo „napasti“ kritičke retrospektive vlastitog društvenog i  stvaralačkog trajanja?

„Manje sam očekivao od života. Iskreno rečeno nisam očekivao ništa. Tako je sve što sam dobio čist ćar. Imao sam više sreće nego pameti. Čak sam verovao da ću na kraju imati manje godina nego što ih sad imam. Čeznuo sam prvo da imam tablicu i meku pisaljku, pa svesku i olovku, a na kraju sam se dokopao i najskupljih pera i najlepšeg papira, pa čak i kompjutera i laptopa… Ali šta vredi kad stalno pišem krnjatcima na papirićima, okrajcima i komadićima. I češće otkivam nego što kosim!“

U intervjuu, koji ste dali pre dvadeset godina, rekli ste: „Nedovoljno odlučan da zamolim da mi se ne pridaje toliko političkog značaja, a dovoljno slab da prihvatim ulogu koja mi se dodeljuje, reći ću nekoliko utisaka sa ovlašćenjima jednog pesnika.“ Da li danas osećate da su Vam ovlašćenja znatno šira?

Kad je „Pečat“ nedavno preneo pomenuti intervju malo ko je primetio da sam ga dao pre dvadeset godina. Izgleda da je kod nas sve što je ikad rečeno postalo zauvek aktuelno. Razvojem tehnologije sada o mojim ovlašćenjima odlučuju drugi. A šta su odlučili saznajem poslednji – i to preko Interneta.

Bili ste – u dva mandata (period 1988-1992) – predsednik Udruženja književnika Srbije. U značajnom delu intelektualne elite, posebno one tzv. drugosrbijanske orijentacije, oštro je potom kritikovan angažman UKS u tom prelomnom dobu. Kako biste ocenili ulogu – svoju i književne organizacije – na široj društveno-političkoj i kulturnoj sceni?

Srećom većina ljudi zbog kojih sam se obreo u svemu tome i do kojih mi je najviše stalo nisu više na ovom svetu. Ne mogu ni da zamislim da su živi. Mihiz, Pekić, Selenić, Dušan Vukajlović… da pomenem samo pokojne koji su bili u toj Upravi. A takva Uprava UKS postojala je samo jednom i nikad više! I da citiram Getea: „Da bi neko nekog cenio on i sam mora biti nešto!“

Narod je sada razapet na pristalice „Farme“ i „Velikog Brata“ i teško da će stići da glavobolji o Francuskoj 7.

Nije li neobično što deo naših uvažavanih savremenika, koji je Francusku 7 doživljavao kao tribinu slobodne reči i misli, danas istupa sa gotovo suprotnih pozicija i bitno drugačijih političkih i idejnih uverenja?

To su praktični i pametni ljudi koji od svega nacionalnog prihvataju jedino nacionalne penzije. Neko je rekao da i mi imamo pametnih ljudi, ali oni su protiv Srbije. A kako se može biti pametan drukčije?

S druge strane, zrelost jednog naroda videla se najbolje  po tome što je odlučio da se sakrije i da je najpametnije da se javno ne pojavljuje tako da se ne može lako sresti. Sad niko ne zna ni gde se krije, ni šta radi ni kako mu je. Kao da je u zemlju propao. Oseća se nedorastao vremenu i neće ni da štrči ni da smeta u ovim aktuelnim, svečanim istorijskim trenucima. Kao kralj koji se krio u prosjačkim ritama i Srbija  se maskirala u svoje prnje i nije je lako poznati. Već duže vremena ona se smeška i gladi brkove, zadovoljna što je umakla poteri i što je niko ne prepoznaje. Nadam se da se skrivajući ne smanjuje u nevidljivu tačku kao u priči o Sanji mog drugara Mome Kapora.

Društvena uloga UKS-a, posvađanog i „pocepanog” na dve književničke organizacije, danas je gotovo nevidljiva. Šta je bilo odlučujuće za ovako sumornu situaciju?

Na ovakva pitanja bih mogao da se koncentrišem jedino u emisiji „Trenutak istine“ .Tačan odgovor bi mi iznudili jedino za pare. A što se tiče policijske afere zvane „Memorandum“ i njenih posledica ne bi me ni pozamašna suma od 100 evra nagnala da nasednem i izađem iz svog ćutanja.

Kada ste primljeni u članstvo SANU-a, bili ste jedan od najmlađih akademika.  Ne čini li vam se da je SANU, opterećen još iz tih davnih dana svojim „istočnim grehom“ društveno-političkog angažmana, sada otišla u drugu krajnost ?

Očigledno da joj ni ćutanje nije ništa donelo ni popravilo njen ugled i položaj. Mada je jedan istaknuti lider nedavno s vrlo visoke govornice objavio da i u SANU-u ima normalnih ljudi. Hvala u na tom makar i skromnom pokušaju rehabilitacije.

Kao što to već biva u Srba, i SANU je danas, kako tvrde upućeni, ozbiljno podeljena. !?

Ako je tačno to što je rekao i ako pomenuti lider nije govorio napamet, znači da ima nade i da može od nečeg da se krene. Dok god država liči na drvenu furunu izgleda da drukčije ne mogu biti ni njene institucije. Ali i to će proći. Ako prođe.

Analitičari kažu da je pod krovom SANU-a najsamosvesnija i najratobornija nevelika grupa akademika koja pripada humanističkoj inteligenciji, jasno javno deklarisanih patriotskih uverenja, a istovremeno i članstvu Krunskog saveta. Član ste ovog Saveta, pa recite da li je navedeno mišljenje tačno, te ukoliko jeste, zbog čega danas „ratoborna“ grupa besmrtnika ne govori glasnije?

I kad ćute i kad šapuću jedni ih prisluškuju, a drugima su preglasni. SANU je krštena kao Srpska Kraljevska akademija. Možda će se jednom tako ponovo zvati.

Sad kad narod hrupi da šeta po svetu, kad se zasiti i naputuje, nije isključeno da zaključi kako ni to ne bi bio smak sveta. I da nije toliki rizik zvati se svojim imenom. Nisu nam beli šengen dali za put kojeg nema!

Kako je Srbija postala kraljevina pre osam vekova i kako je uspela da se domogne tog statusa, uprkos brojnim moćnim protivnicima, napisane su mnoge rasprave. A kako je taj status izgubila nije napisana nijedna. Sve je obavljeno i objašljeno jednim potezom pera.

Ovogodišnji izbori za nove članove u kući srpskih besmrtnika, čini se, nisu među srećnijima. Senka kompromitacije je prilično vidljiva.

To nas nije zateklo nespremne. Mesecima unapred smo se psihički pripremali. Utešno je ako jedan prosečan građanin još ima i kakvih drugih briga.

Kada ste bili izabrani u Upravni odbor kuće „Politika“, deo javnosti je to iskreno pozdravio, verujući da je reč o personalnom „garantu“ da će ova kuća prevazići veliku krizu. Čini se da urušavanje ove medijske kuće nije zaustavljeno. Da li ste mogli da učinite više za „spas Politike“?

Verovatno su procenili da ćemo i Kusturica i ja više doprineti ako nas iz Upravnog odbora isteraju u pravi čas i tako nam pruže priliku da natenane, bez pritisaka, stresa i ikakvih formalnih obaveza damo pun doprinos.

Odgovornost medija za teške prilike u društvu je ogromna. Tvrdi se čak da je  za nesnalaženje, dezorijentaciju i mentalnu konfuziju nacije „greh“ medija – odlučujući. Može li se, i kako, prevazići stvarnost moćnog medijskog Velikog brata?

Da je to tačno ne bi milion ljudi danima celivalo usnulog Patrijarha ignorišući pandemiju i zabranu masovnih okupljanja!

Narod je izgleda još uvek pametniji od medija. Kao da mediji odlučuju šta da misli i šta je istina. Ako su ikad i odlučivali. Ko još normalan čita novine i pali televizor da bi saznao kako mu je pa čak i šta ima novo. Teško onom ko se informiše iz sredstava informisanja. Taj je totalno pogubljen i nema pojma šta se dešava. Kad ti je plata 200 evra s tim sve počinje i sve se završava. I kad smo već kod evra i plata, znate li da je penzija Patrijarha Pavla na kraju ripila na skoro sto evra. Toliko je privilegovana i tetošena naša crkva.

Mnoge, često i apsurdne pojave u našem društvu pravdaju se željom da pristupimo velikoj porodici evropskih država. Da li su problematičnije evropske vrednosti, ili naše tumačenje tih vrednosti?

Čemu to ili-ili. Nije sporno ni jedno ni drugo. Više ne postoje ni zajedničke ni univerzalne ni večne vrednosti. Čak ni u obdaništima. Svako bira i odlučuje se za one koje mu najviše odgovaraju… Zato smo se i sklonili u stranu da ničemu ne smetamo da slobodno cveta. Vrtimo se u začaranom krugu reciklaže, a jedina večnost u koju verujemo je večnost plastičnih kesa!

Ukoliko su Srbi devedesetih godina prošlog veka postali svesni da je „Srbija nestala u bermudskom trouglu Titove Jugoslavije“, te su se u to vreme dugo vraćali i teško uspostavljali, kako je moguće da i dve decenije posle raspada SFRJ još uvek tragamo za sopstvenim identitetom?

Ubismo se pravdajući se da nismo ono što smo. I u sred boja protiv identiteta – presrećete me sa ovim pitanjem. I to u času kad su sve snage usmerene i sve pameti zaposlene da dokažu da nam nikakav identitet ne treba, a sve nade položene da ćemo ga se uskoro ratosiljati.

Javlja se izvesna nostalgija i za pomenutim Bermudskim trouglom i za njegovim tvorcem. Ni to posle svega, nije nikakvo čudo. Da taj Guliver koji se obreo među srpskim liliputancima nije za života postigao ništa drugo, ono što je učinio na samrtnom času bi bilo dovoljno da bude zapamćen kao jedinstven slučaj u istoriji. To je prvi čovek u povesnici ljudskog roda koji je do te mere bio lišen slabosti i predrasuda običnih smrtnika da je želeo da se sahrani pred tuđom kućom. I drugi ljudi se ponekad sahranjuju van groblja, ali na svojim imanjima. Ali da poželiš da vekuješ pred tuđom kućom, u tuđem dvorištu, jedinstven je primer ljudke visine, širine i nesebičnosti. S druge strane gde bi drugo takvu želju bilo moguće ispuniti sem u Srbiji, u njenom glavnom gradu i na njegovom glavnom brdu. I još joj prebacuju da je netolerantna i ksenofobična.

Različitost, raznovrsnost, raskoš stilova i žanrova osnova su školskih programa!Čitavo bogatstvo problema, kako je svojevremeno govorio jedan naš čuveni mislilac.

Da li mi svih ovih decenija lutamo, ne zato što ne znamo ko smo i šta smo, ne zato što smo izgubili kompas, već stoga što kupujemo vreme dok ne izumru generacije sa ropskom svešću?

…A kad kupimo to vreme – kukaćemo za starim dobrim robovanjem i starom srećnom ropskom svešću! Uostalom, bar ne moramo brinuti šta će biti. Već je sve bilo.

Čovek sve češće sam sebe sluša kako ne govori ni ono što misli ni ono što zna. Ono što hoće da kaže je svuda sem u njegovim rečima. Zato je svejedno šta govori. Traje nepomućeno poverenje u laž. Sećam se nekog konkursa za najveću laž koji je svojevremeno bio raspisan u Americi. Pobedio je autor koji je ispričao kako je jednom prilikom na klin ispred kuće obesio vreću brašna. Kad se probudio imao je šta videti. Preko noći je dunuo tako jak vetar, da je oduvao vreću, a brašno ostalo da visi o klinu. Kao da je taj konkurs kod nas još uvek otvoren. Svakodnevno slušamo kako se jedna laž zasenjuje drugom i relansira većom.

Sveopšta kriza autoriteta je možda jedan od najmalignijih problema našeg društva, posustalog od nebrojenih razočaranja, izneverenih nada i uludo potrošene energije i emocija naroda. Vidite li nagoveštaj da se aktuelno beznađe može prevazići?

Sve zavisi koje ste godine rođeni. Za mnoge je ovde poslednji raj na zemlji. Sad je mnogima lepše nego što je ikome ikad bilo. I nadaju s i mole da ovo nikad ne prođe. Jedina dilema je ona iz „Velikog brata“: da li je bolje da se pljujemo i psujemo po scenariju ili spontano. A šta ćemo tek reći kad dođe proleće i kolektivno venčavanje pred Gradskom skupštinom! Što rekla ona reklama: Uvek pravi izbor – kokta!

Sahrana patrijarha Pavla – događaj koji je po nekim dimenzijama, možda preloman za samosvest i samopoštovanje u savremenih Srba – još uvek zbunjuje svet, a čini se i nas same. Nesumnjivo je da su Srbi voleli nedavno preminulog patrijarha srpskog Pavla, ali da li je njihova ljubav prema njemu bila srazmerna njihovoj moći i volji da ga razumeju, odnosno shvate i prihvate njegove pouke?

Patrijarh Pavle obraćao se samo onom ko ga čuje i tako otkrio čitav jedan narod za koji nismo znali. Kao što ni Patrijarha nismo često viđali, ni on svoj narod nikad za života nije video u tolikom broju ni na jednoj liturgiji koliko se okupilo na njegovom poslednjem ispraćaju. Tako je nastao još jedan fenomen. Sad znamo da taj narod postoji. A da li ćemo ga još koji put videti, Bog zna!

Književnost (ne samo našu) već duže vreme prekriva tišina ravnodušja. Tiraži knjiga nikada nisu bili manji, a poeziju čitaju ili sami pesnici, ili književni  kritičari po službenoj dužnosti. A u isto vreme Vaše pesme veliki broj ljudi i čita, i sluša, a Vaša beseda pronosi se među narodom. Kako to razumete?

I među pesnicima ima primera kako je dobro skloniti se. I šta bi tek bilo kad bismo se mogli skloniti još više i ne mrdati nikud iz svog ćutanja. Kao da se i poezija povlači sa velikih scena i osvetljenih prostora na još neizgubljene i neporobljene položaje, premeštajući svoje bitke u narode i jezike koji se još nisu odrekli ni sebe ni pesništva. Skoro sam u nekoj najsporednijoj, perifernoj, knjižari nabasao na knjige i izdavača o kojima nisam ništa znao. Izdavač se zove LOM, a urednik, priređivač i prevodilac Flavio Rigonat. Sve što je objavio, preveo i uredio taj čovek su divota do divote. Deca mi kažu da ga znaju, ali ja nisam nikad pročitao ni u jednoj kulturnoj rubrici i dodatku ni reč ni o tim knjigama ni o tom beogradskom izdavaču ni o tom Beograđaninu. A očigledo da to ništa nije smetalo ni njemu ni njegovim čitaocima. Nema ga ali postoji više od mnogih kojih redovno i svuda ima.

U žičkoj preobraženjskoj besedi (2002) priznali ste: „Dok čitam pesme čini mi se da slušaoce držim na okupu, da dišu jednom dušom, a svakom rečju koju izgovorim izvan nje ponekog izgubim“. Ukoliko je to tačno, vi ste redak pesnik i umetnik kojem to polazi za rukom.

Kad govorite poeziju slušaoci se prethodno ne dele i ne postrojavju po grupama. Na političkim izjašnjavanjima vam ne zameraju jedino istomišljenici.

Da li se iz činjenice da Vaše javno čitanje vlastitog pesništva ima zapažen odjek u javnosti, može zaključiti da je oblikovanje žive i direktne stvaralačke zajednice (u kojoj i umetnik i percipijent podjednako aktivno učestvuju), uspešan recept za opstanak umetnosti u 21. veku?

Drugog recepta nema. Ne može se izbeći živo izvođenje. Još nisam probao da govorim  plej bek. Mora se stati pred publiku i čitati makar u pozadini imao tri video bima. A koliko god govorili ono najdublje ostaje neizrecivo, a koliko god je čitali prava pesma ostaje nepročitana. Koja je pročitana ta je i nestala.

Pojedini književni kritičari primetili su da Vaša pojava predstavlja jedan nasušni anahronizam. Međutim, pojedine Vaše zbirke pesama i poeme vrve od mnogih inovacija, uglavnom usmerenih ka kritici sumorne svakodnevice 21. veka…

Nikad nije kasno da čovek bude mlad. A kako će praviti budalu od sebe i koje će sve veštine primenjivati unapred ne može znati ni on sam. U sprdnji je spas!

Kada ste poručili ono slavno „Ćeraćemo se još“, kao da ste pogodili „u živac“, u samo biće i srce ne samo naše nacije, već i najšireg balkanskog podneblja.  Da li su danas – u doba globalizma i tzv postmoderne, ove reči dobile drugačiji smisao?

Kao što znate najpre sam ponudio da se više ne ćeramo kao da nismo normalni nego mirnim i diplomatskim putem. Sad, specijalno za „Pečat“ u čast nove 2010. godine, predlažem da okončamo i tu fazu pa da se više ne ćeramo ni diplomatskim putem ni za zelenim stolom nego ušuškani u toplim domovima isključivo putem ćerteneta, ćvitera, ćahua, ćutla, ćermejla i ćertjuba!

2 коментара

  1. У оба разговора, Србија се маскирала у прње и није је лако препознати и Убисмо се правдајући се да нисмо што смо,заблистало је откровење о нама данас.Оно је изливено, као и у поезији, равноапостолским и златоустим речима песника Матије. Хвала уреднику Милораду Вучелићу, новинарима Љиљани Богдановић и Александру Дунђерину и свима који чине да Печат, у дуготрајном карневалу у Србији,чува достојанство народа у бројевима од 1 до 101.




    0



    0
  2. Čini mi se da se intervjui koje daje Matija, njegove besjede i poezija razlikuju samo po formi u kojima ih čitalac dobija. U svemu možemo jednako uživati. Nečim što danas kaže u nekoj „nepoetičnoj“ prilici, kao što je davanje intervjua, može nas već sjutra dočekati u nekoj novoj pjesmi ili poemi. Zaista smo srećni, što ovaj velikan pripada našoj književnosti…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *