Kritika, a ne ponižavanje glasača vlasti

PATRIOTSKI BLOK: KAKO DO TREĆEG PUTA? DRUGI DEO

Piše Igor Ivanović

Gde su nestali glasači pomoću kojih su stranke patriotskog bloka lako preskakale granicu ulaska u Narodnu skupštinu – da li su se prelili prema naprednjačkoj vlasti ili prema građanskom bloku, ko god ga sačinjavao?

Politika Trećeg puta više nikako ne može biti srednja politika. Danas je politika Trećeg puta nužno politika snažne ekvidistance prema oba prozapadna bloka: kako prema umereno prozapadnom naprednjačkom, tako i prema ekstremno prozapadnom demokratskom. Ali sama ekvidistanca nije dovoljna za formulisanje i praksu ove politike. Potrebno je mnogo više od toga u današnje vreme. Mnogo je nepoznanica i krupnih dilema na kursu Trećeg puta. Prvo kako raščistiti patriotsku scenu i ubediti glasače ko su prave patriote, a ko simulakrumom rodoljublja samo zamagljuje ovu scenu. Činjenica je da je SNS pokupila lavovski deo patriotskih glasača i da ti glasači ne usvajaju argumente koje u javnosti iznose DSS i Dveri. Možda ih i čuju, ali im ne dolaze do srca. Činjenica je i da je SRS ostala nedorečena i prvi put u njenoj političkoj istoriji prilično nejasna. Ipak, i pored značajnog pada rejtinga na poslednjim izborima i verovatnim tendencijama daljeg osipanja, ima i dalje pristojan broj pristalica. Vojislav Šešelj stoji mimo svih predviđanja, kao poslednji neizumrli mamut prvobitne generacije lidera u Srbiji, i dalje u ringu podignutog garda, mada vidno izranjavan i umoran. A DSS i Dveri (kao i sve patriotske stranke, pokreti, organizacije i pojedinci koje zbog tekstualnog ograničenja ne nabrajamo) danas moraju postati ekstremno jasni, radikalno različiti i izrazito inovativni na javnoj sceni da bi raščistili vidik do sopstvene politike, ako imaju nameru da kreiraju novu politiku Trećeg puta. Opozicija ovoj vlasti nije onaj koji ne sedi u sadašnjoj vladi već prvenstveno onaj koji ima drugačiju politiku od te vlade. Dakle onaj koji je protiv Briselskog sporazuma, protiv evrointegracija, protiv približavanja NATO-u, protiv ideologije evrocentrizma po kojoj je evropska civilizacija jedini izbor, protiv globalizacije po Soroševom modelu: previše PROTIV! I upravo to „protiv“ budi strah kod ionako uplašenih i konzervativnih glasača koji plebiscitarno kada god moraju glasaju za kontinuitet. Uporedo s tim, već duže vreme u javnosti postoji predrasuda po kojoj je nastupila smrt teških geopolitičkih tema. Smatra se da je rođena era delatne, praktične politike koja beži od politike sudnjeg dana i koja se bazira na servisu građana. Kako olakšati život običnom čoveku, kako mu pomoći da reši svakodnevne probleme, kako poboljšati infrastrukturu njegovog življenja. Zato se smatra da Kosmet, Republika Srpska i Crna Gora više nisu izborne teme i da ih treba izbegavati, jer su preteški za njegovo veličanstvo „građanina“ kome je zasićen kapacitet interesovanja. Ali ako je nastupila smrt geopolitike kod glasača, ako su umrle sve velike, teške teme, kako ona voditi politiku Trećeg puta? Po čemu se to bitno razlikovati od evrointegrativne politike, ako ne po velikim temama? Kako se utrkivati sa žutima na njihovom terenu „praktične politike“, na kome oni gospodare od nastanka te stranke? Kako preko noći od stranaka visoke politike postati stranka lokalne politike, jer se takvim shvatanjima manje-više sva politika svodi na lokalnu?! A sav patriotizam na sportski!

KAKO DOBACITI DO CENZUSA Velika opasnost od frontalnog upliva u postmoderne tokove leži u činjenici da oni banalizuju sve velike teme i poništavaju znanje kao energent za političko delovanje. Politika se svodi na malo pi-ara, lep izgled, glumljenu energičnost i negaciju vlasti po svaku cenu na svim frontovima. Umesto nekadašnjih „mi verujemo“ ili „mi znamo“, na sceni je sadašnje „mi praktikujemo“. Nastupilo je vreme postmodernih generacija odraslih u eri tehnološkog buma: lideri stranaka, pokreta i organizacija patriotskog bloka pripadaju po godinama upravo tim generacijama i više nemaju dilemu kako snabdeti entitete kojima rukovode intelektualizmom; oni čak više i nemaju dilemu da li im treba intelektualizam, pitaju se da li im trebaju uopšte ljudi? Ipak, postoji teško pitanje oko čijeg postavljanja se svi plebiscitarno slažu i čiji odgovor sa sigurnošću ne zna niko: kako preživeti na političkoj sceni Srbije, kako doći do tih magičnih pet procenata?
I najbolja ideologija u srpskoj politici gubi pravi smisao ako izborno ne dobaci do granice cenzusa, kao što i najgluplja ideologija postaje vredna ako samostalno dostiže pet procenata birača. Politika je prevashodno odnos snaga. Kako onda postići takav odnos snaga na političkoj sceni u kome bar ujedinjen patriotski blok prelazi cenzus? Gde su nestali njegovi glasači pomoću kojih su stranke patriotskog bloka, bilo samostalno bilo u aktivnom ili pasivnom zbiru, lako preskakale granicu ulaska u Narodnu skupštinu? Da li su se prelili prema naprednjačkoj vlasti ili prema građanskom bloku, ko god ga sačinjavao? Jer od odgovora na ovo pitanje najvećim delom zavisi opstanak patriotskih stranaka!

BEZ PRAVA NA GREŠKU Nemoguće je u vreme današnje novokomponovane polarizacije u Srbiji efikasno i podjednako zahvatati od oba bloka. Nemoguće je i ostati dosledan sopstvenoj politici bez uvažavanja pulsa glasačkog tela. Pogotovo ako se ima na umu da patriotski blok više nema prava na grešku! Možda je u prošlosti takva praksa bila moguća, jer su stvari ideološki bile jasnije i postojala je mnogo veća nada glasača u pozitivne promene. Zato je uvek bilo bar pet odsto glasača koji su na ideološkim osnovama poklanjali život patriotskim strankama na izborima. I to onih „zlatnih“ pet odsto koje su sačinjavali „građanski nacionalisti“, nasuprot mnogobrojnijim radikalskim „etno-nacionalistima“. Vreme se promenilo, naročito pod uticajem masovnog zamagljivanja vidika na patriotskoj sceni, koju su vešto i podmuklo načinili naprednjaci. Danas takva politika ne donosi cenzus i neophodna je odluka u smeru pronalaženja gde se nalaze patriotski glasači, da bi se krenulo strateški u tom pravcu. Razmotrićemo obe mogućnosti i eventualne posledice takvih odluka.
Prva opcija: odlazak u građanski blok. U ovom slučaju patriotske stranke zvanično moraju ući u široki sveopozicioni savez, u neku vrstu novog DOS-a. Tada moraju ići u kampanju i na liste zajedno sa ideološki dijametralno suprotnim strankama, koje bi sigurno činile većinu u tom savezu. Uslov je da se od strane patriotskih stranaka zamrznu i izbegnu sve vitalne programske teme: Kosmet, NATO, EU, porodica, MMF i Svetska banka, evrocentrizam, tradicija i vera, novojugoslovenstvo: manje-više sve. Kampanja i čitav javni nastup sveli bi se na artikulisani izgled moderne i estetski privlačne opozicije, koja svojom formom poručuje da je savremena i neistrošena, a svojim jedinstvom signalizira moć ujedinjene nove vlasti čije vreme dolazi. Uslov svih uslova ovakvog neprogramskog i antipolitičkog – u izvornom značenju te reči – saveza čini premisa da je prvosveštenik vlasti materijalizovano, koncentrisano zlo i da su u borbi protiv njega nužni svi savezi i da je dobrodošla svaka delatnost. „Nema goreg od Vučića i šta god da bude posle njega, može biti samo bolje“ – svakodnevno poručuju apologete ove politike. Njihov prevashodni zadatak je da na psihološkom planu probude kod većine glasača (a prvenstveno kod opoziciono-patriotskih!) jasne asocijacije iz perioda neposredno pre pada režima Slobodana Miloševića. Kao što se tada sve živo – bez obzira na ogromne programske razlike – sabralo PROTIV Miloševića, nužno je da se danas konstruiše slična atmosfera i da se istorija reprizira. Vučić je apsolutna personifikacija moći i vlasti, pa je protiv njega svaka personalna kampanja poželjna. Što se više govori jedino i samo o Vučiću, to će biti manje potrebe da se govori o programskoj politici, pa će se političke razlike u novom DOS-u bolje sakriti.

MESTO PORED ŠUTANOVCA Pošto se patriotske stranke još uvek nisu definitivno izjasnile i prelomile „kome će se privoleti carstvu“, najbolji primer za politiku koju opisujemo je politika Sande Rašković Ivić. Od nekadašnjeg i ne tako davnog odlaska na Krim kada je pokazala da ima veću „onu stvar“ od svih muškaraca na političkoj sceni Srbije, završila je kao stalni gost u rezidenciji Ambasadora SAD u Užičkoj ulici u Beogradu. Kao nagradu je dobila zagarantovano mesto na bini pored predsednika DS Šutanovca, kome se kao najveći domet u zvaničnoj biografiji beleži da je završio „prestižni NATO kurs“. Jasno je da bi u ovako širokom opozicionom bloku patriotske stranke jednokratno preživele sledeći izborni ciklus i ušle u Skupštinu (verovatno svaka sa tri–pet poslanika, zavisno od pregovora i procene njihovog značaja od strane američkog ambasadora). Verovatno je da bi im to bio i jedini motiv, da bi kasnijom elaboracijom probale da objasne patriotskom glasaču razlog ulaska u neprogramsku izbornu koaliciju. Otprilike u stilu da je takav potez bio „jedini način da se preživi i da se tako podmetnu kukavičja jaja iz kojih će se nenadano ispiliti nov politički život“ i slično. A kad se već ušlo u Skupštinu, sledi snažni povratak ranijoj prepoznatljivoj politici. Da li bi im, već ionako sumnjičav i do ivice strpljenja doveden patriotski glasač, poverovao i dao im još jednu šansu?! Ili bi ih optužio da su definitivno promenili politiku i prešli na drugu stranu?! Prodali „veru za večeru“ da bi osvojili nekoliko mandata i tako na nekoliko godina obezbedili egzistenciju njima nekolicini u vrhu?! I konačno: da li u okviru građansko-globalističkih glasača patriotski blok ima bilo kakvu značajniju razervu glasača? Ima li na toj „građanskoj“ strani uopšte patriota?
Druga opcija: pozicioniranje pri naprednjačkom bloku. Opciju direktnog ulaska u predizbornu koaliciju sa SNS ne analiziramo, jer nije politički realna bilo od strane naprednjaka, bilo od strane članova i simpatizera patriotskih stranaka. Ako patriotske stranke ne žele da uđu u građanski blok jer smatraju da je takva predizborna koalicija i pored zagarantovanog ulaska u Skupštinu programski besmislena, i ako procenjuju da je njihov budući politički život utopljen u naprednjačko glasačko telo, onda je neophodno upravo „pozicioniranje pri naprednjačkom bloku“. Šta to konkretno znači?

POLITIČKO POZICIONIRANJE Formiranje novog, nešto šireg patriotskog bloka, sa postojećom bazičnom osovinom DSS–Dveri. Ovoga puta se mora uvrstiti u kombinatoriku i Stamatovićev pokret (stranka), još nekoliko aktivnih organizacija, kao i brižljivije selektirani intelektualci iz desnog sektora. Ali sama kompozicija aktera u patriotskom bloku nije toliko bitna, koliko je važno političko pozicioniranje bloka. Neophodna je čvrsta opoziciona politika, sa drugačijim temama u odnosu na „građansku opoziciju“ i sa izmenjenim prioritetima u odnosu na nju. Zapravo to je politika suštinski opoziciona u odnosu na aktuelnu evrofilsku orijentaciju kako vlasti, tako i „žute“ opozicije. Opoziciona je o svim pitanjima po kojima se „građanska opozicija“ slaže sa naprednjačko-socijalističkom vlašću: Briselski sporazum, Zakon o potvrđivanju sporazuma sa NATO-om, ulazak u punopravno članstvo EU, promena svesti u Srbiji kao uslov br. 3 nemačkog ultimatuma, evrocentrizam i slično. Dakle, ne postavlja se problem kako kritikovati vlast i kako se razlikovati od ostatka opozicije, jer je jasno koliko je čvrsta demarkacija prema jedinstvenoj evrounijatskoj politici, bilo da je žuta ili napredna. Postavljaju se drugi, praktičniji problemi na putu opstanka. Kako takvom političkom orijentacijom obezbediti kritičnu masu medijskog prostora, s obzirom na to da je on vlasnički i programski striktno podeljen između dva evrounijatska bloka?! Kako ne upasti sa važnim i teškim državnim temama u zamku vidljive zasićenosti, čak ponekad zagađenosti glasačkog tela politikom „sudnjeg dana“?! Kako izbeći sivilo i grč na kojima se decenijama plasiraju sve nacionalne teme u Srbiji, kako obezbediti nešto moderniji i ležerniji pristup, a sačuvati neophodan nivo ozbiljnosti?! Zapravo, ključno pitanje je kako ubediti prvi krug razočaranih naprednjačkih glasača da je patriotski blok jedina alternativa na političkoj sceni?!
Jasno je da se u ovoj fazi mora voditi takva politika koja kritikuje vlast, ali ne ponižava glasače vlasti! Zato se u formulaciji „pozicioniranje pri naprednjačkom bloku“ podrazumeva da to NIJE pozicioniranje pri SNS, već da JESTE pozicioniranje pri njihovim patriotskim glasačima. Pokušati da se zadrži svoja čvrsta baza od tri do četiri odsto glasača, a hirurškom politikom malo-pomalo odstranjivati sa naprednjačke glasačke gomile deo po deo prevarenih patriota i razočaranih tradicionalista. Prva, velika šansa se već ukazala: izbor Ane Brnabić za mandatara! Da li je to božji znak da ima nade jer je ritam stagnacije patriotskog bloka sporiji od ritma budućeg osipanja naprednjačke podrške?

OBALA NADE ZA PATRIOTE Patriotske stranke, organizacije i ugledni pojedinci moraju svakodnevno upoznavati javno mnjenje u Srbiji da Zapad vidno ubrzava procese na ovim prostorima, i da nas takvo ubrzanje u skorijoj budućnosti dovodi do dve raskrsnice na kojima će Srbija morati da odabere jasan smer kretanja. Prva je usaglašavanje spoljne politike sa EU na pristupnom putu, što znači da će Srbija ako nastavi tim evrounijatskim pravcem morati ne samo da se odrekne niza privilegija koje sada ima u bilateralnim odnosima sa Ruskom Federacijom nego i da joj uvede sankcije! Na drugoj raskrsnici će nas dočekati obavezno priznanje Kosova kao jedan od poslednjih uslova za punopravno članstvo. Dokle god se ove dve raskrsnice glasačima čine daleko, raste šansa SNS i SPS da zamagljivanjem politike čuvaju vlast. Kako se približe dani odluke, tako će se njihova podrška ubrzano osipati. Zato je neophodno neprestano delegirati te teme, podsećati javnost o njima, podizati svest o realnosti ubrzanog raspleta. Smatramo da te teme predstavljaju obalu nade za patriote.
Na samom kraju da podvučemo da je pozicija patriotskih stranaka zaista teška. Mnogo teža od pozicije patriotskih intelektualaca koji su navikli da budu prećutkivani od strane velikih medija, prognani od strane zapadnih „agenata od uticaja“ i na ivici lične egzistencije. Ali patriotski intelektualci žive sa maksimom Edmunda Berka da „jedan čovek sa čvrstim uverenjima čini većinu“ i ne haju mnogo koliko su uticajni SADA, bitno im je da čuvaju plamen za SUTRA. A patriotske stranke postoje samo ako DANAS i SADA imaju na kontu tih famoznih pet procenata. I pored toga što je situacija teška, ponekad se čini bezizlazna, nada postoji. Gledano očima patriotskih političara svetlost se vidi negde u daljinama nade, možda čak i kao spoznaja da je budućnost nepredvidljiva i da nam se zato događa sindrom Crnog labuda: iako sve upućuje da će u sutrašnjici labudovi biti beli, mimo svih očekivanja dogodi se crni labud. Ali zato gledano očima patriotskih intelektualaca, na „budućnost gledamo kroz tamu“.

Kraj