Bah na Kolarcu

Nastavljajući svoju akciju interpretiranja stare muzike na instrumentima perioda, Predrag Gosta je predstavio dela J. S. Baha na Kolarcu u nedelju, 28. januara. Prepuna sala svedoči o decenijskoj ljubavi beogradske publike prema baroku, o čemu organizatori i izvođači uglavnom ne vode računa, misleći, provincijalno, da je barok neka muzikica lakog gabarita

Predrag Gosta sa svojim ansamblima ispunjava upravo prazninu koju je ostavio za sobom orkestar Pro Muzika posle smrti dirigenta Đure Jakšića. Poseban doprinos muzičkoj kulturi je izvođenje na kopijama istorijskih instrumenata, praksa koja je do nas, osim čembala, došla veoma kasno. Ansambl je manjeg obima, kao u Bahovo salonsko vreme, pa bi možda manji i intimniji prostor bio prigodniji. Odmah se u prvi plan izdvojio izvanredni barokni violončelista iz Amerike Andre Loran O’Nil, koji je zapravo bio stožer orkestra, nosilac gibanja i profesionalno najbarokniji učesnik koncerta. Iako samo baso kontinuo, bilo je zadovoljstvo i čast slušati ga i gledati, jer je plemenit zvuk njegovog instrumenta oplemenio celo veče.
Na programu su bila dva koncerta sa orkestrom, za violinu u a-molu i za čembalo u A-duru, između kojih je Gosta, inače svirajući baso kontinuo sa čembala kao stari Bah, iskoristio priliku da se, po navici, obrati publici. Vidi se da je živeo u Americi, jer osim priče o delima i kompozitorima, dobar deo govora je bila otvorena samopromocija i propaganda, na šta mi na brdovitom Balkanu još nismo navikli. Ali svetu se mora ugoditi. U koncertima su kao solisti nastupili violinistkinja Katarina Đorđević, koja je i koncertmajstor orkestra, i čembalista Dušan Toroman. Prva violina je kroz ceo koncert bila najjači zvučni faktor orkestra (najbolji instrument?), dok je teorba Darka Karajića figurirala izgledom, iako se uopšte nije čula. U violinskom koncertu treći stav je bio nepotrebno brz (tempo je odredio orkestar), pa se solistkinja namučila oko sitnih nota koje su zvučale zgurano i bez značenja, što je kod Baha veliki promašaj. Svaka nota kod njega ima smisao, misiju i mora joj se dati značaj. U čembalskom koncertu, solidno izvedenom, solista se slabo čuo, jer je čembalo stajalo u sredini orkestra bez poklopca, koji služi za usmeravanje i pojačavanje zvuka. Isto se ponovilo i u Petom brandenburškom koncertu, u kome su solisti flauta, čembalo i violina. Ovde je, ničim izazvano, Bahova revolucionarna čembalska kadenca u prvom stavu, kojom se prvi put odvaja solista od orkestra, skraćena na minimum, sa nekim stilski sumnjivim harmonijama na kraju, dok je drugi, lagani stav, u kome nastupaju samo solisti, ostao bez fundamentalne podrške violončela baso kontinua. Inače, treći stav je očekivano bio vrlo brz, što je danak savremenom shvatanju tempa.
Što se tiče poprečne flaute, koju majstorski svira Karolina Beter, vrlo se skromno čula kao solistički instrument u orkestarskoj Sviti broj dva u ha-molu, takođe i u Petom brandenburškom. U Sviti ha-mol najlepši je bio stav u kome su svirali samo flauta, violončelo i čembalo, kada je plemeniti zvuk flaute konačno došao do izražaja. Badineri na kraju je prohujala kao vihor. Osim pomenutih solista, u ansamblu su nastupili i Dušica Blaženović i Ivana Zavišić (violine), Ana Torbica (viola) i kontrabasista Vojislav Despotović, koji su se izvanredno snašli u skoro solističkim ulogama, rezultatom tako malog sastava orkestra. Gosta je dirigovao diskretno, na nekim mestima je trebalo da bude prisutniji. Potrebno je mnogo godina da ansambl svira i diše u istom ritmu, a to ovom ansamblu tek treba da se dogodi. Ne računajući aplauz između stavova, koji bi se svideo publici Mocartovog vremena, ali u naše vreme izaziva prezir stalne koncertne publike, bilo je ovo veoma nadahnuto muzičko veče, ali i uspela prezentacija autentičnog zvuka barokne muzike.