Ruski „srebrni” odgovor

Projekat „Srbija sa palete ruskih umetnika“

Piše Dejan Đorić

U vizuelno veoma privlačnoj Galeriji „Branko Miljković“ pri ogranku „Branko Miljković“ Biblioteke grada Beograda četvrti put svoje radove prikazuje slikar Sergej Alduškin 

Izložba Sergeja Alduškina koja se može videti do 12. juna jubilarna je, obeležava deset godina umetnikovog izlaganja u Srbiji, pa je tim povodom objavljena monografija „Srpski album“ na srpskom i ruskom jeziku. Njegovo predstavljanje ne bi bilo moguće bez dugogodišnjeg zauzimanja gospođe Mirjane Stojanović, koja u okviru svog projekta „Srbija sa palete ruskih umetnika“ razvija srpsko-ruske umetničke odnose. Ona je u ličnoj misiji senzibilizacije ruskih umetnika za likovno reagovanje na izazove Srbije i Crne Gore. Njeno delovanje je tokom godina preraslo u strategiju otpora sve više demonizovanoj posttehnološkoj umetnosti. Svojim privatnim i javnim vezama u Srbiji i Rusiji otvorila je široko polje interesovanja za savremene vidove ruskog realizma, koji naša publika prepoznaje kao srodan vid umetnosti.

[restrictedarea]

U znaku poetičnosti i tradicije Alduškin stvara mala remek-dela akvarela, u slikarskoj tehnici koju mnogi smatraju najtežom. Rođen je 1967. godine u ruskoj republici Marij El i pripadnik je gornjomarijanskog naroda. Završio je Moskovsku državnu likovnu akademiju „V. I. Surikov“, na kojoj je stekao obrazovanje u duhu velike škole ruskog realizma, neprekinute od početka devetnaestog veka do danas. Kao veliki putnik boravio je i slikao u mnogim evropskim centrima, u svojoj želji da humanizuje umetnost. Živi na selu i vezan je za prirodu, pa na primedbu da slika nazadno, kako se radilo pre tri veka, odgovara: „Vidim prirodu i ne mogu da je pokvarim. Rjepin je govorio: ’Ako umetnik može da se približi prirodi makar na trideset procenata – već je uradio mnogo’.“ Nikita Mihalkov, čiji su preci po majčinoj liniji veliki slikari Surikov i Končalovski, posebno voli i kolekcionira Alduškinove akvarele.

Ovaj slikar je na tipično ruski, duševan i neposredan način otvorio pitanje umetnosti kao nostalgije i osećajnosti, duboko svestan da se prirodno i ljudsko sada beskrupulozno potiskuju i uništavaju. Možda su njegova sredstva otpora demoniji postmoderne scene naivna i blaga, ali su čista i iskrena. Pomoću prirode i ličnog dara vrši estetičku i etičku korekciju savremene umetnosti. Za nekoga je to što radi zastarelo a za mnoge neophodnost, kako tvrde njegovi srpski obožavaoci, a ta reč nije prejaka kada je on u pitanju. Imaju li kustosi pravo da se sada iživljavaju nad publikom, praveći izložbe koje nikoga ne zanimaju, da li je publika glupa kada istrajno posećuje izložbe kao što je Alduškinova? Osnovno je pitanje za koga umetnik stvara, ukoliko njegov rad nije bitan ,nije li to onda samo privatna stvar, koja ne zavređuje javno predstavljanje? Alduškinov odgovor je ruski, krajnje jednostavan. Na marijskom jeziku za Volgu se kaže „srebrna voda“. On je otkrio njene čari u vreme kada su umetnici opsednuti tehnikom, genetikom i robotikom. Gledajući nepreglednu ravnicu ispresecanu četinarsko-brezovim šumarcima, rekama i jezerima, otkrio je viši vid lepote od urbane i digitalne. Kaže: „Ja sam ubeđen da čovek treba da nađe svoje mesto na ovoj zemlji, gde mu je prijatno, gde lako obavlja svaki posao, gde se napaja energijom, gde nalazi razumevanje sa okruženjem, gde se duša oseća ’na svom mestu’. Ako nađe to mesto na zemlji – čovek je srećan.“ Upravo je to otkrio i u Srbiji, u Sremskim Karlovcima, na Petrovaradinu, u Skadarliji, na ušću Save, Zlatiboru, Kalemegdanu i beogradskom Trgu Republike. Srbiju i njene ljude (portreti ga otkrivaju kao vrhunskog majstora) vidi u toploj, rumenoj svetlosti juga.

Nije li povratak prirodi i lepoti ma koliko delovao da pripada prošlosti sada jedini pravi estetski prevrat, program za koji se pokazuje da ima prvenstvo u sadašnjosti i budućnosti? Koliko stvarnost treba da postane hladna i okrutna da shvatimo čemu nas poziva Sergej Alduškin?

[/restrictedarea]