SRPSKA LIKOVNA 2016 – Od hotimičnog satiranja do stvaralačke nadmoći

Šta ćemo rado pamtiti, a šta bismo rado (mada nećemo!) zaboravili

Piše Dejan Đorić

Podsetnik na događaje – izložbe, sistemske i ošte pojave galerijskog i likovnog života – koji su u srpskoj kulturi obeležili proteklu, ili i ranije minule godine

O likovnim zbivanjima u protekloj godini može se razmišljati sa stanovišta pojedinačnih događaja kakvi su izložbe, monografije i knjige o umetnosti ili sistemski, kao o oštim pojavama, koje su osobene za duži vremenski period. Treba ukazati pre svega na nepravde, što je nalik istiskivanju gnoja iz rana srpske kulture, i ima lekovit smisao. (Pomenimo uzgred i činjenicu da je „Pošta Srbije“ pre dve godine bez poskupljenja drugih usluga i bez zvanične inflacije podigla samo cenu slanja štampanih stvari u inostranstvo. Skuplje je za 100 odsto, pa slanje bilo koje knjige obično iznosi više od njene vrednosti. Reagovalo je jedino Udruženje književnika Srbije u „Večernjim novostima“, ali je i dalje na snazi gnusno pravilo koje guši veze celokupne srpske kulture sa stranim kulturama, sekući mnoge kontake i mogućnosti razvoja. Takav skriveni nasrtaj na kulturu ne pamti nijedna prethodna vlast.)

[restrict]

SLUČAJ JEDNOG JAVAŠLUKA Likovna sezona u prošloj godini završila se jednim skandalom. Ispostavilo  se da mi ni za sto godina nismo bili sposobni da se odužimo velikanu srpske umetnosti. Slikar Mališa Glišić (1886–1916) dao je život za Srbiju u Prvom svetskom ratu a doživeo da bude prezren, odbačen i zaboravljen, najpre od onih kojima je dužnost i koji su plaćeni od države da se staraju o takvim vrednostima. Premda se slike tog slikara nalaze u našim najvećim muzejima i mada je već na prvi pogled očigledno da je reč o opusu kojim bi se ponosila svaka kultura (Slovenci nemaju tako dobrog slikara iz tog perioda), nesrećnom Glišiću za sto godina nije priređena nijedna samostalna izložba. Najveći srpski slikar ranog modernizma, uz Nadeždu Petrović i Kostu Miličevića, javašlukom muzealaca nikada nije bio javno predstavljen, što je isto kao da su Francuzi ceo vek zaboravili na Kloda Monea. Taj neshvatljivi nemar i nerad delimično je ispravio Miroslav Rodić, istoričar umetnosti i direktor Nacionalne galerije iz Beograda. Nije prvi put da on spasava ugled srpske umetnosti. Kada na to niko nije ni pomišljao sa veoma kvalitetnim katalozima, bližim monografiji, predstavio je Leona Koena, Sretena Stojanovića, Mila Milunovića i Miću Popovića. Njegov predlog za Glišića jedva je prošao u Gradskoj komisiji za kulturu, dobio je nedovoljna sredstva, a nijedan muzej osim privatnih kolekcionara nije hteo da pozajmi dela za izložbu. Najviše se obrukala Galerija Doma vojske u Beogradu. Ponuđena joj je na vreme retrospektivna izložba, predlog je stajao mesecima u fioci, a onda je iz beznačajnih razloga odbijena. Glišić je umro sa trideset godina od posledica rata, bio je učesnik balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ni to nije bilo dovoljno u odmazdi prema tom velikom umetniku pa osim „Večernjih novosti“ i dve manje televizije niko medijski nije obeležio izložbu. Koji je smisao kulturne rubrike lista „Politika“ kada ni vešću nije mogla da se obeleži prva posthumna izložba takvog slikara? Danijela Purešević, urednica RTS, bila je pozvana, ali od nje ne čudi antiumetnička delatnost. Svako prozapadno đubre od umetnosti mi slavimo radije nego najbolje što imamo. Na izložbu nije došao nijedan kustos muzeja osim penzionisanih Jerka Denegrija i Ljubice Miljković, a kritičare ona takođe nije zanimala. Rodić je uprkos odijuma uspeo tim povodom da izda veći katalog sa studijom dr Dragutina Tošića, jednog od naših najboljih istoričara umetnosti. Postavlja se pitanje da li mi uz takav odnos uopšte zaslužujemo likovnu kulturu? U Hrvatskoj se prave velike izložbe i umetnicima kakav je Ignjat Job, koji se izjašnjavao kao Srbin i živeo u Beogradu. Tim prilikama je ceo Zagreb zasut bilbordima.

UIGRANA „OPERACIJA“ NOVCEM IZ BUDŽETA Loš odnos prema umetnosti prenosi se iz Beograda u unutrašnjost i kada je reč o drugim dešavanjima. Kruševac ima mnogo dobrih slikara i umetnika koje je ogorčila i ozlojedila informacija potekla iz Umetničke galerije Kruševac, jedne od većih izvan prestonice. Biljana Grković, glavna kustoskinja Galerije, ni po čemu bitna za srpsku umetnost, pre izvesnog vremena dobila je (nepristojnu?) ponudu Ministarstva kulture da galerija u Kruševcu povuče dva miliona dinara budžetskog novca da bi otkupila za taj novac dela beogradskih umetnika. Sve se dešavalo još za vreme Ivana Tasovca, ali je priča o ovom događaju izašla na površinu tek nedavno. Imena autora su i te kako poznata svetu umetnosti po sličnim operacijama kad su budžetske pare u pitanju, ali pre svega u Beogradu gde ista grupa ljudi ima pristup novcu i nekako ga uvek daje istim umetnicima. Nevericu izaziva, međutim, činjenica da sada dotična ekipa kreće u juriš na novac koji sleduje gradovima u unutrašnjosti!? Uigrana ekipa kustosa (savremeno rečeno kuratora), umetnika i ljudi iz ministarstva kulture raspolaže velikim novcem skoro bez ikakve kontrole. Politička nezainteresovanost vlasti za kulturu dozvolila je kojekakvim prodavcima magle na kilo i opsenarima da na račun državnih jasli žive više nego lepo.

Iz nekog čudnog razloga, iako su dela uveliko isplaćena, njih nigde nema i niko ne planira da ih izloži. Da podsetimo, dela su zvanično kupljena da „upotpune kolekciju“ galerije u Kruševcu. Mora se ovde naglasiti i još nešto veoma važno: iako se ovako nešto u Kruševcu tek sada dogodilo, slično se već duže vreme dešava u Kulturnom centru u Požegi, galerijama u Nišu, Čačku i Kraljevu. Matrica je izgleda svuda ista: dela beogradskih (uvek istih i pre svega konceptualnih umetnika, tzv. soroševaca) bivaju otkupljivana a potom ih niko ne vidi. Lepo bi bilo da Biljana Grković pokaže građanima svog grada kako ona sa svojim prijateljima iz Beograda „upotpunjava kolekciju“. Da to vide i mnogobrojni kruševački akademski umetnici koji imaju i svoje umetničko udruženje u tom gradu. Treba videti otkupljena ostvarenja izložena zajedno sa cenama! Delo Milete Prodanovića za 250.000 din. ili video-rad Miloša Tomića od 15 min. za 150.000 din. Pojedince je posebno ozlojedio rad Vladimira Perića pod nazivom „Prodajem rog za sveću“, koji je Kruševac otkupio za 250.000 din, mada naziv ne mora da govori o kvalitetu rada. To se događa u gradu u kome su posle privatizacije nekadašnjih privrednih giganata poput „IMK 14. oktobar“ radnici ostali bez posla, a na samo 200 metara od Galerije koja na gluposti arči novac poreskih obveznika otpušteni protestuju noseći transparente „Ja sam gladan“. Šta reći nego „Mir kolibama, rat palatama“.

TRI VRHUNSKE IZLOŽBE Nasuprot ovim satiranjima ponešto se u negativnoj muzejsko-galerijskoj selekciji dogodi i vredno. Mnogi upućeniji u domaći likovni život tvrde da je – posredno – „najlepši događaj“ odlazak Ivana Tasovca sa mesta ministra kulture. Uspeo je, nestručan i nesposoban, pogrešnim potezima da navuče mržnju skoro cele javnosti. Politika Tasovca navela je čak i Vojislava Šešelja da izjavi da bi on najpre spasao Maticu srpsku i Srpsku književnu zadrugu ako dođe na vlast. Veliku pažnju od izložbenih dešavanja privukla je postavka portreta Igora Vasiljeva (1928–1954) u beogradskoj privatnoj Galeriji „Canvas“. Reč je o jednom od slikara srpskog poznog modernizma koga mnogi uz Uroša Toškovića smatraju jedinim našim svetski važnim umetnikom, govori se o genijalnosti tog umetnika tragično umrlog u mladosti. Portreti su, uz mračne, jezive scene iz stvarnosti sagledane onostrano, najbitniji za njegov opus. To je prva izložba takvih njegovih radova, a dosad je bilo svega nekoliko celovitih predstavljanja tog slikara, koji je ekspresionizam na zloslutan, dubok način uveo u veliku stilsku formaciju fantastične umetnosti. Kako se moglo videti u Galeriji „Canvas“, taj sin ruskih emigranata i slikara znao je da radi u najboljem duhu realistički shvaćene figuracije, izvitoperena predstava njegov je način dubokog ulaska u zaumno i nepoznato.

Prethodnu godinu obeležio je svežinom i novinom stvaralaštva najbolji mladi srpski figurativni slikar. Pojava mladog majstora, koji osvaja nagrade, uživa otkupe vlasnika većih javnih zbirki, koga ceni publika, ali i umetnici, izazavala je pažnju. Petar Mošić (1981) neobičan je i po tome što slika pouzdano i sve bolje što je pred njim veći format i likovni izazov. Godine 2016. izložio je slike u Galeriji Opštine Vračar sa grupom ST.ART čiji je član, samostalnu izložbu crteža imao je u galeriji na Kalemgdanu a doktorsku u Galeriji beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti. Kao slikar ostvario je za nas nov vid realizma, magične pojavnosti, hladnog pogleda na otuđenu savremenu realnost. Posve drugačiji od sladunjavih komentara stvarnosti uobičajenih u realističkoj umetnosti, Mošić je ukazao da je avangardizam moguć i u najklasičnije shvaćenoj umetnosti. Pomerajući granice štafelajne predstave ka baroku i manirizmu, ali istovremeno i prema kritici otuđenog, ciničnog savremenog sveta, okrutnog prema deci, njegovo delo paradoksalno je istovremeno duboko tradicionalno i napredno.

Slikar, crtač i grafičar Željko Đurović (1956) sada je ne samo na vrhuncu svog stvaralaštva. U trenutku samozatvaranja Vladimira Dunjića u patološku, kastracionu tematiku Prokrustove postelje, u vreme kada Milan Tucović po opštem mišljenju nije sa samostalnom izložbom u 2016. godini bio na visini svojih ranijih radova, a Vasa Dolovački, mada održavši kvalitet, veoma retko organizuje samostalne izlože, nije daleko od istine da je Đurović postao najveći figurativni umetnik sa ovog prostora. Na samostalnoj izložbi u Galeriji ULUS mogao se videti zanimljiv fenomen – što je veći format, od koga beži većina umetnika, to je ovaj slikar bolji. Često mu se zameralo na živom, jarkom koloritu (što je kod njega nesumnjivo jedna od najvećih vrednosti), ali na ovoj izložbi mogao se videti i njegov način smirivanja palete skoro do jednobojnosti; Đurović je toliko nadmoćan slikar da se može izražavati na bilo koji način. Možda ćemo jednog dana videti i njegovu do sada neizlaganu sliku velikog formata posvećenu čistom pejzažu, bez ljudskih figura, životinja i biljaka, jednoj od najuspelijih apstrakcija u istoriji naše umetnosti. Menjajući se, istražujući i putujući svojim svetovima, on se ukazuje kao jedna od najpostojanijih vrednosti u našoj umetnosti, uspelo mu je nešto većini nedostižno – što je stariji, sve bolje slika.  

[/restrict]